Европа у новом демографском кључу

Да ли су Штрахеове речи о „измени становништва" екстремно десничарски термин, или, како тврди сам Штрахе, европска реалност?

Речи „измена становништва”, које је пре две седмице изговорио аустријски вицеканцелар и министар Хајнц Кристијан Штрахе, не силазе са страница и екрана аустријских медија. Појам циља на тиху промену европских култура под утицајем ислама као демографског фактора. Тај термин има везе са екстремном расистичком десницом, кажу критичари. Не, он има везе са реалности, одговара Штрахе. О политичкој бризантности и актуелности једног појма уочи судбинских избора за Европски парламент.

Већ сам увод у овај текст са терминима о „измени становништва”, „екстремној десници”, „расизму”, „реалности” и „судбинским изборима” свако може да прочита и разуме на други начин, што само показује колико је јасни језик постао угрожена мањина на јавној сцени. ЕУ се не урушава политички, већ сагорева терминолошки. Последица је да ЕУ не разуме саму себе, а очекује да је разумеју други. Шта је она – гарант мира на континенту, одбрамбени савез са повременим агресивним епизодама, економски холдинг, синдикат за очување благостања својих чланова, удружење сродних култура, локална банка за финансирање интернационалних хуманистичких вредности, казнена установа за националне, фондација за награђивање анационалних?

„Судбински” су скори избори за Европски парламент између 23. и 26. маја, зато што више него претходни (досад их је било осам) садрже драматичну дозу неизвесности. Центар и социјалдемократска левица губе гласове, али то није пресудно. Популистичка десница и националисти су у порасту, али ни то није пресудно, јер не наступају уједињено као трећи блок, већ више као шарено пачворк-ћебе првих америчких досељеника на Дивљи запад. Ствар је у томе да је превише оних који се надају да ЕУ неће преживети исцепкани резултат ових избора и унапред се прилагођавају таквом резултату. Посматрача је много, великих и малих. Лондон очекује тихо гашење ефикасности ЕУ, што је још једини енглески услов да заиста изађу из Европске уније – иначе остају док не доврше посао.

Вашингтону, Москви и Пекингу би такав развој такође олакшао ствари. На регионалном нивоу, ни Приштина неће озбиљно разговарати са Београдом, јер се клади на урушавање ЕУ. У таквој култури кибицерства сви чекају да виде хоће ли се националне и интернационалне снаге за који дан до те мере бескомпромисно постројити у Европском парламенту да би то блокирало састав нове Европске комисије, а на ширем плану отворило простор за нова тежишта међународне дипломатије.

СУДБИНА ЕУ ЈЕ ЕУ
Отписани живе дуже, каже једна аустријска пословица. У складу с њом је канцелар Себастијан Курц пре два дана изашао са предлогом о реформи ЕУ, која није опциона, већ више услов, команда и збир ватрогасних мера за опстанак европске политичке идеје. Курц би хтео генерално реновирање Уније, темељну ревизију Лисабонског уговора као устава ЕУ у недостатку правог устава: мршавије институције; оштрије казне за непослушне чланове; фокус на спољној политици; брисање регулатива које коче економску компетитивност; укидање праксе која је Европски парламент претворила у „путујући циркус” – мало у Бриселу, мало у Стразбуру.

Курц, главни менаџер Аустрије као политичког концерна, даје практични одговор на питање с почетка текста о томе шта је ЕУ – она је фирма, економски холдинг с јасним правилима, ефикасном контролом, мршавом и урачунљивом егзекутивом, истовремено лишена „циркуских елемената”, то јест без историјског декора немачко-француских односа, чији је симбол Стразбург.Аустријски канцелар ту бира средњи пут између конзервативаца и социјалдемократа с једне и десних популиста с друге стране. Конкретно, европски оквир остаје, али је приморан да покаже више одговорности према националним државама.

Себастијан Курц и Ханс-Кристијан Штрахе

Националне државе добијају на тежини и утицају, али су приморане да покажу више одговорности према ЕУ као предузећу у чијем егзекутивном одбору седе – и то по ротирајућем принципу, јер више не би све имале представнике у сваком саставу Комисије.  У постизању тог циља, „десни популисти нису савезници”, каже Курц. За то је опет потребно терминолошко разграничење. Ко има за циљ реформу ЕУ, ко су “Ми” из Курцове изјаве? Конзервативци и социјалдемократе, окупљени у две највеће фракције Европског парламента, плус савезници по потреби, Зелени и (економски) либерали.

