Kraj mračnog doba

Hteli mi to ili ne, ulazimo u drugačiju istorijsku epohu, u epohu „velikog diskontituiteta“

U predgovoru za svoju knjigu Smak sveta (1979.) Dragoš Kalajić upućuje jedno pitanje čitaocu: zašto „smak sveta“ zamišljati kao nešto što se sreće samo u budućnosti? „Zašto `smak sveta` ne bi mogao biti i događaj naše savremenosti, ili čak prošlosti?“

Reč je, u stvari, o „aktuelnosti kulture modernog Zapada“, kulture koja upravo proživljava sopstveni sumrak – a to je, ujedno, i poslednji, „zapadni“ ciklus evropske civilizacije. „Smak sveta“ je, primećuje Kalajić, nešto što se događa, u sadašnjosti, i nešto što se već događalo, u prošlosti. Moderni čovek, čovek Zapada, sklon je da katastrofu zamišlja kao „trenutni fenomen“, „obavezno u obliku neke materijalne katastrofe planetarnih razmera“. Ali slom je nastupio davno pre: u oblasti duha, gde je moderni čovek već priznao i potpisao sopstvenu kapitulaciju. U njegovoj, ograničenoj mašti nastupajući „smak sveta“ danas poprima zastrašujuće konture globalnog finansijskog i ekonomskog kolapsa ili „trećeg svetskog rata“. Katastrofa je tu, pred vratima, ili se već odvija, ali modernom čoveku, za razliku od hrišćanina, nedostaje božansko „otkrovenje“; a to je pravo značenje reči „apokalipsa“. Zato „problem smaka sveta“ u „moderno doba“ dobija sasvim skromne dimenzije pukog fizičkog uništenja. Ne može ni biti drugačije, jer je moderni čovek biće isključivo jedne dimenzije, koje prebiva u „jednodimenzionalnom univerzumu“.

Obe perspektive se, uostalom, veoma lako stapaju u jednu: materijalno blagostanje je iščezlo, nastupa vreme „sveopšteg rata svih protiv svih“. Doba surove geopolitike resursa, geopolitike hrane i vode, geopolitike gladi – borbe za goli opstanak, u kojoj više ne važe nikakva pravila. Završnica ili kulminacija ovoga može biti i nuklearni svetski rat. U mitskom ključu, to je povratak u „vreme vuka, vreme sekire i mača“. Svet bogova se slomio, potom se srušio i svet ljudi. Ili je bilo obrnuto: prvi je poklekao čovek, okrećući leđa bogovima. Takav slom je samo posledica onog istinskog ali nevidljivog sloma koji mu je prethodio. Završava se ili totalnim uništenjem, ili zastrašujućom slikom „postapokalitičnog sveta budućnosti“; sveta posle „nuklearnog Holokausta“, kojim besciljno tumaraju retki preživeli, a koji je u međuvremenu postao predmet književnih i filmskih distopija. Putem njih, savremeni čovek se već unapred srodio i saživeo s idejom sopstvenog uništenja i pomirio sa svojim nestankom.

KRALj (NE)ĆE DOĆI
Katastrofa je, dakle, već nastupila; u neko neodređeno vreme koje prethodi moderni, u doba pre Francuske revolucije, koje je još odlikovala punoća i „prirodnost egistencije“, ona „slatkoća života“ kakvu više ne poznajemo. Ili se dogodila u neko davno doba, koje prethodi celokupnoj poznatoj ljudskoj istoriji. Atlantida je potonula, Hiperboreja, „prva i najbolja od svih otadžbina“, razorena je i napuštena, krivicom ili greškom čoveka. Istinski poredak bi tek trebalo iznova uspostaviti – ponovo pronaći izgubljeni Gral, vratiti zlato u Rajnu, kao u Prstenu Nibelunga. To je zadatak junaka kao što je Parsifal, poduhvat u koji se upuštaju Argonauti: da iznova pronađu Zlatno runo. Zadatak ravan onim koju su postavljeni pred Herakla – da počisti Augijeve štale ili da povrati zlatne jabule Hesperida. Zlato je simbol prvog i najboljeg od svih doba; gvožđe poslednjeg, onog u kome živimo.

