Lompar: Nad portretom Stefana Nemanje u Mileševi

Vekovi istorije, ljudi i nasilje, uklonili su polovinu svečevog lica sa zida. Šta bi nam taj sticaj istorijskih okolnosti mogao sugerisati?

U hramu je tišina: kao odeljena nekom nevidljivom granicom, ona u srećni čas našeg prispeća, jer oko nas nema nikog, rasprostire neka davnašnja značenja. Jer, stoička i novoplatonska misao je poistovećivala hram sa vaseljenom: tišina koja je svud oko nas obeležava da smo se izdvojili iz svetskog meteža. No, kao da nemamo sačuvan nijedan, iz vremena njegovog, lik ili portret, ili crtež, bilo šta, u bilo kakvom obliku, Stefana Nemanje. A opet, mnoga crkva naša, na raznim krajevima zemaljskog šara, od istoka do zapada, od juga do severa, donosi taj lik: najčešće u spoju sa sinom njegovim – Svetim Savom.

Svakako da je Sveti Sava najznačajnija ličnost naše duhovne i nacionalne istorije. Njegov duhovni pečat je ostao i na liku njegovog oca – Simeona Nemanje. U književnom smislu, kroz opis Nemanjinog života; u likovnom smislu, kroz freske sa Nemanjinim likom, jer su one u Mileševi oslikane pod Savinim nadzorom. Lik njegovog oca postao je, otud, vekovni podsticaj da posmatrač iznova izgovori ime velikog župana. On je to činio u svakakvim prilikama: i sam, i na gumnu, i dok je osluškivao isprekidani dah guslara. Bilo je to na raznim mestima na kojima je naša pravoslavna osećajnost stizala do svoga oblika: u manastirima, u gradovima, tuđinskim i našim, u selima, u narodnim pesmama i predanjima, u zapisima na rubovima knjiga, u seobama i egzodusima našim, u vojskama, našim i tuđim, u pesmama o slobodi i katkad u slobodnim srpskim zemljama.

STRAŠNI HOD ISTORIJE
Najvažniji i najbliži njegovom životu jeste onaj lik čija nam je samo polovina sačuvana u manastiru Mileševi. To je možda najpoznatiji ktitorski portret koji naše srednjovekovno slikarstvo ima. Počinje polovinom Nemanjina lika, pa se nastavlja čuvenim Savinim likom, do koga je oslikan Stefan Prvovenčani, a onda Radoslav, i – na kraju – Vladislav, kao ktitor manastira na reci Mileševki. Tu je Nemanja na početku. Ali je tu i znak strašnog hoda istorije u ostruganom zidu. Jer, taj hod – kao nezaustavljivo prostiranje svetskog meteža, kao čudan prodor nesavršenosti u sasvim drugi svet – prekinuo je svečevo lice na polovinu: kako je ivica zida po vertikali predvojila njegovo lice, tako je ono iščezlo sa druge strane zida. Otišlo? Nestalo? Uništeno?

No, sama polovina lica, ostatak davnašnje slikarske veštine, hudi znak ljudske rugobnosti koja se maša lepote, neuklonjiva praznina istorije kao zlog vrtloga, može biti shvatana kao nagoveštaj nekog smisla, koji je prisutan na nepredstavljiv način. Jedno svečevo oko, koje vidimo, koje vidi, jer netremice motri na nas, kao da nosi zapretanu poruku. Ona se ne može čitati, premda je osećamo u nagoveštaju, u stihu, u času kada zastanemo pred šumskim prizorom, u samoći koju osetimo u srcu gradske vreve.

