Špigl: Vreme je za nov pristup Pekingu

Vreme je da EU i Nemačka preuzmu odgovornost i u odnosima sa Pekingom ozbiljno postave pitanje kršenja ljudskih prava

Kineski carevi su nekada primali goste i vazale u Zabranjenom gradu ili u svojim letnjim rezidencijama. Ali njihovi današnji naslednici to čine veoma retko. Gostiju i vazala je jednostavno previše. Zato je kineski predsednik Si Đinping, kako bi mogao da održava velike prijeme gostiju, sagradio raskošni konferencijski centar na obodu Pekinga, usred bujnih vrtova i paviljona, nedaleko od Kineskog zida.

Ovo zdanje je prošlog vikenda bilo dupke puno kada su se u njemu okupile delegacije iz 150 zemalja, uključujući 37 šefova država i vlada, što je gotovo dvostruko više od broja gostiju na samitu G-20. Došli su na Sijev poziv povodom Drugog samita Puta svile, proslavljajući kineski globalni infrastrukturni i razvojni program, zvanično poznat kao Inicijativa pojas i put.

Na prvom samitu održanom pre dve godine, prisustvovalo je samo 29 predsednika i premijera. Ovog puta, pored pouzdanih kineskih saveznika iz Azije, Afrike i sa Bliskog istoka, u Peking je došlo i nekoliko visoko rangiranih evropskih zvaničnika, uključujući i šefove vlada Italije i Austrije. Nemačka je poslala ministra ekonomije, Petera Altmajera. Ali nisu se sve vodeće zemlje sveta pojavile: Sjedinjene Države su odlučile da odbiju pozivnicu, kao i Indija, koja je propustila i prvi događaj.

Lista gostiju za Samit Puta svile je diplomatski odgovor na nekolicinu dalekosežnih pitanja: Kako bi svet trebalo da izađe na kraj sa Kinom? Koliko tesno bi trebalo da sarađuje sa Kinom? Do koje mere se može verovati Pekingu?

NIKO GA NE MOŽE IGNORISATI
Kina je ostvarila ekonomsku, političku i tehnološku veličinu u obimu koji svet nije video još od uspona Sjedinjenih Država. Pitanje kako sa Kinom izaći na kraj je za neke zemlje važnije nego za druge, ali niko ga ne može ignorisati. Sa svakim novim dostignućem i svakim novim gaženjem ljudskih prava koje napravi Peking, pronalaženje odgovora na ovo pitanje postaje sve teže. Reći da je Kina komplikovana i kontradiktorna je površno. Upravo su dimenzije njenih kontradikcija ono što razlikuje Kinu u odnosu na druge „teške“ zemlje.

Dostignuća Kine od početka njene politike reformisanja i otvaranja su zapanjila posmatrače, kako iz industrijalizovanih, tako i iz zemalja u razvoju. Ova država je prošla kroz stepen ekonomske i društvene transformacije za koji niko nije verovao da je moguć pre 40 godina, a prosperitet i broj radnih mesta koje je stvorila njena rastuća ekonomija su prevazišli sve istorijske primere. Kineski tehnološki napredak je srušio popularnu tezu da inovacije bujaju samo u pluralističkim društvima.

No, ovaj progres je praćen nivoom represije i kontrole koji u svojoj digitalnoj dimenziji baca u senku čak i situaciju iz Severne Koreje. Kinesko rukovodstvo podvrgava ujgursko-muslimansku manjinu bezbednosnom režimu koji podseća na ono što smo mogli da vidimo 1930-ih, kako je to opisao jedan visoki zvaničnik američkog Stejt departmenta. Postoji zabrinutost da će Peking proširiti svoje sisteme digitalnog nadzora koje sada koristi za suzbijanje ujgurske populacije u regiji Sinkjang i na druge delove zemlje – pa da će ih možda čak i izvoziti jednog dana.

Sinkjang, većinski muslimanska Autonomna pokrajina u Kini

Ove kontradikcije savremene Kine su toliko ekstremne da izazivaju ekstremne reakcije koje variraju od nekritičkog divljenja – naročito u poslovnim krugovima – do direktnog odbacivanja „kineskog modela“, naročito među zagovornicima ljudskih prava.

