Episkop Teodosije: Podržavamo slobodno izražavanje mišljenja, ali smo protiv svakog nasilja

Demokratija podrazumeva različitost mišljenja, ali i jednaka prava svih da ta mišljenja izraze, ne argumentima sile već silom argumenata

Večni život je bezuslovni dar Božiji i Bog ne traži da mu platimo ulaznicu, ali da bismo primili ovaj dar mora da otvorimo svoje srce i za Boga i za bližnje. Bez toga nema spasenja tj. istinskog života u Hristu Gospodu. Nikada ne smemo zaboraviti da je svetlost Vaskrsenja zasijala upravo iz groba Hristovog i da ako zrno pšenično ne umre neće roditi ploda – besedio je Njegovo Preosveštenstvo episkop Raško-prizrenski Teodosije

Rod čovečiji je pre dolaska Hristovog i Njegovog Vaskrsenja prohodio kroz „dolinu smrti” kako se kaže u psalmu 23. Ovo ne označava samo smrt kao fizički fenomen koji i dalje postoji, već pre svega duboku duhovnu odvojenost čoveka od Boga, što i jeste najdublje značenje smrti. Hristovim ovaploćenjem, krsnim stradanjem i Vaskrsenjem pobeđena je sila smrti jer čovek je ne samo večno sjedinjen sa božanskom prirodom u ličnosti Hristovoj, već i biološki fenomen smrti više nije beznadežni kraj i odlazak u svet tame, već za one koji žive u Hristu, nastavak uzrastanja u „punoći rasta visine Hristove” (up. Ef. 4.13) jer kako Gospod govori uplakanoj Lazarevoj sestri Marti „Ja sam vaskrsenje i život; koji vjeruje u Mene ako i umre, živjeće. I svaki koji živi i vjeruje u Mene neće umrijeti vavijek.” (Jn 11.25-26). Ovo je novi smisao života koji nadrasta biološko postojanje koje je nama poznato. Ovaj novi život u Hristu izrazio je najbolje apostol Pavle rečima „Ne živim više ja nego živi u meni Hristos” (Gal. 2.20) – besedio je Njegovo Preosveštenstvo episkop Raško-prizrenski Teodosije odgovarajući na pitanje Jedinstva, kakav je bio smisao ljudskog života pre Vaskrsenja Gospodnjeg.

Pojam smrti Hristovim Vaskrsenjem dobija novu dimenziju. Da li se verni hrišćanin treba plašiti smrti?
Upravo je o tome reč. Gospod je naš „put, istina i život. Niko ne dolazi k Ocu osim preko mene” (Jn. 14.6), govori nam dalje Gospod. Zato je upravo ključ razumevanja novog života u Hristu u Njegovom Vaskrsenju, jer apostol Pavle nas uči: „No zaista je Hristos ustao iz mrtvih, te postade prvenac onih koji su umrli” (1Kor 15.20). Kao predvečni Bog Logos, on je postao čovek i u telu postradao i vaskrsao tako da mi koji kao udovi njegovog Tela živimo kršteni u Hrista živimo Njegovim Vaskrsenjem nakon telesne smrti. Problem je što ljudi obično vaskrsenje doživljavaju kao neku reinkarnaciju našeg sadašnjeg biološkog postojanja, Gospod nam jasno govori da u Carstvu Božijem „nema Grka ni Jevrejina, ni roba ni slobodnjaka, ni muškog ni ženskog, nego su svi jedno u Hristu Isusu” (Gal. 3, 28-29). Zato naše lično vaskrsenje ne može da se sagledava van konteksta Vaskrsenja Hristovog i naše postojanje u večnosti izvan Hrista. Otuda nema razloga za strah.