Budući da vizantijsko slikarstvo nije ilustrativno nego teži praliku koji je iza slikanog lica, Simeon Nemanja je dat u duhovnoj – a ne svetovnoj – dimenziji. Ostalo nam je pola njegovog lica u Mileševi. Ono je postavljeno na dubokoj plavoj pozadini, koja je karakteristična za vizantijsko slikarstvo, koja otiskuje natčulnu dimenziju nebesa, koja se nalazi i iza Hristovog raspeća u Studenici. Oslikana u vreme kada je vizantijsko plavo imalo cenu zlata, pozadina svečevog lica sugeriše nešto što dolazi iz daljine, kao što vidljiva svetlost sugeriše predstavu o natčulnoj svetlosti. Time je Nemanjino lice postavljeno u natprirodnu dimenziju, koju pojačava oreol oko glave, nimbus, jer daje putokaz značenju skrivenom u likovnom predstavljanju. Detaljno prikazane crte lica, udubljenja na njemu, ma koliko da su stilizovani, odslikavaju ljudski dah i trag, gotovo nam dočaravaju slikarevo nagnuće nad virtuoznom i jedva primetnom vertikalnom linijom. Oivičeno belom bradom i zakrito kaluđerskom kukuljicom, svečevo lice je postalo stalni znak Nemanjine odluke da se odrekne zemaljskog u korist nebeskog (duhovnog) sveta.

Tamna boja kukuljice dočarava ovo lice u njegovoj udaljenosti od sveta i svega, osim Boga. Zar? To je nesumnjivo, ali nije nešto što očituje ravnodušnost. Jer, nije u dejstvu odsutnost, kojom smo inače preplavljeni u znakovima svetskih staza, već neobičan vid usredsređene pažnje. To pokazuje neobično prodorno plavo oko: zagledano u nas. Tajna ovog lica otisnuta je u nestvarno (netvarno) dubokom pogledu Nemanjinog oka: u njemu se mogu naslutiti i nemir, kao prednji plan pogleda, i mir kao dubina iz koje se gleda. Na vizantijskim freskama perspektiva je obrnuta: ne gledamo mi lice na fresci nego ono – iz dubine lika u koji je utisnuto – motri na nas.

U posmatranju ovog fascinantnog portreta uvek polazimo od nečeg naizgled spoljašnjeg: vekovi istorije, ljudi i nasilje, uklonili su polovinu svečevog lica sa zida. Šta bi nam taj sticaj istorijskih okolnosti mogao sugerisati? Taj trag prolaznosti, neveselog ljudskog kotrljanja u tmurnim vremenima, turskih zuluma i nemačkih pohoda, ima u sebi nešto sasvim drukčije od sebe. Jer, kuda gleda drugo – nestalo, istorijsko-krtičijim nastojanjem uklonjeno – oko začetnika svetorodne dinastije? Da li je ono svetsko – kao prolazno – nehotično otkrilo nešto sudbinsko u svečevom pogledu? Da li nevidimo oko gleda u istoriju, koja ga je – uništenjem polovine zida – uklonila iz sveta vidljivog? Da li gleda negde van nas? Takvo pitanje je prevashodno i uvek jedan doživljaj i teško saopštiv utisak.

On biva podstaknut sećanjem na one koji su prošli ivicom našeg života, neupoznati, koje smo katkad ugledali iza nekog uličnog zavijutka, čiji slučajno opaženi izgled iznenada je znao uskrsnuti pred našim očima dok smo čitali njihove rečenice, koji su možda i bili zaboravljeni u mutnoj i prljavoj peni dnevnih utisaka. Odjednom i odnekud prepoznajemo da nikad ne mogu biti zaboravljeni: „Lepo veče sa Dimitrijem Bogdanovićem. Taj čovek ima neku, za naše prilike, neobičnu i retku pribranost. Pažljivo prati svaku reč, a po odgovorima se vidi sa koliko je kritičnosti prima.“ Biti pribran – da li je to primicanje onoj mirnoći koja – kao sa morskog dna – probija u vidno polje svečevog lica? Da li to očituje praosnovnu (hilandarsku) spremnost na krvavi pir istorije, na zatiranje boje sa nekog oslikanog lica, na rušenje džinovskih skulptura u avganistanskim pustinjama, na raspršivanje klinastih pločica u Bagdadu?

