Забринути пар седи у маси људи која посматра како гори Нотр Дам, Париз, 15. април 2019. (Фото: Stéphane Lagoutte/MYOP/Laif)

Špigl: Važne lekcije požara u Notr Damu

Hoće li obnova Notr Dama pomoći da se premosti jaz koji trenutno cepa francusko društvo? Veliki požari su i ranije ujedinjavali narode

Kada je Stari most iz 16. veka u Mostaru postao žrtva rata u Bosni, autorka Slavenka Drakulić je napisala kratak ali snažan esej za časopis Nju ripablik. Bio je decembar 1993, a Drakulićeva je u članku opisala deo svojih emocija pri posmatranju dve ratne slike. Jedna od njih je prikazivala uništeni most preko reke Neretve, luk koji je predstavljao moćni simbol miroljubive koegzistencije Bosanaca (autorka misli na Bošnjake, odnosno bosanske muslimane, prim. prev.) i Hrvata. Druga slika je prikazivala mrtvu ženu koja je poginula u ratu. U svom tekstu, Drakulićeva je pokušavala da pronađe objašnjenje zašto je bol koji je osećala usled uništenog mosta zapravo bio veći od teskobe povodom smrti jedne žene. Odgovor do kog je stigla govori dosta i o reakcijama koje su u ponedeljak usledile nakon što je vatra progutala krov Notr Dama u Parizu.

Rušenje Starog mosta, napisala je Drakulićeva, nateralo ju je da uvidi sopstvenu smrtnost na način na koji mrtva žena to nije mogla. „Očekujemo od ljudi da jednom umru. Računamo na to da će se naši životi okončati. Uništenje spomenika civilizacije je nešto drugo. Most je, u svoj svojoj lepoti i gracioznosti, sagrađen kako bi nas nadživeo, bio je to pokušaj da se uhvati večnost. Jer bio je to istovremeno proizvod individualne kreativnosti i kolektivnog iskustva, on je transcendirao našu individualnu sudbinu. Mrtva žena je jedna od nas – ali most smo svi mi, zauvek“.

Na svu sreću, niko nije poginuo u dramatičnom požaru u Notr Damu u ponedeljak uveče (15. april). Ali užas usled onoga za šta su mnogi isprva strahovali da će se pretvoriti u kompletan gubitak značajnog „civilizacijskog spomenika“ se raširio po svetu, pretvarajući se u nezamislivu bujicu brižnog interesovanja. Bilo je poslepodne u Americi, veče u Evropi, gluvo doba noći u Aziji, ali vreme nije imalo nikakav uticaj: mediji širom sveta su prekinuli svoje redovne programe kako bi punu pažnju usmerili na Pariz.

Nije to bio čin rata, nije se dogodio teroristički napad, nije se radilo o smrtima ili ranjavanjima. Štaviše, nije izgledalo kao da je počinjen bilo kakav zločin. Bio je to samo nesrećan slučaj, možda kratak spoj, jedna varnica na gradilištu.

Ali izgleda da je u požaru Notr Dama bilo u plamenu mnogo više od par starih greda. Naravno, prvobitno su se strahovi usredsredili na samu masivnu građevinu, potom i na umetnine unutar objekta, kao i na neprocenjive relikvije. Izvan toka, međutim, vatra je veoma jasno opekla i neke druge, nematerijalne vrednosti koje su izgleda duboko cenjene širom sveta. Vrednosti koje ljudi otvoreno dele, bez obzira na to odakle su ili kakva uverenja gaje. Nešto neverovatno se dogodilo u ponedeljak: Postalo je jasno da briga čovečanstva za svoje kulturno nasleđe daleko prevazilazi pažljivo probranu listu Uneska. Pre bi se moglo reći da se radi o krajnje opipljivoj, realnoj životnoj brizi.

PRIVREMENA ZAJEDNICA
Velika, šarolika grupa, koja je precizno odražavala urbanu raznolikost Pariza, brzo se skupila oko katedrale u ponedeljak uveče – na keju duž Sene i na mostovima sa obe strane ostrva Sit, gde je stari Pariz nekada davno bio rođen. Svi oni su samostalno došli, a ujedinjavalo ih je njihovo zaprepašćenje. Komšije, lokalci, putnici, turisti: mnogi su samo ćutke stajali, drugi su plakali, a treći na čitavom mnoštvu najrazličitijih jezika govorili u mikrofone svojih medijskih kuća ili jednostavno pravili selfije kako bi dokazali svoje prisustvo.