ДЕСНО, ДЕСНОПОПУЛИСТИЧКО, ДЕСАНКА
Али на кога се мисли кад се у политичком жаргону употреби појам „десни популисти”? На снаге које су националне, националистичке, на граници десног центра, даље од десног центра, антимиграционе, антиглобалистичке, антиисламске, деснопопулистичке у ужем смислу, као и све оне које говоре о „заштити културе”. Укратко, сви којима је домаће двориште важније од европске арене, под условом да не позивају на насиље.

Посебно је култура кȏд на који социјалдемократе и зелени упадају у стања френетичног активизма, све са циљем да демаскирају „нацистичка и расистичка” значења тог појма. Екстремна десница, ултрадесница, радикална десница нису део породице десних популиста и не излазе на изборе из простог разлога јер су махом криминализовани у својим националним државама. Разлике би пре свега требало да разумеју српски медији, јер се они олако разбацују тим терминима, крстећи и Штрахеове слободаре „екстремном десницом”. Ако свуда види „фашисте”, како јој се медијски сервира, читалачка јавност у Србији неће разумети шта се овог тренутка заиста догађа у Европској унији.

Мисаона конструкција коју аустријски канцелар гради је следећа: десни популисти, као идеолошка породица, „нису савезници” за реформу „зато што је наш циљ да ЕУ направимо бољом, а не да је уништимо, или да се играмо са са фантазијама изласка”.Истовремено Курц седи у коалицији са Штрахеовом Слободарском странком, која је национална, повремено националистичка, на граници десног центра, антимиграциона, антиглобалистичка, антиисламска и врло забринута над проспектима културног идентитета нације.

Прво објашњење тог парадокса – види се да су избори, свако лови за себе. Друго – Курц је љубоморан на формулу свог успеха. Оно што је њему пошло за руком, формирање владе конзервативаца и десних популиста, јесте његово ексклузивно право и не би смело да успе ником другом. Треће – Курц губи јасноћу и фокус који су га довели на власт; одбија савезништва тамо где му се нуде, а сам их нуди тамо где има мало наде за успех.

ИЗМЕНИМО НАРОД ДА СМИРИМО ЕВРОПУ
Одакле та најновија дистанца једног конзервативног према коалиционом партнеру из дисфункционалне породице десних популиста? Пошто се одговор не тиче само Аустрије, већ стоји парадигматски за актуелне дилеме Европске уније, вредно је кренути у потрагу за одговором. Након антимуслиманског масакра на Новом Зеланду, кад је побијено више од 50 људи, у Аустрији је избила борба између конзервативаца и слободара. Борба не јењава, само се сели с теме на тему.

Рекапитулација, ко је заборавио, или је имао преча посла: убица Брентон Терент је малим уплатама финансијски помагао (пет пута) идентитетске покрете у Европи, између осталог и у Аустрији. Идентитетски спадају у гласачко тело аустријске Слободарске партије, некад и у чланство на нижим нивоима. У страху од моралне одговорности за атентат на Новом Зеланду, личне, или генерално оне која би лежала на свим конзервативним партијама, аустријски канцелар је напао коалиционог партнера Штрахеа за недовољну дистанцу према екстремној десници (идентитаристи).

У међувремену се догодио још страшнији, такође религиозно мотивисани атентат, онај у Шри Ланки, где су муслимански екстремисти побили више од 200 хришћана. Интересантно, ни социјалдемократе, ни Зелени било где у Европи нису то протумачили као своју моралну одговорност, последицу њиховог става да багателизују и релативизују агресивни потенцијал ислама. Хуманистичку левицу нико не пита с ким се друже и с ким иду на кафу кад муслимански екстремисти, као сад за Ускрс у Шри Ланки, побију хришћане. То је, међутим, прво питање на које, чак и непостављено, одговарају европски конзервативни политичари, кад хришћански екстремиста или културни фундаменталиста негде на свету убије муслимане.

