Odlučnost vodi ka svetosti

Velika pitanja se pomaljaju za posmatrača na Krimu. O Rusiji, carstvu, Ukrajini, identitetu, idealima. Velika pitanja i veliko nadahnuće

Taurida, Herson, Sevastopolj, Jalta, Oreanda, Alupka, Masandra, Koktebel, Feodosja, Bahčisaraj, Kerč, Simferopolj… kako opojno i poznato, zvuče imena ovih mesta, puna lepote i drame. Kao da je naše biće već nekada bilo ovde… A bilo je. Još od vremena Kimbra, Simerijanaca, što dadoše ime poluostrvu. Lepota prirode Krima, veličanstvena je scena za najlepše a i najkrvavije događaje ruske povesti. Putovanje po Krimu je i imaginarno putovanje kroz rusku istoriju i književnost. On budi velike emocije i velika pitanja. Krim je mesto gde je Rusija dodirnula jug, gde se srela sa duhom Mediterana i svetom antike. Smelo se spuštajući ka jugu, gradili su Rusi svoje dvorce-osmatračnice na stenama nadnesenim nad morem. Tu se, na Krimu, bude misli o ruskom carstvu, tu se snažno i danas oseća puls njene monarhije.

Više nego što je štit, Krim je vidikovac i mesto za razmišljanje. To je bilo mesto izgnanstva, mesto gde se završavala granica prvog Rima i mesto gde je, nekada davno, počela priča o trećem Rimu, u Hersonu, gde je Sveti knez Vladimir primio hrišćanstvo. S nama u društvu je Dimitrije Kornilov, potomak admirala Vladimira Kornilova, heroja poginulog u odbrani Sevastopolja 1854. godine, za vreme Krimskog rata. On je rođen i živi u Parizu. Tu su i predstavnici srpskog Kraljevskog viteškog reda, posvećenih čuvara duha vojske u senci despota Stefana Lazarevića, Zoran Mrđenović sa svojom suprugom Anastasijom, koja nam prevodi ono što ne razumemo. Pravo društvo za obilazak Krima. Slažemo se svi u tome da za Rusiju Krim znači mnogo više od teritorije.

BLISKOST LEPOTE I TRAGEDIJE
Strateški značaj i lepota Krima čine ga veoma važnim prostorom južnog dela Rusije. Bliskost između lepote i tragedije ovde daje čudesnu aromu života. Tu se susreću svetovi, slovenski, mediteranski, islamski i antički. Tu se susreću i stapaju Evropa i Azija. „Krim je veliko rusko groblje“, kaže Kornilov, setno gledajući u daljinu. „Ali i oni, mrtvi, sada su tu, sa nama, vraćeni kome pripadaju“, kažem i nazdravljam. Nazdravljamo ruskom Krimu, admiralu Nahimovu, admiralu Kornilovu i belima, i Kolčaku i Vrangelu i herojima Otadžbinskog rata i Tolbuhinu i još mnogima, svako je dodavao poneko ime. Zaustavismo se u nabrajanju, jer bi nam bilo potrebno više, mnogo više pića, a to nismo želeli. Bili smo već zaneseni lepotom Tauride, kako se poluostrvo nekada zvalo, sve do revolucije.

„Mnogo je žrtava Rusija dala, u poslednjem veku. Šezdeset miliona. Revolucionarni teror, pa Drugi svetski rat…“ kaže Kornilov. „Ali ove žrtve nisu privilegovane, nisu izuzetne“, kažem. „I sem Rusije, niko ih više ne pominje. Ne trguje se njima, ne nameću se drugima.“ Pomišljam, samo ih se Rusi još sećaju i poštuju ih. Ostali su to zaboravili. Postalo je neprijatno pominjati ih. Samo Rusi ih pamte. Oni su im tapija na sve što je rusko. Mrtvi im još daju snagu.

