Ушли смо у еру новог хладног рата

Генерали и стратези добро знају оно што промиче економистима и трговцима: америчко-кинески хладни рат је почео и трајаће деценијама

Јуна 2005. године, написао сам чланак за насловницу Атлантика под насловом „Како бисмо се борили против Кине“. Написао сам да ће „америчко војно надметање са Кином… дефинисати 21. век. А Кина ће бити опаснији противник него што је Русија икада била“. Постарао сам се да објасним да ће ратови будућности бити поморски, са свим својим апстрактним борбеним системима, иако су пре 14 година прљаве противпобуњеничке борбе биле у средишту пажње.

Та будућност је стигла и она не представља ништа мање од новог хладног рата: константни, бесконачни кинески компјутерско-хакерски напади на архиве америчких ратних бродова, персоналне архиве Пентагона и томе слично, представљају рат вођен другим средствима. Ова ситуација ће трајати деценијама и само ће се погоршавати, без обзира на то да ли је овај или онај трговински споразум склопљен пред камерама између насмејаних кинеских и америчких званичника, чиме се финансијска тржишта лансирају у небеса. Нови хладни рат је перманентан из читавог низа разлога које генерали и стратези разумеју, а многи други, нарочито они из пословне и финансијске заједнице усмерене ка Давосу, и даље више воле да игноришу. А како су односи између САД и Кине најважнији за свет (и производе бројне секундарне и терцијарне ефекте), хладни рат између ова два субјекта постаје негативни организујући принцип данашње геополитике, са чиме ће тржишта једноставно морати да рачунају.

КИНЕСКИ КАРИБИ
Узрок је то што су разлике између Сједињених Држава и Кине оштре и фундаменталне. Оне се једва могу обуздати преговорима, али се никада не могу истински смањити. Кинези су посвећени томе да истерају америчке поморске и ваздухопловне снаге из Западног Пацифика (тј. Јужног и Источног кинеског мора), док је америчка војска одлучна у намери да ту остане. Кинеска настојања савршено имају смисла када се посматрају са њихове тачке гледишта. Кинези гледају на Јужно кинеско море на начин на који су амерички стратези посматрали Карибе током 19. и почетком 20. века: као на водену екстензију своје континенталне, копнене масе, чија би контрола омогућила слање морнаричких снага у шири рејон Пацифика и Индијског океана, уз истовремено смекшавање Тајвана. То је слично начину на који је доминација над карипском регијом омогућила Сједињеним Државама да стратешки контролишу Западну хемисферу, па тако и да утичу на баланс снага на Источној хемисфери у два светска рата и Хладном рату. За Сједињене Државе је пут ка статусу светске силе почео на Карибима, а за Кину он почиње у Јужном кинеском мору.

Али Американци се неће макнути са Западног Пацифика. Амерички војни естаблишмент, како онај униформисани, тако и онај цивилни, третира Сједињене Државе као пацифичку силу за сва времена: о томе сведочи подухват комодора Метјуа Перија за трговинско отварање Јапана 1853, америчка окупација Филипина 1899, крвави поморски десанти на читав низ пацифичких острва у Другом светском рату, сламање и обнова Јапана након Другог светског рата, Корејски и Вијетнамски рат, и можда најважније, тренутна уговорна савезништва Вашингтона која се протежу од Јапана до Аустралије. Ради се о емотивној и историјској посвећености, што сам и сам искусио док сам био на америчким ратним бродовима у Западном Пацифику.

Борбена формација кинеског носача авиона Лајонинг током војних вежби кинеске морнарице у Јужном кинеском мору, 2. јануар 2017.

Штавише, америчко Министарство одбране је много више наелектрисано поводом кинеске претње у односу на руску. Тамо сматрају да Кина, са њеним агилним уздизањем у улогу технолошке силе (при чему је не оптерећује ледени бирократски надзор какав влада у Америци), може да сустигне и престигне Сједињене Државе у 5G мрежама и дигиталним борбеним системима. Силиконска долина једноставно никада неће сарађивати са Пентагоном ни близу оног нивоа на којем бујајући кинески високотехнолошки сектор сарађује са својом владом. Кина је референтна претња у односу на коју се америчка војска самопроцењује.

ДВОПАРТИЈСКИ КОНСЕНЗУС
Америчко одбијање да се територије отвореног мора препусте Кини је слављено од стране либералних јастребова који ће највероватније попунити азијске кадрове било које предстојеће демократске администрације, да и не помињемо републиканце (како оне антитрамповски оријентисане, тако и оне који подржавају председника Трампа). Што се тиче такозваних америчких неоизолациониста, када погледате боље они се суштински заправо залажу за повлачење америчких копнених снага са Блиског истока, што је нешто што би у ствари ојачало америчке позиције против Кине. А када погледамо левичарске демократске прогресивце, када се ради о тврдолинијашком приступу трговинским преговорима са Кином, они и нису тако далеко од мишљења Трампових економских саветника. Подсетимо се да је кандидат демократа Хилари Клинтон била приморана да се јавно одрекне споразума о слободној трговини под називом „Транспацифичко партнерство“, услед притисака из њене сопствене странке. Чињеница је да је, од одласка председника Ричарда Никсона у Кину 1972, америчка политика на Пацифику била изразито конзистентна без обзира на то која је странка држала Белу кућу, па је исто тако и окретање против Кине двопартијски став, што значи да на њега било какав потенцијални импичмент (опозив председника, прим. прев.) или председнички избори неће имати неког драматичног ефекта.