Za nas hrišćane koji smo izabrali put života i svetlosti u Hristu, telesna smrt je samo jedna stanica na putu uzrastanja u radosti Božijoj. Apostol Pavle koji punoćom svoga bića živi Hristom govori: „Imam želju umrijeti i sa Hristom biti, što je mnogo bolje” (Fil. 1.23). Za njega telesna smrt nije kraj već još jedan korak ka neprestanom uzrastanju u ljubavi Božijoj. Ako, međutim, život i smrt gledamo isključivo kao biološke kategorije iz perspektive sebičnog načina postojanja, naravno, i jedno i drugo je tragedija, ali u evanđelskoj istini sve dobija potpuno drugačiji smisao.

Može li se bez praštanja i sagledavanja sopstvenih sagrešenja prema bližnjima, prijateljima i neprijateljima primiti svetlost Vaskrsenja i nada u večni život?
Veoma važan uslov da bismo zaživeli Hristom i Njegovim Vaskrsenjem, kako u sadašnjem načinu postojanja, tako i u večnosti, jeste pokajanje, odnosno promena našeg načina razmišljanja, života (što originalna grčka reč „preumljenje – metanija”) znači. To nije moralistički preduslov nakon koga će uslediti nagrada, već suštinski uslov da bismo mogli da se ohristovimo. Bez sagledavanja sopstvenih promašaja tj. sagrešenja i bez snage i truda da u svakom bližnjem, prijatelju ili neprijatelju, vidimo ikonu Hristovu, ne možemo da postanemo pričasnici Duha Svetoga. Neopraštanje sagrešenja, mržnja, netrpeljivost, klevetanje, vređanje, sve su to pokazatelji nedostatka istinske svesti i iskustva života u Hristu. Večni život je bezuslovni dar Božiji i Bog ne traži da mu platimo ulaznicu, ali da bismo primili ovaj dar moramo da otvorimo svoje srce i za Boga i za bližnje. Bez toga nema spasenja tj. istinskog života u Hristu Gospodu.

Neretko se može čuti od ljudi: „Dajte mi i poštujte me dok sam živ, a tamo kako bude”. Vode li ovakve reči u besciljnost i nemarnost za večno spasenje?
Naravno, ovakve reči mogu da dođu samo ukoliko neko posmatra život iz perspektive biološkog postojanja. Hrišćanstvo kao blaga vest nije filosofija, neka teorija ili skup pravila, već način novoga postojanja. Zato krštenjem umiremo starom čoveku i rađamo se u novom – Hristu. Ceo naš život je zapravo zaživljavanje u tom krštenjskom zavetu. Za one koji sada i ovde zažive novim životom u Hristu i osete dejstvo sile Duha Svetoga kroz ljubav, praštanje, milosrđe i sve druge vrline koje postaju prirodan način postojanja, već i pre vaskrsenja vaskrsavaju u Hristu i za njih se život ne deli na ovozemaljski i zagrobni. U tom smislu hrišćanstvo se razlikuje od mnogih drugih religija koje se bave upravo temom „zagrobnog života”. Mi u Hristu ulazimo sada i ovde u Carstvo Božije kroz svete tajne, a posebno tajnu Evharistije koja nas sve povezuje kao udove u Telu Hristovom i učvršćuje u radosti večnog života čiji pričasnici postajemo.

Ako je suština našeg života i našeg spasenja da se odreknemo zla i uđemo u zajednicu sa Bogom kroz Sveto krštenje, da li kao narod skrećemo sa Božijeg puta i da li nas je istorija često opominjala da to ne činimo ?
Zlo samo po sebi ne postoji, kao što fizički ne postoji mrak koji je zapravo samo odsustvo svetlosti. Zlo se projavljuje samo onda kada izađemo iz prirodnog, bogomdanog načina života u koji mi hrišćani verujemo da ulazimo Svetim Krštenjem. Večni život je bezuslovni dar Božiji i Bog ne traži da mu platimo ulaznicu, ali da bismo primili ovaj dar mora da otvorimo svoje srce i za Boga i za bližnje. Bez toga nema spasenja tj. istinskog života u Hristu Gospodu. Nikada ne smemo zaboraviti da je svetlost Vaskrsenja zasijala upravo iz groba Hristovog i da ako zrno pšenično ne umre neće roditi ploda – besedio je Njegovo Preosveštenstvo episkop Raško-prizrenski Teodosije i u njemu živimo kroz svetotajinski život Crkve kao evharistijske zajednice. Kao što pojedinac može da odstupi od puta života, tako i jedan narod može da manje ili više odstupi od Božijeg puta i neophodno se suočava sa svim posledicama tog izbora. Ovde nije reč o kazni Božijoj kao što gnevan čovek kažnjava svog potčinjenog, već o božanskoj pedagogiji koja zalutalo dete vraća očinskom domu. U zavisnosti koliko odstupimo to može biti manje ili više bolno, ali je spasonosno ukoliko Božiju pedagogiju primamo sa promenom pogrešnog načina postojanja i pogrešnih izbora tj. pokajanjem.