Левичарски активиста на протесту против формирања коалиционе владе на челу са Себастијаном Курцом и Ханс-Кристијаном Штрахеом

Симптоматичан је рефлекс којим европски политички актери реагују на религозно мотивисане терористичке акте: конзервативци аутоматски подебљавају границу према породици десних популиста, оптужујући их да су морално криви за смрт муслимана, док социјалдемократе и Зелени аутоматски крећу у напад на конзервативце, оптужујући их да су морално криви за смрт људи зато што немају јасну границу према деснима. „Хришћани”, наиме, не постоје у терминологији социјалдемократских и зелених партија, а и „муслимани” постоје само онда кад се појављују у политичкој категорији прогоњене мањине.

Али да се вратимо Аустрији. Након што је афера с идентитескима почела да јењава, Штрахе је дао интервју најчитанијим локалним новинама, Кроне, где је употребио термин „измена становништва”. Избори су, изборна кампања у току, Штрахе је рекао да његова странка неће толерисати тиху измену становништва, односно неће допустити да Аустријанци (хришћани) постану мањина у властитој (у будућности муслиманској) земљи.

Онда је Штрахеа прозвао канцелар Курц, прозвали га сви велики медији, све странке центра и левице, сви бастиони хуманистичке уравниловке, јер тај термин „има везе са радикалном десницом”. Овог пута, Штрахе се није повукао и отворио лов на идентититарце у властитим редовима. Рекао је: „Тај термин има везе са реалности” и остао при његовој употреби.

LE GRAND REMPLACEMENT
У ових седам дана, колико је прошло од Штрахеове употребе стигматизоване речи, аустријски медији не престају са етимолошким, правним и историјским анализама „измене становништва”. Метод је увек исти – прво се каже шта би то могло да буде, а онда доказује зашто то није. На пример, да ли измена становништва означава „хумано пресељење становништва”? То је оно што се уз огромне жртве (три четврт милиона људи) одвијало између Индије и Пакистана 1947. Или што је произашло из неформалних договора Милошевића, Туђмана и Изетбеговића почетком деведесетих. Аргумент гласи – и „најхуманије” колективно пресељење је крвава ствар, увек се отме контроли. Како у Аустрији нема крви, нема организације која пресељава, нема ни измене становништва.

Друго, измена становништва стоји за „трампу” становништва. Трампа се истина појавила у договору који је Меркелова склопила са Ердоганом, у смислу да ЕУ врати Турској контингент миграната с Блиског истока који су илегално ушли у Европу, а од Турске преузме контингент плански, административно обрађених блискоисточних миграната. Али, нити је та рачуница била реална, ни логична, нити је дуго трајала. Трампа би значило да европске владе склапају демографске трампе са, на пример, афричким владама – колико Мароканаца у Данску, толико Данаца у Мароко; колико Нигеријанаца у Италију, толико Италијана у Нигерију; колико косовских Албанаца у Немачку, толико Немаца на Косово.

Аргумент, између осталог и канцелара Курца, јесте да „трампа” не објашњава Штрахеову „измену становништва”, јер се сви гурају у Европу, нико се не би трампио за живот у Африци, Хиндукушу, а богме ни на Косову. Интересантно, нико од великих аустријских медија није споменуо француског философа Ренеа Камија, који је у својој књизи из 2011. „Le Grand Remplacement” (Велика измена становништва, у немачком преводу 2016. Побуна против велике измене) сковао тај термин у модерном значењу.

Рене Ками, аутор књиге „Велика измена становништва“

У политичком смислу, ради се о потпуно новој категорији, која није ни тзв. хумано пресељење, ни трампа, ни размена, ни померање становништва по моделу са Косова шездесетих-седамдесетих година, кад се српско становништво исељавало у Србију, а албанско усељавало из Албаније; није већ виђено, него управо сад гледамо. Код Камија је то реч за тиху измену, онако како је 2015. описано у Уелбековом роману Потчињавање – прво имаш хришћанске Французе, па секуларне Французе, на крају муслиманске Французе, а при томе то све време остаје Француска, само са радикално измењеном демографијом, резултат остварен уз подршку националних политичких елита.

Штрахе је рекао да он неће дозволити у Аустрији измену становништва тог типа, без обзира на то како неко звао тај феномен – на француском remplacement, на енглеском replacement, на немачком Bevölkerungsaustausch. Или како неко звао њега лично због употребе тог термина у врло прецизном, политички новом значењу.

 

Извор РТС