Фијаско „југосамита“ у Берлину (поглед из Хрватске)

Упркос понављању како само ЕУ може решити проблеме на Балкану, истина је ближа томе да нема никаквог помака без нагодбе САД-а и Русије

На позив Меркелове и Макрона, у Берлину је одржан сусрет на врху земаља западног Балкана, с фокусом на питање односа Србије и Косова, на којем су, из неког разлога, учествовали и премијери Хрватске и Словеније. Шта је на том скупу радио Пленковић и докле ће се наше ћате смуцати по “регионским” скуповима?

Објашњено је како би Хрватска могла припомоћи у дијалогу Београда и Приштине јер има недавно искуство живота у заједничкој држави. Али, нити смо живјели заједно недавно, већ прије тридесет година, нити из тог жалосног искуства носимо било какво знање мирног и договорног рјешавања спорова.

Питање које није поставио нико релевантан у хрватској јавности, поставио је српски предсједник Вучић, који је прије самита изразио чуђење зашто су уопште Хрватска и Словенија ту, а нису Бугарска и Румунија. Наравно, није то рекао зато што је, за разлику од наших ћата, против гурања Хрватске у “регион”, већ зато што, примјера ради, Румунија није признала Косово па би му боље дошла за столом.

“Вучић похвалио Хрватску, самит окончан без договора Србије и Косова” – типичан је наслов којим су наши медији пропратили тај бесмислен, излишан и бизаран скуп. Срећни смо као да је Лео Меси похвалио неког нашег клинца на кадетском турниру. Берлинска југо-игранка под палицом Меркелове и Макрона организована је због пропасти “бриселског дијалога” између Београда и Приштине, након што је Косово увело стопостотне царине на производе из Србије као одговор на српску дипломатску акцију блокирања косовског чланства у УНЕСКО-у и Интерполу.

Тиме је Вучић добио изговор за повлачење, па сада истиче како ће се вратити преговорима тек када Приштина укине таксе. Но о чему му у том случају преостаје преговарати након што је Скупштина Косова усвојила преговарачку стратегију у којој је најважнија ставка тачка да Србија мора признати независност Косова у садашњим границама? У таквој ситуацији газде ЕУ сазвали су их у Берлин, да би се увјерили како нема договорног рјешења, што се знало и раније и прије десет, и прије сто година.

О дилетантском организовању самита свједочи и то што је као једини представник БиХ позван Денис Звиздић, предсједвајући Вијећа министара које се већ шест мјесеци налази у техничком мандату јер након избора још увијек није формирана нова влада. Звиздић не представља никога, а ако се хтјело чути само глас СДА као доминантне бошњачке странке, боље да су угостили Изетбеговића.

Косовски предсједник Тачи наступио је тврдо, вјероватно захваљујући америчком залеђу. Изјавио је како очекује да ће Меркел позвати пет држава чланица ЕУ које нису признале Косово да то учине. Констатовао је како берлински скуп није донио ниједну нову идеју и да организатори нису упутили позив Вучићу за признавање Косова. Није узмакнуо ни око наметања такси, поручивши да је то нужна и легитимна одлука и да као таква треба остати на снази.

Учесници самита потписали су заједничку изјаву којом “дају снажну подршку европској перспективи земљама западног Балкана, подстицај Србији и Косову за нормализацију односа и окончање спора”. Дакле, ћорак. Тзв. берлински процес о стабилности и приближавању земаља западног Балкана (читај берлинско пресипање из шупљег у празно) наставиће се почетком јула састанком у пољском Познању, а нешто прије тога разговараће се и у Паризу.

Пленковић је након скупа открио топлу воду објаснивши како “до договора између Србије и Косова није дошло јер је било очито да су двије стране поприлично удаљене у својим стајалиштима”. Силан увид. Замисли, Срби и Албанци с Косова “поприлично удаљени у својим стајалиштима”! И за спознати то требао је вуцарати Хрватску по испразним југословенским окупљањима под палицом двојца без кормилара Макрона и Меркелове.

Предсједник Србије Вучић изразио је разочарање исходом сусрета, али је похвалио коректан однос представника Словеније и Хрватске: “Са Словенијом имамо добре односе, а вјерујем да ћемо у будућности моћи градити боље односе с Хрватском него што смо их имали у вријеме грешака које је правио Милановић”.

Након свега, остаје закључак да су једини преговори Србије и Косова око којих убудуће вриједи начулити ухо они у којима се буде спомињала размјена територија. Вучић и Тачи су прошлог љета на конференцији у аустријском Алпбаху први пут објавили да разматрају промјену граница као дио споразума о нормализацији односа. По једној верзији тога плана Прешевска долина, у којој живе претежно Албанци, била би препуштена Косову док би сјевер Косова, настањен већински Србима ишао Србији. Након тога би се двије земље међусобно признале. Чини се да су од Американаца добили подршку за такве преговоре, но против споразума је Берлин, јер би по њима промјена утврђених граница на Балкану представљала “отварање Пандорине кутије”, а против тога се у складу с Мути изјаснио и Пленковић.