ŠTA OSTAJE KADA SE NAPUSTI PODRUČJE VLASTI
„Došli smo i na probleme ekumenizma. On u te ideje ne veruje, jer počivaju na pogrešnim i suprotnim osnovama i načelima.“ Kojim? „Katolicizam traži večno prilagođavanje životu, dnevnoj politici. Danas se on uvlači u duh evropske levice i pokušava da među ateistima nađe neki prostor.“ Opaziti – u vreme neprikosnovene vladavine svetskog komunizma – tanani pokret katolicizma u nedrima evropske levice može neko ko stvari vidi mimo ideoloških amova naših tadašnjih tribina, neko ko motri na stvari iz dubine vekova, iz negativnog iskustva izgrebanog lica na fresci.

I? „Iskustvo uči da su do sada uvek uspevali, uvek su našli modus vivendi za svoje ovozemaljske ciljeve.“ Da li istrugano oko svečevog lika obeležava ovozemaljske ciljeve, pa je otud i nestalo sa lica zemlje, udaljilo se od nje? Koliko je njegovih portreta nestalo u vatri koja je progutala crkve koje su se našle na putu nezaustavljivog prostiranja ovih sila, koje su vođene (da li i nadahnute?) svojim ovozemaljskim ciljevima?
Šta je ono što ostaje? „Ortodoksija nema takve ciljeve i zato je to razgovor gluvih. Jedni imaju ambiciju da zavladaju, a drugi su daleko od takvih ideja.“ Nije li jedna polovina svečevog lica nestala kao znak povlačenja same volje za vladanjem, premeštanja stvari u nevidljivu dimenziju vlasti i vladanja? U kom trenutku se čovek povlači iz volje za vladanjem, kada je on prenosi u volju za nečim drugim: lepšim, strašnijim, nedostupnijim? I šta ostaje kada se napusti područje vlasti i vladanja? „Šta ostaje ortodoksiji? ’Martyrium’, kaže spokojno, ’u tome je glavna razlika. Nama sleduje mučeništvo, mi to primamo sledeći Hrista’.“ Ima li nesavremenijeg znaka od poziva na mučeništvo?

A mučeništva ima raznih: duše, duha, jalovosti pred praznim papirom, neuzdržanosti pred punim tanjirom. No, ključni putokaz je otisnut u reči – spokojno. Biti spokojan pred samom mogućnošću mučeništva – kao da je sve u tome. To je munjeviti mir lica u koje smo zagledani: u tišini jutra koja kao da je tišina vaseljene. Ima onih koji – od pitagorejaca i platoničara – slute neku energiju zvuka u kretanju planeta, u promenama položaja zvezda, unutar tišine koja izgleda potpuna: oni to zovu muzikom sfera. Tišina u koju smo uklopljeni, bez ostatka, u kojoj iščezavamo, jer nestaje principium individuationis, uvodi u jedva čujnu muziku sfera.

Otud svečevo lice možemo razumeti na dva načina: horizontalni i vertikalni, istorijski i metafizički, kao put naroda i kao put samotnika, kao putanju tela i kao kretanje duše. U horizontalno-istorijskoj dimenziji, kao da svečevo izgrebano oko posmatra dugo vreme: Crkvu Svetog Nikole Topličkog, koju je podigao da postane obrazac raškog graditeljstva i stila – i u čuvenijim crkvama od nje. Ono posmatra vladara samog, poraženog od vizantijskog cara Manojla Komnina, kako izuzetnošću svoje fizičke pojave pleni na carigradskom dvoru i kako zadivljen prolazi duž dvorana i gleda lepotu oslikanih dvorskih zidova i carigradskih zdanja. Njegova zadivljenost rađa želju da lice lepote prenese u svoju zemlju, pa nevidimo oko njegovog portreta posmatra Đurđeve Stupove i Studenicu na početku srpskog srednjovekovnog puta.