Што се тиче самих трговинских преговора, оно што заиста љути и трамповце и демократе (како оне умерене, тако и оне прогресивне) је сам начин на који Кина послује: уз крађу интелектуалне својине, прибављање осетљивих технологија „бајаутом“ (енгл. „buyout“ – куповина контролног удела акција у некој компанији, са све особљем, опремом, дуговима и осталом активом и пасивом ентитета, прим. прев.), спајање државног и приватног сектора како би кинеске компаније имале непоштену предност (непоштену макар по мерилима глобалног капиталистичког трговинског система), манипулације валутама, итд. Трговински преговори, ма како успешни били, никада неће успети да промене те фундаменталне проблеме. Кина може да прилагођава свој пословни модел само на маргинама.

А како се економске тензије са Кином никада неће значајније умањити, оне ће се само распламсати у војној сфери. Када се кинески бродови сударају са америчким разарачима, или Кина ускраћује улаз америчком десантном броду у Хонг Конг – као што се догодило прошле јесени – то се не може одвојити од атмосфере промењене реторике поводом трговине. Са нестајањем либералног светског поретка, отпочела је нормалнија историјска ера геополитичког ривалства, а трговинске тензије су само пратња тих ривалитета. Како би разумели шта се дешава, морамо да прекинемо са вештачким раздвајањем кинеско-америчких трговинских тензија и кинеско-америчких војних тензија.

ФИЛОЗОФСКА СУПРОТСТАВЉЕНОСТ
Постоји и идеолошки аспект овог новог хладног рата. Неколико деценија се на кинески муњевити развој у Сједињеним Државама гледало позитивно, а релативно просвећена ауторитарност Денг Сјаопинга и његових наследника је била са лакоћом толерисана, нарочито у америчкој пословној заједници. Али је Кина под Сијем Ђинпингом еволуирала од меке ка тврдој ауторитарности. Уместо колегијалне групе нехаризматичних технократа обузданих правилима о пензионисању, сада имамо доживотног председника са растућим култом личности, који се налази на врху ригорозне контроле омогућене дигиталним средствима – што укључује електронску фацијалну рекогницију (препознавање лица) и праћење интернет претрага сопствених грађана. Све то постаје све језивије, а амерички лидери из обе странке осећају све већу одбојност према томе. Овде такође говоримо о режиму који је у протеклим годинама утамничио око милион етничких Ујгура-муслимана у ригорозним радним логорима. Филозофска супротстављеност између америчког и кинеског система постаје велика као јаз који је постојао између америчке демократије и совјетског комунизма.

Трговински преговори америчке и кинеске делегације, Пекинг, 14. фебруар 2019.

Имајте на уму и то да технологија подстиче овај сукоб, уместо да га ублажи. Како Сједињене Државе и Кина сада „настањују“ исти дигитални екосистем, „ратови интеграције“ – у којим границе нису удаљене хиљадама миљ, већ само један клик – су могући по први пут у историји: Кина може да провали у америчке пословне и војне мреже, као што и Сједињене Државе могу да провале у кинеске. Велики Пацифик више није баријера каква је некада био. Шире посматрано, управо је успех деценија капиталистичког и псеудо-капиталистичког економског развоја широм Пацифика генерисао богатство потребно за упуштање у тако софистиковану војну сајбер трку у наоружању. Уистину би ново доба ратоводства било немогуће без економског просперитета који му је претходио: чаша је полупразна управо зато што је полупуна. Ово је теза готово пророчке књиге професора Пола Брекена са Јејла, из 1999, под насловом Ватра на Истоку: Успон азијске војне снаге и друго нуклеарно доба.

РАТ НИЈЕ ИЗВЕСТАН, АЛИ…
Добра вест је што све ово не мора да доведе до крвавог рата. Лоша вест је што би могло. Лично сматрам да шансе за насилни расплет још увек нису ни близу нивоа 50-50, након чега рат постаје вероватан, уместо могућ. Без обзира на то, шансе за рат су се битно увећале. Разлози за то превазилазе пуку Тукидидову парадигму страха, части и интереса. Питање је колико би Кинези могли да буду емотивни поводом питања какво је, на пример, Тајван; и колико је лако да се поморски и ваздухопловни инциденти (и незгоде) отму контроли. Што се више ове земље буду бориле око трговине и што кинески и амерички ратни бродови буду били ближе једни другима у Јужном кинеском мору, то ће временом сукобљене стране имати мање контроле над догађањима. Као што знамо, многи ратови су почели иако ниједна страна није имала интерес да га започне. А врућ конфликт у Јужном или Источном кинеском мору ће утицати на светски финансијски систем много више него колапс Ирака, Сирије, Либије или Јемена.