Titanski razvojni nagon Pekinga predstavlja i politički i intelektualni izazov. Teško je formirati konzistentno mišljenje o zemlji čija veličina, stanovništvo i složenost više mogu da se porede sa kontinentnom nego sa nacionalnom državom zapadnog tipa. Da li uslovi svojstveni preobražaju Kine mogu da opravdaju metode koje primenjuje njena vlast? Da li ove metode obezvređuju ono što su Kinezi postigli tokom proteklih 40 godina? Kakvi se konkretni zaključci mogu izvući iz svega ovoga?

Nemoguće je dati definitivne odgovore na ta pitanja jer se nad zdanjem savremene Kine i dalje nalazi natpis „radovi u toku“. Iako političko rukovodstvo pokušava da stvori utisak dinastičke stabilnosti, pri čemu je Si proglašen doživotnim predsednikom, ova zemlja i dalje prolazi kroz ogromne promene. Ove godine su godišnjice tri događaja koja su oblikovala kontradikcije, imidž i samosvest današnje Kine.

I Pre tačno sto godina, četvrtog maja 1919. godine, 3.000 studenata se okupilo u Pekingu kako bi protestovali protiv odluke pobedonosnih Saveznika iz Prvog svetskog rata da se Kini ne vrati prostor koji okružuje Cjažou zaliv – koji je inače ranije preotela nemačka kolonijalna sila – nego da umesto toga on bude dodeljen regionalnom rivalu Kine, Japanu. Komunistička partija – zajedno sa drugim političkim pokretima koji su oblikovali kinesku istoriju – nalazi svoj koren u ovom „Pokretu 4. maj“, čime on postaje jedan od ključnih datuma nastanka savremene Kine.

Izvan Kine se malo zna o značaju ovog događaja, a to neznanje je simptomatično za disbalans odnosa koji mnoge zemlje imaju prema Pekingu. „Kina nas poznaje. Ali mi ne poznajemo Kinu“, napisala je nedavno Nemica Marina Rudjak, ekspert za Kinu, u svom eseju za Centar za liberalnu savremenost, inače berlinski tink-tenk. Ovaj manjak znanja na Zapadu često vodi do simplističkih i neistoričnih debata o temama kao što su kineski svetski pohod na moć i inicijativa Puta svile.

Da, Komunistička partija je bestidno prepravila skorašnju kinesku istoriju i zloupotrebila je za sopstvene interese. Ali čak i mimo propagande, mnogi Kinezi imaju svoj pogled na istoriju, a to menja njihovu percepciju aktuelnih kineskih trgovinskih sukoba, kao i shvatanje globalizacije. Peking izvlači korist iz svih prednosti svoje velike ekonomije, subvencioniše čitave industrijske sektore i pribegava ekonomskom pritisku protiv drugih zemalja, dok limitra pristup sopstvenim tržištima.

DUGO PAMĆENjE
Mnoge Kineze čudi što Evropljani imaju primedbe na sve to. Kada je Zapad uspostavljao pravila svetske trgovine, evropske velike sile se nisu zamajavale sa subvencijama i tržišnim restrikcijama. Poslale su ratne brodove duž Biserne reke i Jangcea, nasilno upadajući u kineske luke i uspostavljajući kolonije, poput one u oblasti oko Cjažou zaliva, što su nazivali „koncesijama“.

„Kinezi žele da nas poraze jer imaju dugo istorijsko pamćenje“, rekao je nedavno jedan od vodećih nemačkih poslovnih eksperata za Kinu, direktor BASF-a Martin Brudermiler, dodajući da to objašnjava „nagon i ambicije Kineza“. Radi se o pogledu na svet sa kojim moramo da budemo upoznati kada se bavimo ovom zemljom. Ne samo da Kina ima drugačiji pogled na istoriju i dalekosežnije pamćenje o globalizaciji od većine Evropljana, nego se i na kineskim mapama Amerika nalazi daleko na istoku, dok je Evropa često predstavljena kao maleno poluostrvo severozapadno od Rusije. Pacifik, podkontinent (misli se na Indiju, prim. prev.) i Afrika deluju mnogo veći.