Istorija se na Krimu ne može izbeći, ma o čemu čovek razmišljao. Strategija, politika, geopolitika, kultura, more i sunce, stapaju se u jedno, u punoću života, u nešto nadljudsko što blista iznad naše realnosti… Rusofobija je biljka koja uspeva u zemljama zapadne Evrope i Amerike i pripada grupi parazitskog korova. Ima tendenciju širenja ka istoku i zahvata i neke slovenske zemlje. Hrani se patološkom mržnjom i proizvodi je u velikim količinama. Stvorena je u laboratorijama sa ciljem prikrivanja pravih namera njenog tvorca i njegove prave prirode. Podstiče volju za ratom i služi kao gorivo posustale vojne moći. Ukratko, neophodna je za sami život njenog tvorca…

Pristanište u Jalti (1890), Grigorij Mjasojedov

Hteo ne hteo, čovek, našavši se u vrtlogu savremenih događaja i napetosti oko Krima, ne može a da ne razmišlja načelno i naveliko o Rusiji, Srbiji, Ukrajini, Poljskoj, Zapadu i njihovoj sudbini danas. Volja za ratom se podstiče i nalazi kod vazalnih slovenskih zemalja, koje ne uviđaju ni svoje neposredne, a kamoli dugoročne interese. To ne bi danas trebalo da smekšava i usporava rusku odlučnost. Cui bono? od svega toga, treba se pitati.

ORIJENTIRI U PROSTRANSTVU
U želji da razbije predrasude u vezi sa ruskom politikom prema Krimu, posle prisajedinjenja ove republike Ruskoj Federaciji na osnovu rezultata referenduma u martu 2014, i da objavi svoju novu politiku, svoje razloge i svoje istorijsko pravo, Vlada ove republike je organizovala obilazak Krima novinarima iz više zemalja (Francuske, Grčke, Jermenije, Švedske i Ekvadora i Srbije), kao i niz susreta sa krimskim ministrima. Prikazani su im pravci razvoja i potencijali ovog ključnog poluostrva u Crnom moru.

Skupo plativši svoje zablude u XX veku, Rusija ponovo staje na staze svoje viševekovne tradicije. Vraća Krim u okvire Rusije, gde je i bio neprestano još od carice Katarine Velike. Njen je spomenik, simbolično, ponovo postavljen pre godinu i po dana na jednom od trgova Simferopolja, glavnog grada Krima. Ovde na Krimu, početkom XVIII veka, boravio je i naš Sava Vladislavić, prikupljajući obaveštajne podatke o mogućnostima izgradnje pristaništa za flotu Petra Velikog na Crnom i na Azovskom moru. Svoja razmatranja, Tajni izveštaj o Crnom moru, dao je lično caru, od kada počinje njihova bliska saradnja. Grof Sava Vladislavić je naš glavni srpski orijentir na velikom prostranstvu Rusije i njene istorije.

Na šumovitim padinama Jalte, gde se planina strmo spušta ka moru, nalaze se mnogi letnjikovci ruskih careva, aristokratije i umetnika, koji su dali pečat ovome gradu. Ulazimo u Livadiju, letnji dvor Romanovih. Izradio ga je arhitekta Nikolaj Krasnov, koji je zadužio i Srbiju klasičnim stilom svojih zdanja, kasnije kada je emigrirao posle revolucije. U prizemlju dvora je evokacija mirovne konferencije iz februara 1945. godine. Za velikim okruglim stolom, sa izrazima ljubaznog cinizma na licima, sede Staljin, Ruzvelt i Čerčil. Malo ko je tada, sem poraženih snaga, video u kom pravcu idu Evropa i Rusija, oblikujući ono što zovemo savremenom slikom sveta. Sve je počelo dvadeset sedam godina ranije ritualnim i mučkim ubistvom domaćina ovog doma i cele njegove porodice. Izbor mesta za potpisivanje mira takođe ima svoju ritualnu simboliku. Učesnici zajedničkog tajnog poduhvata, više nisu krili svoje savezništvo u oblikovanju budućeg sveta. Drugi čin drame tada je počinjao.