„Dođi, stoga, o, Tintagone, i podigni se protiv Slida, kako bi bogovi ostali bogovi, a zemlja se i dalje zelenila!“, poziva junak lorda Dansanija (Edvarda Planketa) u delu Dolazak mora. Dansani je pravi književni prethodnik Tolkina i njegovih „fantastičnih saga“. Završni deo Tolkinove trilogije nosi naslov Povratak kralja. „Povratak kralja“, to je lozinka, šifra, poziv na ustanak i obnovu. Poput drevne Kartagine, i Mordor mora biti uništen – jednom i za svagda. Jedino na taj način katastrofa može biti obuzdana – makar i privremeno, na neko vreme, pošto vreme, u osnovi, ima kružni tok. „Na tebi je“, kaže mudrac Gandalf Tolkinovom junaku Aragornu, budućem kralju – kralju koji se vratio – „da sačuvaš ono što se još može sačuvati“.

Džon Ronald Ruel Tolkin, 2. decembar 1955.

U prošlosti i u mitu svaki poduhvat se završavao srećno. Čistota Zlatnog doba bila bi obnovljena, bogovi bi, posle „Sumraka bogova“ i konačne kataklizme, čak i ukoliko čitava zemlja nestane u vatri ili potone u vodi, iznova pronašli izgubljene zlatne tablice runa – tablice zakona. Parsifal na koncu ispravlja svoju grešku; Opustošena zemlja se iznova budi, a šuma prolista. Nekad davno, primećuje Borhes, svaka priča imala je srećan kraj; ne i u moderno doba, kada je „happy end“ postao samo konvencija žanra. Moderni čovek je, naprotiv, osuđen na poraz. U stvari, on je samog sebe osudio na poraz jer više ne veruje u sebe ni u sopstvene moći. On čvrsto veruje samo u jedno: u neminovnost poraza i sloma. A ono što se priziva, ono što se priželjkuje ili ono čega se pribojavamo, obično se i dešava na kraju.

MODERNIZACIJA I „MRAČNI GOSPODAR“
Možda s razlogom: u kali yugi, u najgorem od četiri doba, ljudske moći progresivno opadaju. Čovek, koji je nekada bio kralj i uživao kraljevsko dostojanstvo, pretvara se u zastrašenog i slabog roba. U „mračnom dobu“ na delu je „univerzalna korupcija“, „kvarenje bivstva“. Ta „promjena prastanja“ je, kako primećuje profesor Zoran Kravar, upravo očekivana „katastrofa“, a iza nje, u fantastičnoj književnosti baš kao i u tradiciji, stoje uvek iste „zle sile“, koje nose različita imena – Morgot, Sauron i drugi mračni bogovi – „dark lords“. Neki narodi se povlače, drugi nestaju; novi stupaju na scenu. Promena je suštinska i pogađa samu strukturu sveta. Posle „vremena ljudi“, nastupa vreme Orka, koji se okupljaju u horde i čopore. Dolazi vreme „mračnog gospodara“ – onog koji će pomračiti (progutati) i Mesec i Sunce.

U savremenoj epskoj fantastici, ova „promena“ je, prema profesoru Kravaru, „prozirna alegorija liberalno-kapitalističke modernizacije“; nešto što je očigledno kod Tolkina, u uznemirujućoj slici Mordora, u njegovim kovačnicama i industriji, koja je u stvari industrija rata i smrti. Drugačije rečeno: Mordor je slika modernog doba. Sa suprotnog stanovišta, „liberalno-kapitalistička modernizacija“ je samo banalna posledica duhovne katastrofe koje je već opisana u mitu; uzgredna ali neizbežna posledica „kvarenja bivstva“. Ta promena, dolazak „mračnog doba“,„kapitalizma“, između ostalog, proročki je najavljena u Višnu purana: „U tom dobu samo će bogatstvo davati ljudima rang, određivati njihov društveni položaj. Ko bude delio više novca gospodariće ljudima. Ljudi će usredsrediti svoja interesovanja ka brzom i nečasnom sticanju bogatstva. Zemlja i priroda će biti cenjene samo po svom rudnom bogatstvu i besomučno pljačkane“.

U osnovi te „modernizacije“ je, podvucimo još jednom, degradacija (modernog) čoveka: „Srozanost čoveka ličiće na beskrajnu pustoš“.