DOK NAS MOTRI PLAVO OKO
Kukuljica, koja odslikava nešto predodređujuće u njegovom izboru, odvodi pogled put manastira koji je osnovao sa sinom svojim Savom: put Hilandara, u kojem naša reč, naša pesma i naša molitva odjekuju vekovima neprekidno, uprkos našoj isprekidanoj istoriji i dramatično-tragičnom kretanju našeg naroda kroz vreme. „’Martyrium’, kaže spokojno, ’u tome je glavna razlika. Nama sleduje mučeništvo, mi to primamo sledeći Hrista’.“ U toj tački, i ne videvši je, svi su – i u dugim i u kratkim vekovima – pronalazili oslonac. On je, dakle, osnovao i državu, ali je osnovao i manastir koji beleži nešto starije i vrednije od same države.

To vidi njegovo nevidljivo oko, u času kad mu – po pripovedanju Svetog Save – primakoše ikonu Bogorodičinu: u trenutku kada je krenuo na dugi put i ka drugom – natčulnom – svetlu. Ono pak vidljivo oko na portretu, dostupno našim pogledima, kad stanemo pred taj lik, vidi nas: u vremenima koja su došla posle njega, slavnim i strašnim, sve do današnjeg; vidi ono što nas danas drži, na šta se oslanjamo, kao i ono čemu smo dužni. Ono kao da podseća kako se dug neminovno pretvara u dužnost.

Kada – iz vertikalne perspektive – opazimo putokaze koje ostavljaju značenja svečevog portreta, odjednom se pronalazimo u iskustvu i doživljaju, koje je Jovan Dučić izrazio čuvenim stihom o bregu sa koga oči na oba sveta gledaju. Podela svečevog lica, kao zli rad istorije i ljudi, nije nešto sasvim slučajno. Jer, nevidljivi deo njegovog lika predstavlja upravo pogled očiju koje gledaju vertikalno, koje ne gledaju kroz vreme, nego gledaju mimo njega, iznad nas, put visa. U taj nevidljivi pogled položeni su duboki zasadi osećajnosti i duhovnosti srpskog srednjega veka, koji vijugavim putevima dopiru do novovekovnih sadržaja. Upravo nevidljivo oko ostavlja svoj trag i u veličanstvenom dahu narodnog guslara, jer on vekovima prenosi Lazarevo opredeljenje.

Kosovska tradicija se i istorijski i metafizički podudara sa Nemanjina dva pogleda. Posmatrajući je, i posmatrajući onoga koji je bio na početku, prvi, vidimo da je opredeljenje kneza Lazara za Carstvo Nebesko i njegov boj u carstvu zemaljskom, saglasno sa ovim što vidimo na polovini Nemanjina lica i sa onim što postoji na onoj drugoj polovini, o kojoj se uvek domišljamo: dok na nas motri njegovo plavo i duboko oko. U njemu kao da odjekuje iskustvo zapretano u stihu Njegoševa igumana Stefana: Ja sam više u carstvu Duhova. Taj strašni lik koji se oglašava u Gorskom vijencu kao da je blizak onome što ne vidimo, premda znamo da postoji i u Nemanjinom liku: dotiče ga neuzdrmana vera u vaskrsenje.

„’Martyrium’, kaže spokojno, ’u tome je glavna razlika. Nama sleduje mučeništvo, mi to primamo sledeći Hrista’.“ Tako slepi iguman – na jednoj od istorijskih raskrsnica našeg istorijskog trajanja – sa natprirodnim mirom, u svetskoj tišini, u nečujnom bruju (vaseljenskih) prostora koji se nezaustavljivo šire, može da ustvrdi kako „voskresenja ne biva bez smrti“. Da je to vaskrsenje – u svojoj svetskoj dimenziji – sa obaveznošću prožimalo Nemanju, da mu je pripadalo na način obaveznosti, pokazuje Njegošev stih: „Veseli se prahu Nemanjića,/Nemanjića i Grebljanovića.“ Tamo gde je Nemanja – tamo je i Lazar: kao što kosovska tradicija posmatra nas, tako i mi, danas, obeležavajući jedan pokret u istoriji i vremenu, Nemanjin, i jedan pokret unutar duha koji odlazi iznad čoveka, posmatramo nju: kroz nevidljiv pogled neizbrisivog plavog oka.

 

Izvor Pečat, 26. april 2019.