BORBA ZA SRCE SVETA
U jednom od salona Livadije je veliki ekran sa dokumentarnim filmskim snimcima tog događaja, čije značenje se tek mnogo kasnije moglo sagledati. U Evropu je stupio, da bi tu i do danas ostao, homo americanus. Na svom pohodu stvorio je a zatim i pobedio homo sovjeticusa, pretvarajući sve, celu Evropu, u veliku ljudsku kašu, zvanu homo economicus. Kada je pomislio da sve teče po planu, počela je da se uzdiže autentična Rusija. I evo nas danas ovde, na jednom od poprišta tog sukoba planetarnih razmera, rata za srce sveta. Samo su nas stepenice delile od perioda početka XX veka, gde vreme kao da je stalo za porodicu poslednjih Romanova. Bez traga suvišnih prohteva, luksuza i ćudljivosti, skromno i pobožno živela je carska porodica, posvećena dužnostima prema Rusiji i veri. Dubokom i tragičnom religioznošću odiše ceo prostor u kome nas njihovi portreti i fotografije gledaju. Mora da su osetili puls, približavanje i dolazak nečastivog u Rusiju. To se vidi na njihovim licima. Postojanošću svetaca, gledali su demone izbliza. Mnoge ikone i fotografije krase zidove njihovih soba. Anđeoska nevinost njihovih portreta ostaje u našem sećanju još dugo.

Setih se ovde i svoga prijatelja Rusa, Alekseja Postnjikova, koji mi je recitovao jednu pesmu Krimskog kadetskog korpusa u Beloj Crkvi, gde je i on bio kao kadet, o imperatorovom dvorcu Orianda, tu kraj Livadije. Bio je na Krimu, ukrcan na izbeglički brod kao trogodišnji dečak, sa roditeljima, kada je poslednji put mahao svome dedi, koji nije hteo da napušta Rusiju i koga su ubrzo posle boljševici likvidirali, kao i milione drugih Rusa. Mitski dvorac Orianda postoji samo u toj pesmici. Tu je kasnije napravljen, na zgarištu tog dvora nestalog u požaru, sanatorijum i crkva Pokrova Presvete Bogorodice. Još uvek čujem zvuk te pesmice o dvorcu Orianda koji će pod svoje skute primiti male kadete…

SMRTONOSNO OPONAŠANjE ZAPADA
Posle Livadije posećujemo dvor Mihajla Semjonoviča Voroncova, princa i ratnika, osećamo stil koji je oblikovao Rusiju XIX veka. Prefinjenost i odlučnost krasili su tu elitu, koja nas je, kao na nekoj smotri, gledala sa zidova dvora. Gledali su nas oni koji su živeli, komandovali, voleli i ratovali za Rusiju. Tu su i pejzaži slikara Ivana Ajvazovskog, mariniste, što je uhvatio svetlost, dramu i lepotu Crnoga mora na svojim raskošnim platnima.

Pogled na Aju-Dag, Krim (1868), Ivan Ajvazovski

Krim je mesto tragičnog romantizma Rusije. Mnogi umetnici su bili na ovim stazama Jalte. Puškin, Tolstoj, Čehov i Bunjin i još mnogi drugi, tražili su ovde svoj mir. Na padini gde se šum mora stapao sa šumom čempresa, sagradio je Čehov sebi dom… Današnji svet, kao da je postao Čehovljev Paviljon br. 6. Progres proizvodi ljudsku letargiju, slamanje volje, jer je otpor uzaludan. Čehov je jasno pokazao lice demona modernosti i progresa. Čehov je pisac tihih lomova, koji su bili odjek daleke nadolazeće tragedije, nadolazećeg kapitalizma što je polako ali sigurno nagrizao osnove carstva i uspostavljao društvenu krizu Rusije, koja je dovela do revolucije. Bio je kao seizmograf rastuće napetosti. Povratak na carstvo novca veliko je iskušenje za današnju Rusiju. Nije ugrožena samo teritorija, ugrožena je ideja života. Oponašanje kulturnih modela Zapada, pokazalo se, Rusiju neminovno vodi u propast. Zato je važna borba Rusije na tom planu smisla života. Njeno odbijanje da uđe u matricu-mašinu modernog liberalizma, pruža mogućnost nalaženja smisla u novom oboženju celokupnog života.