Оно што је спречавало Хладни рат да прерасте у врући је био страх од хидрогенских бомби. То далеко мање важи за овај нови хладни рат. Употреба нуклеарног оружја и ера њиховог тестирања у атмосфери наставља да чили из сећања, што креаторе политика на обе стране чини мање ужаснутим пред таквим оружјем него што су то били њихови претходници током 1950-их и 1960-их. Уз то, нуклеарни арсенали су постали мањи у смислу величине и разорне снаге и постају усмеренији на тактички ниво дејства. Поврх тога, у овој новој ери прецизног, тј. навођеног оружја и потенцијалних масивних сајбер напада, обим ненуклеарног ратоводства се драстично увећао. Рат великих сила је сада замислив на начин на који није био током првог Хладног рата.

ИРАЦИОНАЛНЕ СТРАСТИ
Оно што би заиста требало да нас плаши није Кина у успону, него Кина у паду. Кина са економијом која успорава, након стварања позамашне средње класе са потпуно новим категоријама потреба и захтева, јесте Кина која би могла да искуси више друштвених и политичких тензија у наредној деценији. Тема књиге Политички поредак у друштвима која се мењају коју је 1968. написао харвардски политиколог Самјуел Хантингтон јесте да стварањем великих средњих класа расте потенцијал за политичке немире у државама. То ће подстаћи кинеско руководство да још више распали национализам у циљу друштвене кохезије. Док скептици, нарочито у светској пословној заједници, гледају на Јужно и Источно кинеско море само као на гомилу камења које штрчи из воде, кинеско становништво то види другачије. За њих је Јужно кинеско море света територија, малтене као и Тајван. А једино што спречава Кину да постане још агресивнија у Источном кинеском мору је страх да би Јапан могао да је порази у отвореном сукобу – што је нешто што би толико понизило руководство из Пекинга да би довело у питање стабилност саме Комунистичке партије. Тако да ће Кина чекати још пар година док не превазиђе Јапан у поморској и ваздухопловној снази. Владари из Пекинга су свесни тога колико је тесно њихова стратегија везана за расположење кинеских маса. Према томе, овај нови хладни рат је подложнији ирационалним страстима, подгрејаним економским несугласицама, него што је то био стари Хладни рат.

Свечани дефиле Народноослободилачке војске Кине приликом обележавања 70. годишњице Дана победе у Другом светском рату, Москва, 9. мај 2015.

У другој половини двадесетог века, Сједињене Државе и Совјетски савез су имали сопствене унутрашње економије (без обзира на то колико су различите оне међусобно биле), које су биле далеко боље заштићене од дестабилишућих снага глобализације него што су америчка и кинеска економија сада. Управо је фузија војних, трговинских, економских и идеолошких тензија – комбинованих са дестабилизацијом коју је изнедрило дигитално доба, бришући физичке дистанце – оно што је створило злокобно врзино коло односа између Сједињених Држава и Кине.

Геополитички изазов прве половине 21. века је огроман: како спречити да се хладни рат између Кине и САД претвори у врући. Спречавање врућег рата подразумева интензивирање дипломатије не само од стране Стејт департмента, него и од Пентагона – да амерички генерали разговарају и посећују кинеске генерале како би створили мрежу односа који су еквивалентни хладноратовској врућој линији. Ова дипломатија мора да одоли искушењу свођења америчко-кинеских односа на једну спорну тему, било да је то трговина или Јужно кинеско море. Она би могла да значи тврду игру на пољу трговине, уз одржавање јавне реторике опуштеном и разумном. Страст постаје истински непријатељ у овом надметању, јер у мегафонском свету друштвених медија страст распламсава импулс за потврђивањем сопственог статуса, што је одувек био основни извор ратова. То више од свега захтева преузимање једног концепта из приручника америчког дипломате Џорџа Кенана о обуздавању: будите опрезни, али увек будите спремни за компромис поводом појединачних питања, као и током криза. Другим речима, будите стрпљивији од њих. Јер, иако је потпуно другачији од совјетског система, кинески систем ће – што више буде постајао ауторитаран – бити склонији пуцању од америчког.

 

Роберт Каплан је аутор књиге „Повратак свету Марка Пола: Рат, стратегија и амерички интереси у 21. веку“. Такође је виши сарадник Центра за нову америчку безбедност и виши саветник Евроазија групе.

 

Превео Владан Мирковић

 

Извор Foreign Policy