Писмо са Косова или кад безбедност постане луксуз

У већим српским местима краду се аутомобили, у рубним селима стока. Наша заједничка оцена је да желе нешто да испровоцирају

Поједини медији у остатку Србије пренели су вест српских медија са Косова и Метохије у којој, отприлике, пише: Три средњошколке стопирале су у Грачаници до школе која се налази у пет километара удаљеном Лапљем Селу. Њих је повезао Албанац који потом није хтео да заустави ауто. Девојчице су молиле да човек заустави аутомобил, али је он одбијао и после њихових паничних захтева и плакања коначно се зауставио. Случај је потврдио Братислав Трајковић, командир полицијске станице у Грачаници, и рекао да је истрага у току. У истој вести још пише да кроз Грачаницу пролази магистрални пут Приштина-Гњилане који је врло прометан и често се из аутомобила добацује средњошколској деци и женским особама. Инцидент се догодило 15. априла у поподневним сатима. (У међувремену, на основу снимка сигурносних камера полиција је   ухапсила Албанца Е. К. старог 35 година због сексуалног узнемиравања поменутих девојчица.  Одређен му је притвор од 48 сати.)

Кључна реч ове вести је стопирање. Она чини да се они који читају вест, а не познају ситуацију на терену, одмах запитају зашто су стопирале? Као да нису свесне где живе. Сигурно је та реч изазвала и другачије закључке, јер стопирање није увек право и популарно решење. Из ове вести, односно поменуте речи, шири се једна дужа и не тако лепа истина. Ради се о слободи кретања Срба кроз српске средине, али, да прво разјасним зашто су девојчице стопирале.

ОПАСНО СТОПИРАЊЕ
Да би отишле, не у школу како је прво јављено, већ на практичну наставу у болници у Лапљем Селу, јер су ученице Медицинске школе у Грачаници, оне могу или да стопирају или да плате такси који би их коштао пет евра у једном правцу. Пракса се обавља после часова, односно онда када школски аутобуси више не саобраћају. Како су у присуству родитеља испричале у полицијској станици, у тренутку када су ушле у ауто нису знале да им је стао Албанац. У то су посумњале када је почео да их испитује, јер су приметиле да српски језик говори са акцентом. Пре него што су стигли у Лапље Село постале су нервозне због његовог понашања, и у тренутку када је одбио да стане почеле су да плачу, паниче и вриште, свесне шта може да им се догоди.

Школски аутобуси из Грачанице пут осталих српских места у централном делу Косова одлазе у подне. Деца која иду на праксу у КБЦ Приштина-Грачаница, чија се одељења налазе у Грачаници и Лапљем Селу, често стопирају. (Практична настава у болницама не може да се одвија за све ђаке пре подне, јер су мале и нема места.) Поред школских аутобуса, између села саобраћају и приватни комби превозници, и последњи из Грачанице одлази у четири сата поподне. До поднева они полазе на пола сата, док касније ређе иду. Да не би полазили сат и више раније, деца се одлучују за стопирање. То раде и старији људи, принуђени су на то. Руководе се тиме да је реч о српским срединама и да опасности нема. Последњи случај их је демантовао и показао да слободе кретања нема ни кроз српске средине.

Две деценије Срби јужно од  Ибра муку муче са превозом. Посебно је тешко деци, односно ученицима средњих школа. Да би стигли до школе у Грачаници, а живе 15 километара даље, они полазе у пола шест ујутро, јер им од седам сати почиње настава. Ради се о протераним средњим школама из Приштине које раде у зградама основних школа по околним селима, и аутобуси скупљају ђаке по централном делу Косова. Настава се у тим школама 20 година изводи у три смене, траје од седам ујутро до седам увече, и дневно кроз школу прође  преко хиљаду ђака –  ОШ „Краљ Милутин“ у Грачаници, на пример. Школским превозом до Грачанице долази и један број Срба, јер је бесплатан. Углавном га користе породице које живе од минималца. Та пракса је постала нормална и општеприхваћена, па се тим људима због превоза излази у сусрет, односно када већ дођу у Грачаницу сви се потруде да им све заврше до поднева када истим аутобусима могу да се врате.

СЛОБОДА КРЕТАЊА У ГЕТУ
Када је реч о приватним комби превозницима, искрено, то је тешко речима описати. Има ситуација када се људи возе и у гепеку јер нема места, и управо због проблема кретања који Срби имају кроз српске средине, полицијци српске националности често то не примећују. У тим комбијима можете чути како људи коментаришу гужву речима да је добро док не почнемо и на крову да се возимо, као у Индији. Суботом и недељом, осим приватних аутомобила, не постоји другачији вид превоза  јер не саобраћају ни комби превозници, а, подразумева се, ни школски аутобуси.

Састанак о безбедности уочи почетка нове школске године у Скупштини општине Грачаница, 29. август 2018.   