KULTURA REGRESIJE
Jezikom mita, upražnjeno mesto bogova, jurišom na Olimp, uzurpirali su Titani, koji samo imitiraju bogove (nisu bogovi po sebi). Ove sile sada pokušavaju da ovladaju čitavim svetom i samim Bićem, pretvarajući ga u njegovu suprotnost, u ne-Biće; drugim rečima, poništavajući ga. Ali takva moć nema legitimitet. Čovek im se priklanja samo zato što ne može da im se suprotstavi. U svojoj nemoći, on se klanja goloj sili, koja ne poznaje božansku pravdu. U tome se sastoji njegova kapitulacija. Pošto je izgubio veru u sopstvene moći, okreće se tehnologiji, jednoj iluzornoj nadi – hibrisu – kao ekstenziji, nadomestku, surogatu. Čarobni prsten uvećava moći onog ko ga koristi i u isti mah ga unakazuje i porobljava. Upravo zato, ništa ne može biti „obnovljeno“; propadanje sveta postaje jedina izvesnost. Tako počinje strmoglavi pad čoveka, pravo u ništavilo – pravo u dubine pakla.

Na veri da je nekad postojala „mladost sveta“ i da je obnova sveta moguća počiva fantastična književnost. I ne samo ona: „Kasnu modernu obilježila je“, uočava Kravar, „osim meliorističkih i naprednjačkih (progresivističkih) ideja usidrenih u središnjem i u lijevom segmentu ideološkog polja, i svojevrsna kultura regresije“. Linija koja se pruža od romantizma, preko mladog Ničea, simbolizma sa njegovim ekscesnim pojavama i „bezumnicima od književnosti“, poput Remboa ili Lotreamona, sve do današnje „divlje misli“.

ZASTAVA KREĆE U GNUSAN PREDEO
Paralelno sa racionalizmom, utilitarizmom i prosvetiteljstvom, postoje i oni koji nedvosmisleno odbacuju progres i oni koji se svrstavaju u red njegovih protivnika – protivnika moderne. „Treba biti apsolutno moderan!“, uzvikuje Artur Rembo u svom Boravku u paklu, ali to nije samo gorka ironija poraženog, već i priznanje neuspeha „vidovitog“: poraza u pokušaju da se putem poezije živi kao „zlatna (božanska) iskra svetlosti prirode“.

„Sada treba prigrliti trnovitu stvarnost“, zaključuje Remboov junak, sam Rembo. Poezija nija dovoljna, barem nije dovoljna sama po sebi; pokazalo se da je nemoćna da se suprotstavi utilitarnom „glavnom toku“ i njegovoj „zverskoj filozofiji“. Nastupa doba trijumfa „demokratije“, kad „zastava kreće u gnusan predeo“. „U središtima mi ćemo hraniti najbezočniju prostituciju“, piše Rembo, „istrebićemo logične pobune“ – sve „u službi najčudovišnijeg industrijskog i vojnog iskorišćavanja“. Rembo govori o finalnoj fazi „mračnog doba“.

„Do viđenja ovde, bilo gde. Regruti dobre volje, mi ćemo imati zversku filozofiju: za nauku neznalice, za komfor razvratnici; crkavanje za svet koji ide. To je pravi marš“ (Artur Rembo: Demokratija).

Spomenik Arturu Rembou u Šarlvilu

Ista linija, koja osporava i poriče „modernizaciju“, produžava se i u popularnoj umetnosti, ili barem nekim njenim segmentima, u žanru epske fantastike. Ali „glavni tok“ XIX i XX stoleća svejedno ostaje onaj strogo racionalistički i prosvetiteljski; oni koji mu se suprotstavljaju svrstavaju se na „ideološku marginu“. Upravo s te ideološke margine, „u prvoj polovici XX stoljeća, stizale su povijesno-filozofske opomene o `propasti Zapada` (Špengler), o krizi `moderne civilizacije` (Genon), pa i prijetnje `pobunom protiv modernog sveta` (Evola), to jest regresivno-revolucionarnim udarom na tekovine građanskog društva“ (Z. Kravar).