Masa na obalama Sene, kao i nebrojeni ljudi koji su sve to gledali na svojim televizorima širom sveta, uključivala je hrišćane, muslimane, budiste, ateiste, umetnike, konfučijance, zavisnike od vesti i radoznalce – i dok su svi oni gledali u vatru, formirali su privremenu zajednicu. Svesno ili ne, oni su bili povezani dok su zajedno stajali na centralnom trgu globalnog sela. Zaista, termin „globalno selo“, koji je skovao Kanađanin Maršal Mekluhan 1962, retko kada je bio tako prikladan kao tokom požara u toj crkvi, u ponedeljak uveče.

Da je bilo moguće saznati o čemu su ljudi razmišljali i šta su osećali dok su posmatrali plamenove, mogao se napraviti poduži katalog svega onoga do čega je čovečanstvu današnjice stalo. Nema sumnje da ova zajednica uključuje i posvećene pariske katolike, koji su proveli čitavu noć u ponedeljak u brizi za sudbinu komada trnovog venca za koji se veruje da je bio na glavi Isusa Hrista prilikom njegovog raspeća. Ali tu su bili i „padobranci“ iz celog sveta, ljudi koji katedralu više vezuju za Volta Diznija nego za Viktora Igoa – stranci iz dalekih mesta koje uopšte ne zanima religijski značaj ove zgrade. Svi oni su bili zabrinuti za grandiozno sivo zdanje, gotovo kao da se radilo o voljenoj osobi u opasnosti.

Okupljeni Parižani i mnogobrojni turisti posmatraju borbu vatrogasaca sa požarom u Notr Damu, Pariz, 15. april 2019. (Foto: Boivin Samuel/abacapress.com)
Okupljeni Parižani i mnogobrojni turisti posmatraju borbu vatrogasaca sa požarom u Notr Damu, Pariz, 15. april 2019. (Foto: abacapress.com)

U intervjuu za jedne francuske novine pre nekoliko godina, istoričar Žak le Gof je rekao da se katedrale istovremeno obraćaju i onima kultivisanima i obrazovanima, kao i najprostijima među nama. „One prihvataju svakoga“, rekao je Le Gof, „i svako može da prepozna njihov značaj“. Zaista, one su „bremenite“ značajem, nastavio je Le Gof, kao i impresijama i slikama. Katedrale kao spomenici imaju najveći značaj koji se može porediti jedino sa značajnim džamijama ili hramovima. „Ne znam da li je moguće naći bilo šta uporedivo u savremenoj arhitekturi“, zaključio je.

EPITOM „OVERTURIZMA“
Tako široka fascinacija duž svih nivoa društva, u ovom vremenu Izidžeta i Er-bi-en-bi-ja, neminovno ima neprijatne realne posledice. Do požara, Notr Dam je dnevno posećivalo između 30 i 50 hiljada posetilaca, odnosno oko 13 miliona godišnje. Crkva je zvanično i dalje „u službi“, odnosno mise se i dalje održavaju u njoj, a katedrala nije profanizovana. Ali u praksi, odlazak u Notr Dam liči na ekstremno svetovan karneval. Ona je epitom „overturizma“ (engl: overtourism – neologizam koji označava turističku atrakciju posećenu iznad njenih kapaciteta, prim. prev.) – mesta koje je prenatrpano ljudima, koje ne pruža ni najmanju šansu za tihu kontemplaciju i koje se probilo do vrha svetske liste masovnih turističkih atrakcija. Na “Trip Advajzer” listi 2.516 „stvari koje morate uraditi u Parizu“, poseta Notr Damu je na petom mestu.

Poznavanje verskog ili kulturnog konteksta objekta nije potrebno, a još manje neophodno za posećivanje samog mesta, iako predmeti koji se nalaze u njemu predstavljaju neke od najvrednijih za čitavo hrišćanstvo. I ovog Velikog petka bi Hristov venac od trnja, koji je uglavnom zaključan na sigurnom, bio iznet pred vernike od 10 izjutra do pet časova popodne. Ali šta je izvor poštovanja koje nastavljamo da baštinimo prema takvim objektima danas? Da li je to samo tradicionalna pobožnost? Da li je to njihov legendarni renome? Ili su takve relikvije prosto postale dekor gotički uređenih fiktivnih svetova koje su tako opčinjavajuće i prelepo prikazali Den Braun, Džoan K. Rouling i drugi?