Još jedan lekar-filozof boravio je na Krimu. Konstantin Nikolajevič Leontjev učestvovao je u Krimskom ratu (1853–1856). Od svih ruskih religijskih mislilaca-bogotražitelja, Leontjev je možda najpotrebniji današnjoj Rusiji. Njegova misao i religiozni stav jedan su od najsvetlijih raskida sa iluzijama modernog liberalnog sveta. Daje novi sjaj antiegalitarnosti i diskriminišućoj strogosti države na čelu sa blistavim plemstvom. Jer, ako toga nema „kakva će u životu biti poezija?… Neće li to biti poezija opšte racionalne i malograđanske sreće?“

Leontjev je lekovit i za nas. Vitez, njegova supruga i ja pijemo kvas na obali mora, dok zraci sunca probijaju kroz kišu što lije. U daljini se pojavljuje duga. Ceo prizor priziva u sećanje slikara Ajvazovskog. Pričamo o Kosovu i kako da ga vratimo Srbiji. Odgovor nam daje Leontjev: „… O! Kad bi savremeni Srbi, sjedinivši se, mogli da podnesu neograničenu i patrijarhalnu vlast svog novog kralja odevenog u zlatnu odeždu, heroja, vojskovođe i pesnika koji bi po svim znacima u svom vaspitanju zadobio i sačuvao od Evrope upravo ono što je u njenom predanju veličanstveno: viteštvo, prefinjenost i romantičnost!…“

CRKVA SUNČANOG DANA
Sutradan idemo u Bahčisaraj, gde je bio dvorac tatarskog kana i gde je sedište mešihata Islamske zajednice. Ogromna sredstva se ulažu iz Federacije da se restaurira ovo staro zdanje, simbol tatarskog prisustva na Krimu. Kornilov pita mladu Tatarku, kustoskinju, sa hidžabom oko glave, o njenim osećanjima prema Rusiji. Kojim jezikom govore među sobom, kojim u porodici? Malo je zbunjena otvorenošću pitanja ali kaže da se oseća kao svoj na svome. Vodi nas posle kroz sobe dvora, muške i ženske, kroz đardine i kraj fontana. Tu je i spomenik Puškinu koji je napisao stihove, „Fontano ljubavi, fontano živa!/Doneh ti na dar dve ruže ove“… kraj fontane kana Giraja koji ju je podigao u žalu za svojom umrlom dragom. Svakog dana ovde se donose dve sveže ruže.

Dah suzdržane čulnosti i posvećenosti izbija iz svih ornamenata ovoga dvora. Čudan je erotski naboj te razdvojenosti svetova, gde se i žene i muškarci osećaju ispunjeni. Muslimani još uvek veruju i drže do porodice. U veri i porodici je njihova snaga. Oni su izdvojeni od drugih i do te posebnosti im je stalo, bez čežnje za utapanjem u veliko i difuzno drugo. Nisu raspoloženi da izlaze iz svog duhovnog sveta. To je uslov njihovog opstanka. Kako su smešni i naivni Evropljani koji od muslimana očekuju da se izmene u pravcu „evropskih vrednosti i demokratije“. Bolje bi bilo da se sete svog pravog identiteta, koji svakako nije demokratija. Muslimani kao da nam pomažu da se vratimo sebi. Stavljaju nas pred ogledalo naše sekularizovane ništavnosti i besmisla. Oni ne žele da budu bolesni od tolerantnosti i korektnosti, kao mi. Tolerantnosti do izbezumljenja. Do nestajanja.

Pogled na Kanovu palatu u Bahčisaraju na Krimskom poluostrvu (1857), Karlo Bosoli

Odlazimo dalje u brda iznad Bahčisaraja gde je u stene uklesan čuveni Svetouspenski manastir. Tu je crkva „sunčanog letnjeg dana“, kako je šapatom rekao monah, misleći na 15. avgust, dan Uspenja Presvete Bogorodice, Veliku Gospojinu. Penjemo se do manastira u stenu izdubljenog i primamo mirosanje. Sneg i noć koja se spušta, pojačavaju osećaj svetosti i uzvišenosti. Monah nam priča kako su boljševici pretvorili ovaj manastir u konjušnicu i kasnije u bolnicu. Ovde je, kaže, dolazio i general Vrangel sa svojom vojskom za vreme Građanskog rata. Uskoro potom morali su se brodovima povući. Cela armija iskrcala se u Srbiji u kojoj su sanjali i pripremali veliki povratak…