Општина Грачаница формирана је у фебруару 2008. године и још увек не може да реши проблем превоза људи кроз српске средине. Локална самоуправа годинама покушава да региструје комунално предузеће у оквиру кога би функционисао и градски превоз, али у Приштини то неко стопира. План за организацију таквог превоза постоји – реч је о пет линија – али поред средстава,  недостаје и спремност да се, ето, толико учини Србима. Као алтернатива, док се не смилују надлежни из Приштине, издате су дозволе комби превозницима које сам већ поменула.

Ни ту није све готово. Комби превозницима који живе у општинама Липљан и Косово Поље проблем прави полиција јер не признаје дозволу за рад коју им издаје општина Грачаница. Такозвани косовски систем је у питању, али је однос Срба и Албанаца изнад тога, односно два поменута места припадају албанским општинама. Једно време су превозници плаћали две дозволе, па су их показивали како их која полиција заустави. Када су решили да истерају правду, односно да остану доследни у томе да дозвола издата у општини Грачаница важи и за кретање на територији општина Липљан и Косово Поље, уз притисак на локалну самоуправу у Грачаници да се у ресорном „министарству“ за то избори, имали су ситуацију да их полиција чека на линији где почиње друга општина и пише казне од неколико стотина евра јер немају дозволу њихове општине. Превоз је био организован тако да путници изађу на подручју општине Грачаница и пешке пређу на територију општине Липљан,на пример,  док липљанска полиција све то посматра, и одатле крену пешице до града. Комби не прелази ту линију. Сада је ситуација боља, али власници комбија не искључују могућност да се већ сутра све може вратити на старо. Ми то зовемо слобода кретања у гету.

АЛБАНЦИ СУ СЕ ОСИЛИЛИ
Што се других крајева тиче, ако изузмем север покрајине где саобраћај функционише мање-више нормално, ситуација је гора него у централном делу. У Метохији и даље превоза уопште нема између српских места, а до Косовске Митровице могу два пута недељно. Оно мало Срба што ради по повратничким селима путује албанским аутобусима, и чим примете да их остали путници мало дуже гледају силазе и пре станице до које путују, па настављају пешке кроз албанска места са страхом да ће неко да их заустави. Из Штрпца саобраћа један аутобус до Београда и постоји комби превоз до појединих градова у централној Србији, али то је један полазак дневно и може да се путује једино ако се претходно резервише место. Слична ситуација, када је превоз у питању, је и у Косовском поморављу. Место треба резервисати и код превозника у Грачаници, али је ситуација нешто боља јер постоје по два поласка дневно до Београда, Крушевца, Краљева и Ниша.

Елем, тако нам је како нам је. Да се вратим на последњу реченицу вести са почетка текста где се помиње пут Приштина-Гњилане. Тај пут нема везе са случајем поменутих ученица, јер су оне стопирале у другом правцу, на потпуно другој старни пута. Добро је да је он поменут, јер тачно је да нема дана да се не деси да Албанци који њиме пролазе не добацују погрдно и не провоцирају. Дешава се – посебно последњих недељ – да док ходамо улицом Албанци успоре аутом иза нас и тако нас прате. Ако се окренемо да их погледамо, онда нам свашта погрдно показују. На мети је обично женски свет, али су пре неколико дана свештенику показивали средњи прст – у Грачаници, усред бела дана.

У данима када нас је обилазио патријарх Иринеј и храбрио да издржимо и опстанемо. У недељама када се на српској, али и европској политичкој сцени предлажу различита решења за питање Косова и Метохије – од којих једно исправно, пред Богом и људима, нисмо чули – приметили смо да су се Албанци осилили. У новобрдском крају су почели да залазе по српским продавницама и да седе са Србима. Кажу да их испитују о различитим темама. У тим крајевима је последњих недеља појачано присуство италијанских карабињера, па су Срби готово престали да се крећу ноћу. (Чули су одређене приче које су застрашујуће, али и непроверене, па их сада нећу помињати.)

Патријарх српски г. Иринеј и владика Теодосије са верним народом и монахињама у манастиру Грачаница, 15. април 2019.

У Грачаници Албанаца има на улици у свако доба дана и вечери. Отуда и ова слобода, прво да стане српским девојчицама, а онда и да се понаша као отмичар и манијак. Албанске заставе су постављене на ауто-путу од Приштине до Призрена у дужини од 80 километара. Даље, крађе не престају. У већим српским местима краду се аутомобили, у рубним селима стока. Наша заједничка оцена је да желе да испровоцирају нешто, а нама ваља да трпимо и останемо мирни. У поплави  вести и изјава политичара, а везано за нашу судбину, то тренутно доминира српским срединама на Косову и Метохији. Ми смо се о свом јаду забавили јер шта год да су смислили, ми морамо то овде преживети и остати.

 

Извор Нови Стандард