„Mračni“ Srednji vek, sivi kamen, patos, tamjan, bestijalni gargojli, groteskna lica: može se pretpostaviti da današnji posetioci crkve više ne posmatraju takve stvari kao spiritualna upozorenja sa visine. Pre velikog požara, turisti u Parizu su možda na potpore i lukove krova Notr Dama gledali kao na zanimljivosti nekog izuzetno dobro sagrađenog zabavnog parka. A pogled sa vrha zaista oduzima dah – nikakvo poboljšanje nije potrebno od Piksara, Diznija, Netfliksa ili HBO-a.

Šta je onda raznovrsna grupa ljudi videla u ponedeljak uveče? Šta ih je ujedinilo dok se „la fleche“, veliki toranj, survavao u plamenu? Znak poraza? Poruka od Boga? Podsmeh đavola? Strukturalni problem? Scena iz filma? Da li je osećaj bio nalik na onaj od 11. septembra 2001: nemoć pred licem katastrofe?

Hiperbola može da pomogne u razumevanju sveta i prepoznavanju paradigmi – mitoloških i antropoloških – koje svi nosimo u sebi. Dan nakon požara, mnogi mediji su osetili potrebu da pozajme ponešto iz pozamašne gomile verskih metafora, pa su novine izlazile sa naslovima eklesijalističkog žara. Na primer Francuska krvari plamenove ili Plamenovi iz srca. Ili, još bombastičnije, kako samo tabloidi mogu, Berliner kurir je izašao sa naslovom: Pakao je došao po Notr Dam.

Ali, ako je đavo zaista bio umešan u sve to, ponovo je izgubio. TV ekipe na mostu Turnel su se u utorak našle praznih šaka, jer je požar bio ugašen. Strukturalna supstanca crkve je sačuvana, a prve fotografije iz unutrašnjosti katedrale su izgledale kao metafore uskršnjeg trijumfa Boga. Prikazivale su neoštećeni oltar i veliki, uspravni krst kako se zlatno sjaji na svetlu.

SKRIVENI TRIJUMF
Fotografije su pružile oštar kontrast TV prenosima od prethodne večeri koji su podigli strahove da je možda sve izgubljeno. Satima je delovalo kao da su plamenovi pretvorili unutrašnjnost katedrale u goruću furunu. Kada su se plamenovi pojavili i u severnoj kuli, koja je do tog momenta bila u mraku, delovalo je da je svaka nada izgubljena. Na kraju krajeva, niko nije mogao da vidi da je vatrogasni komandir poslao deset svojih ljudi u kulu da ugase požar ručno, rizikujući svoje živote. To je potrajalo, ali su vatrogasci na kraju uspeli – bio je to trijumf koji se nije mogao momentalno primetiti spolja.

Novinare i posmatrače obuzimao je bes dok su tražili informacije koje im niko nije pružao. Oni koji su posmatrali iz daleka, na televiziji ili onlajn preko Tvitera i lajv strimova, mogli su da okuse koliko je deljenje vesti postalo histeričan posao. Video snimci, bez obzira na to o čemu se radi, postali su podrazumevani element prenosa. Želimo momentalno da vidimo šta se događa, čim nam stigne notifikacija na telefonu. Ali rezultat su najčešće kruženja zabluda i pogrešnih pretpostavki – a neprecizne, sirove informacije su takođe preplavile informacione kanale i u ponedeljak, pri čemu im je bilo dozvoljeno da predugo kruže bez osporavanja.

Vatrogasci tokom gašenja požara u unutrašnjosti Notr Dama (Foto: Hans Lucas/Denis Meyer)
Vatrogasci tokom gašenja požara u unutrašnjosti Notr Dama (Foto: Hans Lukas/Denis Mejer)

Pariska vatrogasna brigada, koja je očigledno odradila svoj posao sa besprekornom veštinom, bila je na meti pobesnelih onlajn komentara zbog navodne nesposobnosti. Svetski poznati vatrogasni ekspert Donald Tramp se takođe pridružio krkljancu, pa je predložio upotrebu „letećih vodenih tankera“. Druge rupe u znanju koje nije bilo moguće momentalno popuniti proizvoljno su nadomešćivali novinari i ekspertska nagađala. U intervjuu uživo za Bi-Bi-Si pisac Ken Folet izneo je (netačnu) činjenicu da su se svi lukovi broda katedrale urušili. Očajni TV izveštači na licu mesta su u etar uključivali „bivše“ vatrogasce, koji su momentalno proglašavani za eksperte, a intervjuisani su i mnogi posmatrači bez ikakvog znanja o događajima. Par sati kasnije, to su bile ništa do obične trivijalnosti.

