Šta je uzrok inflacije skupova o Balkanu?

Evropa, oličena u Evropskoj uniji, nema niti snage, niti vizije, a ni ugleda da bilo šta reši na Balkanu. Skupovi su uzaludan posao

Nemoćna Evropa ponovo, kao i 1991. godine, pokušava da povrati svoju moć angažovanjem na Zapadnom Balkanu, pre svega među zemljama bivše Jugoslavije. Utisak je da je to, ipak, uzaludan posao i samo održavanje privida jer Evropa oličena u Evropskoj uniji (EU) nema niti snage, niti vizije, a ni ugleda da bilo šta reši. Tradicionalna formula korupcije lokalne političke elite obećanjem da će sve zemlje postati članice EU je postala besmislena i čak uvredljivam, a za stvarni politički uticaj zemlje evropske integracije nemaju kapacitet. Uz to, većina balkanskih političkih aktera je dominantno okrenuta ka Americi, a ne Evropi. Ta praznina se pokušava prikriti serijom skupova o Zapadnom Balkanu koji ne donose bilo kakav rezultat, pa su, kao i svaka inflacija, postali destruktivni.

ŠTA JE RAZLOG?
Najnovija serija skupova kojima uopšte nije vidljiv jasan razlog je počela u Berlinu krajem aprila ove godine. Skup je održan je pod autoritetom nemačke kancelarke Angele Merkel i francuskog predsednika Emanuela Makrona. Na skup su pozvani lideri i predstavnici pet zapadnobalkanskih zemalja i Kosova. Skup je bio ambiciozno najavljen kao početak evropskog preuzimanja inicijative na Balkanu a pod autoritetom dve najmoćnije zemlje, Nemačke i Francuske. U nekim medijima se tvrdilo da u stvari Merkelova i Makron žele i da se direktno uključe u dijalog Beograda i Prištine, mada nije jasno šta bi to značilo.

Jer, ozbiljne međunarodne probleme kakvim se nastoji da predstavi Balkan ne mogu da rešavaju oni koji u svojim zemljama nemaju dovoljno autoriteta, a to su upravo predsednik Makron i kancelarka Merkel.  Zatražena je i forma širine pa da u Berlin dođe i predsednik Evropske komisije (EK) Žan Klod Junker, ali on je izbegao tu „počast”.

SILEDžIJSTVO ZA PRIMER
U diplomatskim krugovima se na skup gledalo sa izvesnom sumnjom. I to pre svega da li aktuelni francuski i nemački lideri uopšte imaju kapaciteta da se uhvate u koštac sa balkanskim problemima, a takođe i zbog viđenja da je oživljavanje angažovanja Pariza i Berlina deo odgovora na najavljeno veće američko angažovanje. U osnovi, to nije bio skup o Balkanu, jer tu nije bilo Grčke, Bugarske i Rumunije, nego pre svega o problemu Kosova i Metohije, neuspelim pregovorima Beograda i Prištine i održavanju napetosti oko Bosne i Hercegovine. Skup, međutim, nije uspeo u smislu iznošenja novih ideja ili pojačavanja pritisaka. Berlin nije doneo rezultat.

Doduše, kao jedini rezultat bi se moglo smatrati priznanje da je ideja o teritorijalnom razgraničenju između Srbije i Kosova mrtva. Od toga, što se tiče Evrope, nema ništa. U nedostatku bilo kakvog rezultata u Berlinu je ponuđena priča o uspehu dogovora Atine i Skoplja o novom imenu Republike Makedonije. Nažalost, taj dogovor nije postigla Evropa, nego Amerika, a istovremeno to je jedan od najvećih simbola zapadnog političkog siledžijstva u novije vreme. Ako je to siledžijstvo koje je ugrozilo demokratsko ustrojstvo Grčke, a u Makedniji ga potpuno razorilo, „pozitivan primer” na koji bi trebalo da se svi ugledaju, onda bi zaista svaki čovek u Evropi i na Balkanu trebalo da se zabrine. To je tužna slika današnjeg Zapadnog Balkana, ali i EU.

Zoran Zaev i Aleksis Cipras nakon potpisivanja Prespanskog sporazuma, 17. jun 2018.

Ali, iako bez rezultata i vidljivog smisla u Berlinu, skup se, kako je objavljeno „u užem formatu”, nastavlja 1. jula u Parizu. Taj uži format znači da se sve svodi na Kosovo i Metohiju. Ali o čemu će se uopšte razgovarati kada je još pre Berlina postalo jasno da su i Beograd i Priština na politički nepomirljivim stanovištima. Jedino se može sumnjati da Makron francuskoj javnosti želi da prikaže kako je on još uvek važan i da rešava evropske probleme od kojih zavisi mir. Ili mu je uloga da radi za nekog drugog.