ČEKAJUĆI NIKOLAJA KRASNOVA
Naši domaćini sledećeg dana nam organizuju susret sa predstavnicima nekoliko ministarstava (infrastrukture i investicija, turizma, kulture, finansija). Pitamo ih o planovima razvoja. Rusija ulaže ogromna sredstva da bi se izgradili putevi i komunikacije i obnovila energetska struktura. Trenutno im je najvažnija izgradnja federalne magistrale koja kontinentalni deo države povezuje preko Kerča sa Simferopoljem, glavnim gradom Republike, pa sve dalje sa obalom Krima. Pitamo koliko učestvuje država a koliko privatni sektor? Kombinovano se investira, mada, primećujem, po oblicima turističkih objekata, da postoji opasnost da privatne investicije određuju uslove gradnje. Pomišljam kako bi za Krim, prostor visoke kulturne baštine, morao postojati urbanista ranga jednog Nikolaja Krasnova, da bi se ostvario jedinstveni stil, proizašao iz obzira prema nasleđu, a ne da se prepusti građevinskoj stihiji tržišta i novca. Savremena mantra liberala, da tržište sve reguliše, siguran je put u haos i slabljenje Rusije.

Novi aerodrom u Simferopolju je spomenik arhitektonske imaginacije. Inspirisani su bili, kažu, slikama Ajvazovskog. Zatalasanih formi, kao da maše onima koji odlaze. Pratimo i mi našeg prijatelja Kornilova, koji preko Moskve putuje za Pariz. Pariz pobunjenih ljudi i posrnule globo-finansijske oligarhije. Teško je čoveku Zapada da shvati da živi u velikoj laži, zatvoren u kapsuli priče o slobodi, demokratiji i progresu. Kornilov je to znao. Znao je da sve ovo sa Rusijom i Zapadom nije samo neki veliki nesporazum. Iza maske bonvivana krio se čovek oštrih zapažanja. Pravi ruski aristokrata, koji bez iluzija gleda na svet. Poslednjeg dana, pre podne, provodimo u manastiru Svetog Luke Krimskog u centru grada. Crkva je posvećena Svetoj Trojici, gde su izložene mošti ovoga sveca. Posle službe, u crkvi punoj ljudi, svraćamo u mali muzej Svetog Luke u porti manastira. Njegova sudbina je potresna i predstavlja pravu sliku stradanja ruskog čoveka, njegovu veru, izdržljivost, borbu i snagu koja ga uznosi do svetosti. Njegova svetost čuva Krim u okvirima Svete Rusije. Ali o tome ćemo, na ovim stranicama, posebnom prilikom.

RAZMIŠLjANjA NA POSLEDNjEM BASTIONU
Ovakvi ljudi, kao što je Sveti Luka Krimski, su i održali Rusiju da ne potone u godinama velikog iskušenja. U ta iskušenja spada i pitanje Ukrajine. Okupirana, posednuta i strahovito usamljena, autentična Ukrajina, svojim nerealnostima i iluzijama partikularnog identiteta, van slovenskog sveta, postala je plen i oružje sila neprijateljskih autentičnoj Evropi i Rusiji. Ovi ratovi nisu ratovi posebnog, nacionalnog suvereniteta u okviru postojećeg globalnog liberalizma, već su deo rata za Kontinent i za Srce Sveta. Za Božanski zakon, protiv vladavine novca. Jer, kakvog smisla ima vezivati svoje nacionalno pitanje za smrtnog neprijatelja svakog nacionalizma, što je u svojoj suštini liberalni Zapad, sem da se kratkoročno bude upotrebljen u opsadi Rusije, branitelja velike Tradicije našeg kontinenta?

Boljševički karakter današnjeg, savremenog Zapada, metamorfoziran u globalističku strukturu kultur-marksizma, predstavlja pravo lice neprijatelja Rusije, kako spolja tako i iznutra. Poprimajući suicidalni karakter, ukrajinski nacionalizam pokazuje svoju suštinsku nezrelost, kratkovidost i nezasnovanost, padajući na osnovnom ispitu nerazlikovanja prijatelja od neprijatelja. U zamašnim operacijama savremenih „proksi ratova“, u Ukrajini je primećeno da se pomaljaju obrisi Nove Hazarije, koja svoje postojanje zasniva na podstrekivanju bratoubilačkih ratova Evrope i na politici globalnog kapitala. Svoje žrtve nalazi u podržavanju pseudoidentiteta novih država, okrenutih protiv Rusije. Cui bono?… odjekuje u srcima i na ratištima Ukrajine i Evrope.