KONZERVATIVNA REVOLUCIJA
Reč je, zapravo, o složenom, katkad i protivurečnom fenomenu „konzervativne revolucije“. Konzervativna revolucija u osnovi se inspiriše tradicionalizmom u njegovim raznolikim formama. Temelje ovog učenja stvorio je već pomenuti francuski mislilac Rene Genon, koji precizno dijagnostikuje duboku i neizlečivu „krizu modernog sveta“. Reč je, prevashodno, o duhovnoj krizi; sve ostalo su puke posledice, na nivou materijalnog. Radikalna i potpuna antiteza „modernom svetu“ je „primordijalna tradicija“ – tradicija koja „postoji oduvek“, ali koja je sada izgubljena i tek treba da bude obnovljena u svom integralnom vidu. Genon i njegovi sledbenici deluju u znaku devize „Širiti svetlost i sakupljati ono što je rasuto“ – a to je samo znanje Zlatnog doba. Ova tradicija je jedino pravo „znanje“, istinsko duhovno nasleđe čovečanstva, u osnovi „nadljudskog porekla“. Tradicije različitih naroda samo su „parčići tog znanja“, kojima često nedostaje originalni smisao, ili moderni čovek više nije u stanju da ga pronađe, prepozna i razume.

Rene Genon uspeo je da ostvari ograničen ali veoma snažan uticaj, ne samo na Zapadu, već i u Rusiji i Iranu, i u mnogim drugim zemljama. Još je značajnije da uz „genonovski tradicionalizam“ postoje uticajni pokreti i „škole mišljenja“ koje se mogu označiti kao tradicionalističke, uprkos tome što se izričito ne pozivaju na Genona, ili se ne inspirišu njegovim učenjem, bar ne direktno. A uticaj i interesovanje za tradicionalizam – i „tradicionalizam“ – nastavlja da raste, proporcionalno produbljavanju „krize modernog sveta“, odnosno, sa ubrzanim približavanjem njegovom kraju.

VELIKI DISKONTINUITET
Duhovna kriza, „kriza modernog sveta“ ne započinje sa renesansom, sa prosvetiteljstvom ni sa modernom, ali se s njima ubrzava, ka svom velikom finalu. Epicentar te krize je Zapad i njegova „moderna kultura“. To su „poslednja vremena“, doba Antihrista o kome govori hrišćansko predanje. „Kraj sveta“ je neizbežan, pri čemu, upozorava Genon, treba imati da umu da je svaki kraj sveta samo kraj iluzija koje imamo o njemu. „Katastrofa“ neće nastupiti jednom u budućnosti – ona je, zapravo, već dugo u toku. Iluzija se raspada pred našim očima. Obećanje „prosvetitelja ljudskog roda“ nikad se neće ostvariti. Ono će se izvrnuti u svoju suprotnost: projektovani „zemaljski raj“ zameniće istinski „zemaljski pakao“, iluzornu slobodu ropstvo, materijalno blagostanje stvarna beda, moralna i duhovna, i geopolitika gladi.

Veru u progres, socijalni i tehnološki, u ostvarenje tehnokratskog „raja na zemlji“, koja je trajala nekoliko stoleća, najzad smenjuju razočarenje i apatija. Ko još veruje u „bolje sutra“? Prosvetiteljski projekat se suočava s konačnim neuspehom. U stvari, sada se otkriva njegovo mračno naličje – ili njegovo pravo lice, koje je do sada skrivala maska beslovesnog i naivnog optimizma. Osećanje besmisla više ne pogađa samo iznimne i darovite pojedince, već postaje masovno. Zapravo, „epoha evropskog prosvetiteljstva“, kako uočava Britanac Alister Kruk, „stigla je do svog logičnog završetka“. Dalji „progres“ je nemoguć. Stvarnost je sve, samo ne liberalni i tehnokratski raj. „Dobrodošli u vrli novi svet.“ U tehnokratsku i tržišnu utopiju. Obećani zemaljski raj je samo parodija, koja sve više liči na pakao, ili jeste pakao, onaj pravi, u kome je već boravilo vidovito dete-pesnik, Artur Rembo. On je možda „najveći pesnik sveta“, „zemaljski glasnik koji je zaboravio svoju misiju“. Sada, kako piše Aleksandar Dugin, postaje očigledno da „Mesija neće doći u `državu Izrael` kakva je ona sada – Neturei Karta to vrlo dobro razume. To je parodija čoveka, a ne eshatološko čudo. To je sama lažna vest, tako će i završiti.“