Kineska mapa sveta

Istorija, geografija i globalizacija: u poređenju sa problemima odnosa prema Kini, ovi termini bi mogli da deluju apstraktno, ali stvari ne stoje tako. Oni nas podsećaju koliko malo mi na Zapadu znamo o Kini. Evropa – a naročito zemlje poput Nemačke koje imaju tesne ekonomske veze sa Pekingom – mora drastično da uveća svoje znanje o Kini. Berlinski Institut Merkator jedan je od malog broja tink-tenkova u svetu koji su specijalizvoani za Kinu, ali je u Evropi i dalje premalo stručnjaka za Kinu. Evropski mediji, uključujući i Špigel, nisu ni približno tako snažno predstavljeni u Kini kao što su u Americi – a takođe su daleko ispod američkog medijskog prisustva u Kini.

Želja da se bolje shvati Kina ne znači usvajanje kineskog pogleda na svet. Naprotiv, ona izoštrava pogled na šanse i rizike koje otvara uspon Kine i preduslov je donošenja teških odluka.

II. Bilo je to pre 70 godina kada je Mao Cedung proglasio Narodnu Republiku Kinu, a Komunistička partija planira da ovaj jubilej prvog oktobra proslavi uz vojnu paradu. Predsednik Si će se provozati pored trupa odeven u moderno stilizovano Maovo odelo i salutiraće im uz reči: „Tonžimen hao!“ („Pozdrav drugovi!“) Biće to maskarada. Iako Komunistička partija danas ima oko 90 miliona članova i prožima sve sfere javnog života, Sijeva Kina je na mnogo načina direktna suprotnost Maove Kine. Mao je bio utopista koji je pokušavao da drži svoju zemlju u stanju permanentne revolucije. Si Đinping je birokrata na čelu globalne sile koji po svaku cenu teži poretku i stabilnosti.

Maov tonu i po težak portret i dalje visi na kapijama Tjenanmena, ali se partija iz ideološkog pokreta transformisala u instrument sile i razvoja karijere. Milioni članova partije trenutno sakupljaju poene na propagandnoj aplikaciji koja proverava njihovo znanje o govorima Sija Đinpinga – premda se trude da slučajno ne premaše skor lidera svoje partijske ćelije. Oni koji marksizam shvataju obziljno se tretiraju kao problematični. Kada se grupa levičarskih studenata prošlog leta upustila u kampanju za formiranje nezavisnog sindikata u jednoj topionici, policija je upala u njihove domove i pohapsila njih 50-ak.

Ali postoji jedna stvar koja povezuje Maovu i Sijevu viziju Kine: to su globalne ambicije i odlučnost da se promeni svet. Kako je britanski sinolog Džulija Lauel napisala u nedavnoj monografiji, maoizam se širio kao groznica po celom svetu, kao intelektualna moda u mnogim zapadnim zemljama i kao ubilačka ideologija koja je inspirisala militantne pokrete u zemljama u razvoju, od Kambodže do Kolumbije.

RATOBORNIJI PRISTUP
Trenutna globalna vizija Kine nije groznica, nego je pre ambicija ulivena u beton. Od aerodromskih pista na pacifičkim ostrvima do brana na Mekongu i nosećih zidova na lukama Mediterana, Novi put svile – taj Sijev milijarde dolara vredan razvojni program – je osmišljen tako da zacementira geopolitičke ciljeve Kine.

Amerika je bila prva koja je shvatila da Kina počinje da ljulja same temelje uspostavljenog svetskog poretka. Pod predsednikom Obamom, Vašington se odlučio za strateški „zaokret ka Aziji“ (Pivot to Asia), dok se Trampova administracija odlučila za ratoborniji pristup, etiketirajući Kinu kao „strateškog konkurenta“ i „revizionističku silu“ koja koristi jeftine pozajmice i političku moć kako bi jednu po jednu zemlju dovela pod svoj uticaj. Ovog proleća, Evropska unija je pošla istim putem. Koristeći gotovo iste reči, Evropska komisija je u jednom strateškom dokumentu napisala da je Kina „sistemski rival koji promoviše alternativne modele upravljanja“ i „ekonomski konkurent koji teži tehnološkom vođstvu“.