VRHUNAC BESMISLA
Pre Pariza, u Tirani će 9. maja biti održan godišnji skup poznat kao Brdo-Brioni (Brijuni) proces. To je verovatno do sada najbesmislenija inicijativa o Zapadnom Balkanu. Pokrenuta je 2010. godine na predlog Slovenije kako bi se pomoglo rešavanju spora te zemlje sa Hrvatskom. Kasnije je, međutim, proširena u skup svih zapadno-balkanskih zemalja i dobila je ime Brdo-Brioni (Brijuni) proces, a neku vrstu autoriteta u javnosti je stekla zvaničnom podrškom Nemačke 2014. godine. Ta pričaonica za minulih devet godina nije pomogla rešavanju ni jednog jedinog problema, ali još uvek postoji. Nije rešila čak ni slovenačko-hrvatski problem oko Piranskog zaliva, zbog čega je i osnovana. Taj problem je išao na međunarodnu arbitražu, a ne na „proces”, iz koje se kasnije Hrvatska povukla i ništa nije rešeno, mada nema sukoba između te dve zemlje. Tako da nije jasno šta bi se to moglo raspravljati u Tirani izuzev toliko puta viđenih izjava lidera.

Posle Tirane dolazi redovni skup poznat kao Berlinski proces, 4. i 5. jula u poljskom gradu Poznanju. Berlinski proces, nemačka inicijativa ustanovljena pre pet godine, se takođe bavi Zapadnim Balkanom. Nejasno je zašto sada u Poznanju, kao da je taj u osnovi ozbiljan posao postao turistička tura. U minulih pet godina Berlinski proces takođe ne samo da nije rešio nijedan balkanski problem, nego nije ni doprineo nekom vidljivom pomaku. Osnova procesa je takozvano pomirenje i „pravno obavezujući sporazum” između Beograda i Prištine. Uzaludan posao.

LOGIKA BIROKRATIJE
Kosovo je univerzalni izgovor svih tih skupova iako u bivšoj Jugoslaviji i na Zapadnom Balkanu ima i drugih problema, koji se, naravno, ne rešavaju, niti ih bilo ko pokušava da reši. Cilj nije rešenje, nego proces. Serija sastanaka o kojima je reč je još jedan tipičan primer do koje mere su savremena politika i diplomatija birokratske mašine čiji je cilj da se nešto dešava i da se to predstavi javnosti kao angažovanje, a ne rešenje problema. To je birokratska mašina koja mora da radi, ali bez rešenja, rešenje se niti želi, niti traži. To je logika briokratija.

Istovremeno, većina balkanskih lidera na evropske skupove dolaze sa izvesnom rezervom jer veruju – i tako se i ponašaju – da su baš oni nečiji favoriti – možda i jesu – i da će, izvan tih skupova, njihove interese zaštiti ti zaštitnici.  Rezultat je, međutim, negativan i za njihove zemlje i za Evropu. Nema tu sreće, što bi rekao narod. U takvom ponašanju, pored bosanskih muslimana, prednjače kosmetski Albanci, koji se odupiru svim idejama ili čak  pritiscima jer su vezani za Ameriku, i oni to ne kriju.

ALBANSKI TAOCI
Zapad zbog mira u kući još uvek ne iskoračuje u odnosu na Ameriku, a nejasna je i stvarna pozicija Amerike, ako je uopšte i ima. Zbog očuvanja te fasade zapadne zemlje su u stvari postale albanski politički taoci, taoci svoje dosadašnje politike prema Kosovu i Srbiji. Utisak je, takođe, i da svi lokalni balkanski lideri koriste te skupove za domaću političku upotrebu opštim izjavama i stvaranjem privida kako su oni ne samo važni, nego i deo evropske političke elite. A slično je i sa organizatorima, domaćinima tih inflatornih skupova. I kako vreme prolazi, umesto obećanog rešavanja problema, oni na Zapadnom Balkanu postaju čak sve veći, a međusobne optužbe postaju sve češće. Drugim rečima, to su uzaludni skupovi.

Grupna fotografija učesnika petog „Zapadnobalkanskog samita” u okviru Berlinskog procesa, London, 9. jul 2018.

U takvim okolnostima Srbiji je u velikoj meri sužen prostor za politički manevar, a  istovremeno nije u poziciji  da ignoriše te besmislene skupove. Ali zato ne bi trebalo da očekuje bilo šta značajnije i da u sopstvenoj javnosti stvara atmofesru velikih očekivanja koje obavezno prati vreme još većih razočarenja. Trebalo bi, uz to, imati na umu da je osnovna, suštinska, prednost Srbije da bez nje nema ni rešenja. Ne samo Kosova i Metohije, nego i mnogih drugih balkanskih problema.  Utoliko pre što je u međunarodnoj zajednici, ako tako nešto uopšte postoji, opšte uverenje da će Kosovo biti rešeno na nekom drugom, višem nivou, a savremena Evropa za taj nivo nema kapacitet. Reč je o velikoj geopolitičkoj igri u kojoj Evropa ne odlučuje, ali se koristi za kupovinu vremena i premošćavanje političkih praznina.

 

Siniša Ljepojević je novinar i publicista sa prebivalištem u Londonu i dugogodišnji kolumnista Novog Standarda. Autor je nekoliko knjiga, među kojima je i ,,EU protiv Evrope, uspon i pad evropskog projekta“.

 

Izvor Novi Standard

Pratite nas na YouTube-u