Da li čin pokajanja u duhovnom smislu nastaje onog momenta kada čovek shvati da je učinio greh i kada taj greh počne da ga peče u duši ili kada u Hristovoj crkvi pristupi Svetoj tajni pokajanja i ispovesti svešteniku?
Pokajanje, odnosno preumljenje, počinje svešću o pogrešnom načinu života koji nas udaljava od smisla našeg postojanja. U priči o bludnom sinu kaže se da on najpre „dođe sebi”, što znači postao je svestan svoje situacije i pogrešnog izbora kojim se udaljio iz očinskog doma otišavši u „zemlju stranu”. Onda nastupa odluka da se to stanje promeni. Ako padnemo u blato, uvek treba da ustanemo i krenemo dalje, a ne da sedimo u blatu i jadikujemo što smo se u njemu našli. To nije pokajanje, već očajavanje. Vratimo se priči o bludnom sinu: „A kad dođe k sebi, reče: Koliko najamnika u oca mog imaju hleba i suviše, a ja umirem od gladi! Ustaću i idem ocu svom, pa ću mu reći: Oče! Sagreših Nebu i tebi, i već nisam dostojan nazvati se sin tvoj: primi me kao jednog od svojih najamnika. I ustavši otide ocu svom”. Dakle, novoj svesti o po(grešnom) načinu života sledi odluka o promeni života. Vidimo da ga posle otac još izdaleka vidi i trči mu u zagrljaj: „A kad je još podaleko bio, ugleda ga otac njegov, i sažali mu se, i potrčavši zagrli ga i celiva ga. A sin mu reče: Oče, sagreših Nebu i tebi, i već nisam dostojan nazvati se sin tvoj. A otac reče slugama svojim: Iznesite najlepšu haljinu i obucite ga, i podajte mu prsten na ruku i obuću na noge. I dovedite tele ugojeno te zakoljite, da jedemo i da se veselimo. Jer ovaj moj sin beše mrtav, i ožive; i izgubljen beše, i nađe se” (up. Lk.15.11-32). Otac ga prima u zagrljaj videći njegovu dobru nameru još i pre njegovog ispovedanja greha i ne kažnjava ga, već nagrađuje.

U ovoj priči je čitav smisao tajne pokajanje tj. ispovesti. Mi odlazimo svešteniku kao svedoku da se pomirimo sa Bogom koji nas čeka u zagrljaj. Gospod ne osuđuje ženu bludnicu već joj samo govori „Ženo, gdje su oni što te tužahu? Zar te niko ne osudi? A ona reče: Niko, Gospode. A Isus joj reče: Ni Ja te ne osuđujem; idi, i od sada više ne griješi.” (Jn 8.1-11).