Ostaje da se vidi hoće li takve deklaracije rivalstva impresionirati Peking. Premijer Li Kećijang je navodno bio iznenađen skepticizmom sa kojim se susreo tokom svog prošlog putovanja u Brisel. Slanje jasne poruke Kini treba pozdraviti, čak i ako će strateški dokument EU najverovatnije u početku više doprineti unutrašnjoj koheziji Evrope, nego bilo kakvoj promeni kursa od strane Kine.

Od daleko većeg značaja, međutim, jesu konkretni koraci, poput odluke francuskog predsednika Emanuela Makrona da pozove nemačku kancelarku Angelu Merkel i predsednika Evropske komisije Žana Kloda Junkera da se pridruže razgovorima koje je imao sa Sijem tokom njegove zvanične posete Parizu – to je impresivan novi momenat u istoriji evropske diplomatije. Države Evropske unije nikada neće biti u stanju da zajedno postupaju u spoljnim poslovima sa onim stepenom jedinstva koji imaju Sjedinjene Države. Ali članice EU moraju da do detalja kooridnišu svoj diplomatski pristup Kini povodom niza pitanja koja se kreću od stava o kontroverznom provajderu informaciono-komunikacionih tehnologija Huavej, do ljudskih prava i geopolitičkih konflikata, kakav je onaj koji se trenutno kuva u Južnom kineskom moru.

Predsednik Evropskog saveta Donald Tusk, premijer Kine Li Kećijang i predsednik Evropske komisije Žan-Klod Junker, Brisel, mart 2019.

Projekti koje Evropa pokreće kako bi se suprotstavila kineskoj ekonomskoj snazi – u Evropi i na njenoj periferiji – takođe moraju biti konkretni. SAD su reagovale na inicijativu Puta svile pokretanjem fonda od 60 milijardi dolara kako bi mogle da potpuno nastave monotoni posao razvojne saradnje  u mnogim zemljama širom sveta. Ko je spreman da uskoči i učini to isto u rastućim ekonomijama Severne Afrike i Bliskog istoka? Ko je voljan da podrži energetske infrastrukturne projekte od Balkana do Maroka? Ako su uslovi pošteni, a proces nadmetanja transparentan, nema razloga da ne sarađujemo sa Kinom u ovim regionima. To je pre svega zadatak za Evropu koju muči konstantan priliv izbeglica.

III. Dogodilo se pre 30 godina, 4. juna 1989, da su tenkovi izašli na pekinški trg Tjenanmen. Reformista Deng Sjaoping, koji je pokrenuo kinesko ekonomsko čudo, zgromio je najveći demokratski pokret koji je Kina videla još od 1919, a stotine ljudi je ubijeno, kako studenata, tako i vojnika. Tačan broj žrtava ostaje nepoznat. Ove godine, početkom juna, niko u Kini neće iz cenzurisanih medija čuti ili pročitati ni jednu jedinu kritičku reč o ovom traumatičnom događaju. Studentski lideri iz 1989. su u egzilu, građanski aktivisti će iz velikih gradova biti poslati u unutrašnjost zemlje nedeljama pre ove godišnjice, a država čvrsto drži štampu i internet pod kontrolom.

To su „alternativni modeli upravljanja“ koje EU s pravom osuđuje u svom strateškom dokumentu. Kina je uspostavila nadzorni i bezbednosni režim bez premca u svetu. Pun doseg ovog sofistikovanog aparata kontrole je postao upadljiv tokom prethodne dve godine u autonomnoj regiji Sinkjang, gde državne snage bezbednosti nadziru i suzbijaju pretežno muslimansku etničku manjinu Ujgura, kojih ima oko 11 miliona. Peking pravda ovu politiku ukazivanjem na niz uličnih nemira i napada u koje su bili umešani militantni Ujguri, a svoje akcije poredi sa merama koje su preduzele zapadne zemlje u borbi protiv terorizma nakon napada od 11. septembra 2001.

Ali čak i neke Kineze koji podržavaju ciljeve ove politike odbija način na koji ih država ostvaruje. Svi muslimanski stanovnici Sinkjanga su pod intenzivnim policijskim nadzorom, kako konvencionalnim, tako i onim tehnološki najsavremenijim: kamerama koje snimaju svako dvorište i svaki taksi, „WiFi detektorima“ koji presreću podatke sa telefona, ali i preko komšija koje sistem hrabri da cinkare. Svako ko se ponaša sumnjivo može biti uhapšen. Prema procenama Adrijana Cenca – nemačkog istraživača fokusiranog na Sinkjang – oko milion ljudi se nalazi u zatvorima i sabirnim logorima koji se eufemistički nazivaju „centrima za reedukaciju“.