Hteli mi to ili ne, ulazimo u drugačiju istorijsku epohu, u epohu „velikog diskontituiteta“. Ili možda sasvim napuštamo istoriju, onakvu kakvu smo do sada poznavali.  A to nije liberalna verzija „kraja istorije“. Sada se to jasno i sve jasnije vidi: „To je bila potpuno pogrešna pretpostavka. Isto je sa ideologijom `ljudskih prava` – niko više ne veruje u to licemerje i dvoličnost, tipičnu neoimperijalističku laž. Isto je i sa `beskrajnim progresom`, `neograničenim ekonomskim rastom`, `globalnom srednjom klasom` ili `civilnim društvom`. I sa postmodernizmom i prosvetiteljstvom.“

KRAJ (MODERNOG) SVETA
Demokratizacija je tokom XX stoleća, primećuje Zoran Kravar, u javni prostor uvela mase čiju su svest „procesi prosvetiteljske demitologizacije“ zahvatili samo delimično, usled čega u doba progresa naglo oživljava „kult predmoderne starine“ i svojevrsna „kultura regresije“ – možda zato što čovek uopšte nije onakav kakvim ga je zamišljalo prosvetiteljstvo, zato što nije biće rukovođeno isključivo sebičnim i hladnim razumom; „racionalna“ ili „ekonomska životinja“, a ni „čovek mašina“, već biće koje je istovremeno čvrsto ukorenjeno u mitu i sakralnom i u ovozemaljskoj realnosti. Istorija nije ni profana ni pravolinijska – kretanje ka jednom već utvrđenom cilju. O tome, u svojoj studiji Sveto i profano, govori Mirča Elijade: ne postoji potpuno profana egzistencija, niti može da postoji univerzum iz koga je u potpunosti prognano sveto. Ako je sveto i prognano, ono se ipak vraća, i to uvek na neočekivan način. Možda i u obliku „Apokalipse“ – božanskog otkrovenja.

Mirča Elijade

Čovek nije ni racionalno ni iracionalno biće. Istorija nije nikakav „proces“, predvidljiv u svojim fazama i etapama. Čovek je neuporedivo složeniji nego što to mogu da nam objasne sve filozofske konstrukcije koje „potiču iz istog stila mehaničkog, jednosmernog mišljenja“. A upravo takvo mišljenje, koje je „nepokolebljivu svest o ispravnosti dodelilo zapadnoevropskom misliocu“ (A. Kruk), evoluiralo je na Zapadu tokom poslednjih nekoliko vekova.

Racionalističke filozofske konstrukcije se, i to bez iznimke, razbijaju o tvrdi zid realnosti. „Ove navodno empirijski utemeljene izvesnosti – ustoličene u ljudskom egu“ – imaju uvek jedan, paradoksalan ishod: one izazvaju buđenje tačno onih judeohrišćanskih predstava koje tvrde da se istorija odvija na konvergentnom kursu ka transformaciji čoveka i ka „kraju“: kraju čoveka, sveta, vremena i istorije.

Kraj kapitalističke utopije, sumrak modernističkog i prosvetiteljskog projekta, kome upravo sada prisustvujemo – sumrak kulture modernog Zapada – predstavlja stvarni kraj sveta, ali jedino za one koji nisu u stanju da vide, misle i žive van horizonta moderne. Taj svet se sada ruši, otkrivajući nove ili davno zaboravljene svetove; one koji su mu prethodili i one koji će tek doći. Nostalgija za prošlošću se preobražava u plodonosnu nostalgiju budućnosti. „Kultura regresije“ prestaje da bude usko konzervativna i postaje revolucionarna. A može postati i spasonosna.

„Moderni svet“, zapisao je Nikolas Gomez Avila, „neće biti kažnjen. On je sam po sebi kazna“. Parafrazirajući Avilu, možemo zaključiti: moderni svet neće biti uništen. On je uništenje (apokalipsa) sam po sebi.

 

Boris Nad je pisac, publicista i saradnik nedeljnika Pečat. Autor je više knjiga i zbornika, od kojih je poslednja ,,Američka ideologija“ (Beograd, Pešić i sinovi, 2018). Ekskluzivno za Novi Standard.

 

Izvor Novi Standard