Но остаје сумња да је размјена територија узбунила духове не због тобожњег отварања Пандорине кутије већ управо зато што би то можда и довело до рјешења. Умјесто “Пандориних кутија” неки можда преферирају бурад барута, трајно нестабилне ситуације којима могу манипулисати, каква је била Југославија, коју су гурали док год се могла одржати или дејтонска БиХ данас. Жалосно је да ЕУ 2019. спољнополитички не дјелује ништа способније него у вријеме распада Југославије. Тачи је уочи самита изјавио како “нема договора док се САД не укључе, јер се ЕУ показала неспособном”.

Српска премијерка Брнабић пожалила се након повратка из Берлина како “није било великих притисака, оно што је мени било невјероватно је да Приштина није пристала да повуче таксе и да су рекли Меркеловој и Макрону да их баш брига за то што они причају. Мени је то невјероватно”, те додала “како је Меркелова примијетила изјаву Хашима Тачија да ће САД морати укључити у дијалог јер је Европа “неспособна”.

Општи појам испразности употпунио је и сјеверномакедонски премијер Заев изјавом како је његова делегација подијелила своје искуство о успјешним преговорима с Грчком око имена Сјеверне Македоније и то након што су им то савјетовали Макрон и Меркел. Дакле, као кад кажете ђеци – ето видите како су се ови лијепо договорили. Или можда још боље, како кад на сеанси лијечених алкохоличара онај који је успио преноси своје искуство.

“Видјели смо храбре кораке у спору око имена Сјеверне Македоније и то је доказ да је могуће пронаћи рјешење у дугогодишњим споровима”, рекла је Меркел, а Макрон је казао да је Преспански споразум доказ да је могуће ријешити спорове који су изгледали нерјешиви, само ако постоји посвећеност. Ради се о плиткој демагогији јер уопште није ријеч о упоредивом нивоу проблема. У првом случају се ради о номиналном, а у другом о стварном проблему територије и људи на њој. Најбољи сажетак цијеле приче дао је српски министар спољних послова Ивица Дачић изјавом како “састанак у Берлину не представља нови формат дијалога Београда и Приштине јер дијалог не постоји”. Он сматра и како је потпуно бесмислено и непотребно око тога сазивати састанак западнобалканске шесторке: “Шта ће они ту? Јесмо ли ми учествовали у дијалогу Скопља и Атене?”

Реконструкција тог безвезног догађаја на којем се није догодило ништа, барем јасно показује какве су позиције Србије и Косова, колико је спољнополитички неспособна Европа Меркелове и Макрона, али и, авај, колико је слуганска хрватска политика. Једини рационалан аргумент за сазивање тог самита који се може смислити је повод да актери пред европске изборе глуме велике државнике који тобоже рјешавају велике проблеме.

Супротно папагајском понављању како само ЕУ може ријешити проблеме на Балкану, истина је ближа томе како нема никаквог помака без нагодбе САД-а и Русије. ЕУ је потпуно немоћна, неспособна, без јединствене спољне политике. Довољно се само запитати креира ли ту политику и Велика Британија која је на изласку.

У свом том јаду европске политике према Балкану, посебно по споју незнања и охолости предњачи Њемачка, која се данас своди на титрање Вучићу, а који истодобно кокетира с Путином и Си Ђинпингом, и подржавање унитаризма у БиХ. Шта Хрватска уопште ради по том питању? Који је наш интерес за даље проширење ЕУ?

За двадесетак дана Меркел долази у Хрватску у друштву предсједника Европске народне странке Манфреда Вебера да помогне Пленковићу у финишу кампање за евроизборе. Кога ће импресионирати то што долази ходајућа политичка прошлост? На сличан начин Меркел је давала подршку и Вучићу у јеку предизборне кампање у Србији. Најбоље би било да читав тај циркус из Берлина сврати и до Загреба, или барем да као брат народњак, с Меркеловом дође и Вучић да да подршку ХДЗ-у.

Осим што има тако јаку подршку, Пленковић у задње вријеме сипа и добре вицеве. Ево једног којег је испричао уочи млаћења празне сламе у Берлину: “Хрватској је важно да је Њемачка и Француска перципирају као важног актера у рјешавању неријешених проблема и као земљу која ће своје предсједање Унијом искористити да тема односа према западном Балкану буде високо на дневном реду”.

 

Аутор Нино Распудић

 

Извор Вечерњи лист, 03. мај 2019.