Kako je nedelja koja vodi do Velikog petka odmicala, stari roman Viktora Igoa o Notr Damu se peo na lestvicama Amazona u Francuskoj, da bi se na kraju popeo na sami vrh. Knjiga je puna svih citata koje smo slušali od ponedeljka: „stara kraljica naših katedrala“ i crkva kao „simfonija kamena“.

LEGITIMITET IZ RUŠEVINA
Političari su očigledno slušali tu simfoniju. Francuski predsednik Emanuel Makron, koji je otkazao važan govor pred TV kamerama koji je bio zakazan za ponedeljak uveče, u utorak je održao potpuno drugačiju besedu. Takvo izobilje patosa je retko, čak i u Francuskoj, čak i za Makrona. Ali predsednik, koji se mučio da nađe odgovor na Žute prsluke, očigledno se nada da će biti u stanju da na ruševinama katedrale izgradi novi temelj svog legitimiteta.

Istorija je puna primera koji pokazuju uspešnost takvih poduhvata – stare katedrale imaju i tu vrstu misteriozne moći. Obnova bečke katedrale Svetog Stefana nakon velikog požara iz 1945. je deo osnivačkog mita posleratne Austrije. Obnova Biblioteke vojvotkinje Ane Amalije u Vajmaru je probudila građanske sentimente Nemaca daleko izvan granica grada. Hoće li obnova Notr Dama pomoći da se premosti jaz koji trenutno cepa francusko društvo? Hoće li doprineti novom osećaju zajedništva? Takva stvar se ne može nametnuti. Fine niti koje su povezale ljude u Parizu dok je svetlost plamenova igrala na njihovim licima se nije mogla nametnuti „odozgo“. Osećanja zajedništva se brzo hlade ukoliko im se ne dozvoli da se samostalno razviju, nego ih umesto toga instrumentalizuju oni koji žele ličnu korist.

Takođe nije pomoglo ni to što su francuski milijarderi momentalno počeli da se takmiče na svojevrsnoj aukciji taštine u kojoj se mahalo donacijama od 100 ili 200 miliona evra. Možda su želeli da učine dobro delo, ali kad je ubrzo postalo jasno da će donatorska kasa sabiti u sebe preko milijardu evra, počele su da se šire otrovne sumnje o tome da li su donacije francuskog naroda uopšte potrebne.

Unutrašnjost Notr Dama nakon gašenja požara, 16. april 2019. (Foto: AP)
Unutrašnjost Notr Dama nakon gašenja požara, Pariz, 16. april 2019. (Foto: AP)

To je, međutim, debata za Francuze. Važnija je činjenica da katedrala i dalje stoji. Prekrivena je pepelom, puna ruševina i čađava. Ali je spasena. A priča o „Devet vekova ljubavi“, kako je nazvao magazin Le point, može da se nastavi. Možda još važnija, međutim, jeste činjenica da se radikalno raznovrsna grupa ljudi okupila iz zabrinutosti za ovu građevinu, iz zabrinutosti za svoje zajedničko nasleđe.

Katedrala je u ponedeljak postala analog zvezde vodilje od kamena, drveta i olova u našim sve digitalizovanijim životima. Raširio se strah da bi ovaj autentični komad sveta mogao da nestane, a sa njim bi nestao i komad bona fide stvarnosti. Možda je u tome kvaka: kao što je potrebno gomilati zlatne poluge da bi se novcu dala vrednost, tako su danas potrebni svetski poznati istorijski spomenici kako bi dali autentičnost slikama, filmovima i razglednicama, kao i sećanjima i emocijama koje idu uz njih. U ponedeljak je postalo jasnije nego ikada da je pariski Notr Dam jedan od izvora iz kog čovečanstvo crpi svoju snagu i vrednost.

 

Preveo Vladan Mirković

 

Izvor Spiegel.de