Živimo u teškom vremenu punom iskušenja za oprost, očaj, zavist i osudu. Da li, upravo, čvrstom verom u Gospoda spasitelja možemo odoleti svim iskušenjima?
Borba sa grehom kao pogrešnim načinom postojanja i života nije laka jer greh postaje navika, druga priroda i potrebno je dosta pedagogije od strane duhovnog oca, ali i našeg truda pre svega da bismo se greha oslobodili i zaživeli slobodno od njega. Oproštaj grehova nije neko „odobrovoljavanje razgnevljenog Boga”, već otvaranje grehom zaparloženog srca za Božiju ljubav koja nam se bezuslovno daje i pruža. Od zavisnosti od naše vere možemo se izboriti sa grehom jer je Božija pomoć uvek uz nas. Zato je potreban trud, podvig, ne zato jer on treba Bogu, već treba nama, kao što nam je potrebna vežba za svaku veštinu kojom želimo da ovladamo i onda nam sve biva lakše.

Koliko nam je značajan sveti post da bismo bolje spoznali veru i primili Gospoda u sebe?
Upravo o tome smo govorili u našoj Velikoposnoj poslanici vernom narodu. Kako nas uči sveti Vasilije Veliki, post nije samo uzdržanje od hrane, već iznad svega „udaljenje od zla, uzdržanje jezika, stišavanje gneva, odbacivanje pohote, zloslovlja, laži, krivokletstva” (O postu, beseda 2). Sam Gospod naučio nas je da se zlo pobeđuje „postom i molitvom” (Mt. 17.21) i Sam je postio na Gori kušanja, pobeđujući u čovečjoj prirodi sve ono što čoveka odvaja od istinskog života i zajednice sa Bogom. Držanje zapovesti posta podrazumeva i uzdržavanje od određene vrste hrane u skladu sa zdravstvenim mogućnostima, ali ukoliko telesni post nije praćen duhovnim postom on je samo jedna vrsta dijete. Post nas celovito otvara za punoću ljubavi Božije, čini nas osetljivijim prema bližnjima, prijemčivijim za Božiju blagodat i priprema nas za susret u ovim velikoposnim danima sa velikim praznikom Vaskrsenja Hristovog.

U vreme četrdesetodnevnog posta pred Vaskrsenje Gospodnje na ulicama glavnog nam grada vidimo polarizaciju i razjedinjenost srpskog naroda. Da li je moguće stranačko nadmetanje pretvoriti u viteško takmičenje i da, bez obzira na stranačke podele, svi budemo jedno i zajedno u tajni Hristovog Vaskrsenja?
U svetu u kome živimo postoje drugačija pravila nego u Crkvi. Crkva podrazumeva jedinstvo u ljubavi i stalno poziva narod da se ocrkveni i ujedini, ali ne oko neke prolazne ideologije ovog sveta, već oko večne istine spasenja. Koliko je moguće kao hrišćani i građani istovremeno ove principe treba da primenjujemo i u svakodnevnom životu u društvu. Demokratija podrazumeva različitost mišljenja, ali i jednaka prava svih da ta mišljenja izraze, ne argumentima sile već silom argumenata. Sprečavanje slobode izražavanja političkog mišljenja, kao i bilo kakva upotreba sile nisu put ka rešavanju problema, već otvaraju nove rane na ionako izranavljenom telu srpskog naroda. Zato Crkva poziva na jedinstvo u duhovnom smislu, ali istovremeno podržava slobodu svakog građanina da slobodno izrazi svoje mišljenje i mirno se bori za bolje sutra i njih i svoje dece.

Proizvodnja nasilja oko nas i banalne izopačenosti oblikuju mlade ljude patološki ravnodušne na zlo i razvija moralnu indiferentnost. Da li porodica kao osnovni temelj društva sve više zakazuje da oplemeni mlade naraštaje?
Porodica je u hrišćanskom smislu mala, domaća crkva i predstavlja osnovnu ćeliju našeg života. Bez zdrave porodice ljudi teško mogu da odrastu u zdrave ličnosti i često nose teške traume. Živimo u vremenu kada zapadni svet radi jednu celovitu demontažu hrišćanske etike i samim tim i porodičnih vrednosti. Crkva je uvek učila da brak nije samo emotivna zajednica čoveka i žene, već sveta tajna koja podrazumeva odgovornost, obavezu, a često i žrtvu. Uopšte ljubav bez odgovornosti i žrtve nije ljubav, već prolazna hemija. Svet u kome se čovek kao nebozemno biće svodi na svoju „polnu orijentaciju” što se danas projavljuje kroz afirmaciju potpune raspuštenosti bez ikakvih pravila potpuno je strana hrišćanskoj tradiciji. Ovakav pristup i posebno nasilje koje neizbežno prati svođenje čoveka samo na telo i pohlepu osiromašuje čoveka. Zato negovanjem porodičnih vrednosti, osećaja odgovornosti za one koji stradaju, za siromašne, bolesne Crkva nas sve poziva da nadrastemo jedan sebični, individualistički način postojanja.