Gurzuf (1913), Konstantin Korovin

Ali, Ukrajina se ukazuje i kao mera ruskih nerešenih unutrašnjih pitanja sopstvenog puta i ideala, koji nije samo ekonomske prirode. Lenjinova zaostavština razbijenog ruskog carstva po federalnim etničkim šavovima, predstavlja tempiranu bombu postavljenu pod Rusiju, sa potencijalnim dejstvom u budućnosti. I ta budućnost je došla. Sećamo se Solženjicina koji je svedočio da su ideologije boljševizma i savremenog globalizma jedno te isto. Danas je to bar belodano. Lenjinov crveni oktobar je prva uspela obojena revolucija u Rusiji. Kao da su Lenjin i petokraka postali deo ruskog novog identiteta, tj. pseudo identiteta. Na simboličkom planu, dokle god Lenjinova ruka na trgovima ruskih gradova bude pokazivala budućnost, biće to znak da se nije shvatila velika slika – da je projekat Lenjin bio samo prethodnica današnjeg NATO-a, u permanentnom pohodu talasokratskog i levijatanskog Zapada na Istok. Rusofobija ih sjedinjuje. Trocki u srcu „duboke države“ Zapada, s jedne strane, i Lenjin na Istoku, s druge, strategijom anakonde, obuhvatili su naš Kontinent čeličnim zagrljajem Levijatana. NATO je veliki pokrovitelj svih levih, modernih i transrodnih, progresivnih snaga Zapada, na putu izgradnje jednog, sveprisutnog sveta globo-boljševičkog kapitalizma. Na tom putu, jedina prepreka mu je božanska kultura belog čoveka, čije poslednje uporište-bastion je Rusija.

OD TE MISLI NE MOGU DA SPAVAM
Rusija je dugo bila izložena idealu internacionalizma, zaboravljajući jezgro koje je stvorilo carstvo, zaboravljajući interese i opstanak nosećeg naroda Imperije, duhovno jezgro slovenskog, ruskog ideala. Taj internacionalni kult je suicidalan za Rusiju, jer otkida autentičnu rusku kulturu od njenih izvora i zamenjuje je sumnjivim vrednostima globalne utopije. Prepoznavanje pravih izvora i ciljeva duhovnih sila koje oblikuju moderni svet, neophodno je u borbi sa njegovim mnogim mutacijama. Borba još traje i Krim može da bude početak i ruske duhovne renesanse. Povratkom božanskih merila života i svoje aristokratske tradicije, vratiće se i magnetna privlačnost Rusije, prekaljene u ratovima za opstanak.

Velika pitanja se pomaljaju, za posmatrača na Krimu, na obali Crnog mora, o Rusiji, o carstvu, o Ukrajini, o identitetu, o idealima… Velika pitanja i veliko nadahnuće. Odbacujemo skepsu i obnavljamo veru. Veru u sopstvenu snagu nadahnutu Bogom. Sumnja parališe, a odlučnost vodi ka svetosti. Prvo dolazi vizija, a sam život je njeno ostvarenje. Veliki čovek, jasnih vidika, monarh koji stvara Imperiju i vraća božanski osećaj života u ljude, onaj je koji se čeka. Onaj koji se želi. Onaj koji se stvara.

Ako je SSSR bio san neprijatelja Rusije i pijanih mužika, koji su pomislili da mogu sami, bez Boga, onda budućnost Rusije leži u rukama i pogledu čoveka koji to razume ali, i posle svega, ipak hoće i ima volju da vrati veličinu Rusije. Senke zaboravljenih predaka će se pokrenuti i božanski vladar će ih ujediniti…

Dva turska ratna broda napadaju jedrilicu „Merkur” (1892), Ivan Ajvazovski

Video sam u mislima čoveka, kako stoji na obali Crnog mora, u oficirskom kaputu dignute kragne. Tirkizno more je ispred njega. Taj čovek, plavih očiju, zagledan u daljinu, u pravcu Bosfora i Dardanela, možda je pesnik, možda je princ. Možda i jedno i drugo… I najednom, sve mi postade jasno. I od tada, kako reče Paund, od te misli ne mogu da spavam.

 

Naslovna fotografija: Smotra Crnomorske flote (1886), Ivan Ajvazovski 

 

Izvor Nacionalna revija