Dojče vele o španskim izborima: Izgubljena nevinost

Socijalisti su pobednici izbora u Španiji, ali prava novost je dolazak desničarskih populista (Voks) u španski parlament

Težnja za nezavisnošću bogate regije Katalonije uzdrmala je čitavu Španiju koja je na ovim izborima odgovorila novim i sve snažnijim nacionalizmom. Onaj ko slepo i ilegalno želi da se odvoji, kao što je to želela vlada Katalonije, oštro će biti doveden u red. To je odgovor koji nude sve velike stranke, u međuvremenu i socijalisti.

Pod pritiskom novog španskog nacionalizma i socijalistički premijer se snažno izrazio protiv nezavisnosti Katalonije. Ni Pedro Sančez ne može sebi da dozvoli da ga smatraju „izdajicom” i „čovekom bez domovine”. Pojmovi kao što su „jedinstvo nacije”, „domovina” i „nacionalna veličina”, za mnoge Špance se bili presudni pri odluci kome će dati svoj glas. Dakle ograđivanje prema unutra, a ubrzo možda i prema spolja.

Od te emocionalne rasprave najviše koristi je imao desničarski populistički Voks. Njihovo zazivanje borbe protiv separatizma, protiv prava žena, migracije, tolerancije i otvorenosti u društvu, pogađa duboko ukorenjene potrebe nekih Španaca, možda i nekih Špankinja. Postoji čežnja za povratkom dobrih starih, veruje se i stabilnih i sigurnih vremena. Kada se pogleda u prošlost ispada da su diktator Franko i bezobzirni konkvistadori koji su osvojili Latinsku Ameriku bili ti koji su Španiju učinili „velikom” – i to pristalice Voksa misle sasvim ozbiljno.

Ta stranka i dalje ima ispod 10 odsto glasova, ali taj desničarski mulj bi mogao da jača kao što se događa i u drugim evropskim zemljama i da jednom postane centralni politički pokret kao što je to u Poljskoj, Mađarskoj, Italiji ili Austriji. Trend već dugo postoji, a ovi izbori su pokazali da se širi i Španijom. Izbori za Evropski parlament krajem maja će pokazati kako je fenomen novog nacionalizma – iz raznih razloga – dostigao većinu zemalja EU u različitom intenzitetu.

Španija i nakon ovih izbora ostaje duboko podeljena zemlja. Politička stabilnost nije na vidiku. Hrišćanski demokrati od kojih se otcepio krajnje desničarski Voks, takođe teže ka desnici i zbog toga su dramatično oslabili. Liberali su neodlučni, u levičarskom taboru nema većine koja bi mogla da imenuje vladu a da pritom u svoje redove ne pozove i separatističke regionalne stranke.

Nakon ekonomske krize i potresa kojeg je izazvala kriza u Kataloniji, Špancima zapravo treba jasno vođstvo koje bi sprovelo nužne reforme. Penzioni sistem mora biti spasen od bankrota, hitno su potrebne investicije u obrazovanje i infrastrukturu, mora da se zaustavi odlazak mladih i sposobnih ljudi iz zemlje. Istovremeno, moraju da se smanje i veliki dugovi. Sve ti zadaci moraju da čekaju, sve dok su političari u Madridu zaposleni sami sobom.

Doduše, privreda još uvek solidno raste, ali nezaposlenost je previsoka. Dugoročno, Španci tako neće doći na zelenu granu. Još uvek je velika većina Španaca na strani Evropske unije i shvata koliko je članstvo u Uniji vredno. Ali to može da se promeni ako se ekonomska situacija pogorša i ako banke ponovo budu pogođene krizom.

Ako Voksu nakon „izdajica domovine” za potebe unutrašnje politike budu bili potrebni novi neprijatelji, za tu ulogu se nameću „birokrate iz Brisela”. Desničarski populisti Nemačke, Francuske, Austrije i Italije upravo sa takvom glupošću vode predizbornu borbu za Evropski parlament i traže „više nacije”. Španija možda ubrzo više neće biti usamljeno ostrvo zagovornika Evrope.

 

Autor Bernd Rigert

 

Izvor Dojče vele, 29. april 2019.