Na našem duhovnom prostoru, kolevci naše Crkve i države, potiskivanjem, nasiljem i progonom danas živi narod neke druge vere, nedobronameran prema nama i našim svetinjama. Može li se živeti zajedno sa narodom, koji želi da vas marginalizuje, asimiluje i potisne sa naše vekovne zemlje?
Hristos je došao da sve ljude privede u poznanje istine i kao naslednici jedne bogate hrišćanske, svetosavske tradicije dužni smo da vrednosti na kojima smo uzrasli afirmišemo i među onima koji ne dele našu veru. Gospod nas ne poziva da delimo ljude na prijatelje i neprijatelje, već štaviše uči nas da ljubimo i neprijatelje svoje jer, uostalom, kada čine zlo, oni „ne znaju šta rade”. Zato je potrebno da se borimo ljubavlju, trpljenjem, istinom poštujući druge ljude, ali čuvajući svoje kao zalog i našeg i njihovog spasenja.

Kako je biti duhovni pastir narodu koji trpi pretnje i pritiske na pradedovskim ognjištima zato što slaveći Boga svedoči tajnu Hristovog stradanja i Vaskrsenja?
Episkopski poziv je put sledovanja Bogu do potpunog predavanja svojoj pastvi po ugledu na našeg pastironačalnika Hrista. Vekovima su episkopi vodili svoj verni narod kroz najteža iskušenja usmeravajući ih ka putu istine, jačajući ih u nadi i veri i pozivajući da se drže čvrsto i jedinstveno u Hristu. Zato je naše svedočenje, kao i našeg sveštenstva hristopodobno služenje kojim dajemo sebe na raspeće radi drugih da bismo svi zajedno ugledali radost Vaskrsenja. Služenje na Kosovu i Metohiji i drevnoj Raškoj za mene je uvek bilo poseban dar Božije ljubavi jer smo u stradanju i nevoljama uvek duhovno jači, što smo mogli ovih dana da vidimo obilazeći naš verni narod sa Njegovom Svetošću Patrijarhom Srpskim i doživljavajući ogromnu silu duhovne radosti i nade koja biva jača kada slabi svako svetsko i ovozemaljsko uzdanje u ono što je prolazno. Nikada ne smemo zaboraviti da je svetlost Vaskrsenja zasijala upravo iz groba Hristovog i da ako zrno pšenično ne umre neće roditi ploda.

Postoje najave da će Kosovo ponovo aplicirati za članstvo u UNESKO, a samim tim nas očekuje teška borba i nova lobiranja. Ima li kraja borbi za pravdu i istinu, ili, pak, u životnoj borbi za spasenje nema odmora?
Naše je da nastavimo naš trud i nastojanja u očuvanju srpske pravoslavne baštine na Kosovu i Metohiji kao delu Srbije i u tom smislu bilo kakvi pokušaji da se naše svetinje otuđe od našeg naroda i Crkve neće ostati bez našeg čvrstog stava da se istorija ne može menjati politički. Ostajemo u nadi da će civilizovani svet razumeti našu brigu i pomoći nam u očuvanju naših svetinja koje su istovremeno važne i za celo čovečanstvo, kao deo svetske kulturne baštine.

 

Autor Rada Komazec

 

Izvor Jedinstvo/eparhija-prizren.com, 27. april 2019.

Pratite nas na YouTube-u