Država sakuplja lične podatke svih stanovnika, uključujući i njihove DNK profile. Novi softver za prepoznavanje lica sada čak omogućuje identifikaciju Ujgura pomoću njihovih biometrijskih odlika. Kina već primenjuje slične tehnologije, koje još uvek nisu tako napredne, i u provincijama izvan Sinkjanga. Kako je Njujork tajms izvestio, kineske kompanije takođe izvoze takve sisteme u inostranstvo, naročito autoritarnim režimima, ali i zapadnim zemljama.

ISTORIJSKA DUŽNOST
Represija Pekinga u Sinkjangu primorava zapadne vlade da preispitaju svoje odnose sa Kinom. Ali puko spominjanje problema vezanih za ljudska prava iza zatvorenih vrata tokom državnih poseta više nije opcija. EU članice, poput Nemačke, koje su bolno svesne posledica totalitarizma, imaju istorijsku dužnost da se u potpunosti posvete ovom pitanju.

Ovo ne umanjuje argumente koje godinama iznose takozvani „kineski realisti“ poput bivšeg američkog državnog sekretara Henrija Kisindžera i bivšeg nemačkog kancelara Helmuta Šmita. Kada je Kisindžer putovao u Kinu početkom sedamdesetih u ime tadašnjeg predsednika Ričarda Niksona, ova zemlja je i dalje osećala posledice Kulturne revolucije, tokom koje su činjeni neizrecivi zločini. Ali niko neće poreći da je, uprkos tome, uspostavljanje odnosa sa Pekingom u tom trenutku bio pravi potez – isto kao što je bilo ispravno što je predsednik Bil Klinton pružio ruku Kini pet godina nakon masakra na Tjenanmenu.

Ali politički pragmatičari 20. veka nisu mogli da znaju šta će tehnološki progres učiniti za autokratije 21. veka. Upotreba digitalnih alata za kontrolu građana se mora obuzdati pregovorima, isto onako kao što su međunarodni sporazumi suzbili širenje nuklearnog oružja. Spoljna politika bazirana na univerzalnim vrednostima mora biti spremna da snosi očekivane političke posledica zbog držanja takvog kursa.

Francuski predsednik Emanuel Makron dočekuje kineskog predsednika Sija Đinpinga, predsednika EK Žan-Kloda Junkera i nemačku kancelarku Angelu Merkel, Pariz, 26. mart 2019.

U Americi je 24 senatora i 19 članova Predstavničkog doma iz obe stranke zahtevalo od Trampove administracije da se suprotstavi Pekingu povodom ujgurskog pitanja i, prema Zakonu Global Magnicki, nametne sankcije protiv vodećih kineskih zvaničnika u autonomnoj regiji Sinkjang. „Magnicki“ je najsnažnije oružje američke vlade protiv inostranih političara optuženih za kršenje ljudskih prava i omogućava, između ostalog, zamrzavanje bankovnih računa ciljanih individua i uskraćivanje njihovog ulaska na teritoriju SAD.

Za sada, EU nema uporedivo diplomatsko sredstvo na svom raspolaganju, ali je ovog marta Evropski parlament glasao za promenu takvog stanja. Evropska komisija će, nadajmo se, odobriti tu rezoluciju, naročito u svetlu skorašnjeg razvoja situacije sa Kinom.

Još efektnija bi bila široka inicijativa – koja bi uključivala i SAD – za uspostavljanje globalnih standarda za upotrebu tehnologija masovnog digitalnog nadzora, slično zamahu koji je 1960-ih doveo do međunarodnih pregovora o razoružanju, a 1970-ih do Komisije za međunarodnu bezbednost i saradnju (CSCE). Kada govorimo o digitalnoj sferi EU možda deluje sitno u poređenju sa SAD i Kinom, ali njena regulativa o zaštiti podataka je uzor širom sveta. Vodeći se interesima svojih građana, Evropa bi morala da se postara da te standarde u budućnosti ne postavlja Kina.

 

Preveo Vladan Mirković

 

Izvor Spiegel.de