Radoš Bajić: Film(ovi) o Jasenovcu ili zašto mi ništa nije jasno

Sedamdeset i pet godina nismo snimili nijedan – a sad ćemo odjednom da snimimo tri filma o Jasenovcu. Ima li to veze s realnošću?

Ni lepšeg imena, ni strašnijeg sinonima. U pitomini savske doline u kojoj uspeva i raste sve, pa i jasenje, na trista kilometara od Beograda i sto od Zagreba, danas samuje i zastrašujuće opominje zloglasno stratište razuma – Jasenovac. Paradigma genocidnog stradanja srpskog naroda u Drugom svetskom ratu. U grobnoj tišini i zlokobno stidnoj ćutnji, od koje bi morao da se crveni obraz svakom pretku i potomku lijepe njihove – na tom mestu je pre više od sedamdeset pet godina radila fabrika smrti. U ubilačkoj histeriji i nezapamćenoj proizvodnji zla zdrobila je živote hiljade i hiljade ljudi. Srba ubedljivo najviše. Da bi od Vardara pa do Triglava sa lakoćom opsenara vladao šutim i rogatim – jugoslovenski diktator Josip Broz držao je priču o strahotama Jasenovca zaključanu i pod specijalnim režimom.

Kao posebno osetljiva tema koja bi mogla da razgradi i detonira krucijalnu komunističku laž i doktrinu o bratstvu i jedinstvu, Jasenovac je bio pod embargom. Samo licencirani istoričari, pisci i zastavonoše Titove komunointelektualne elite mogli su da u naučnoj, istoriografskoj, publicističkoj i umetničkoj formi prozbore koju reč o Jasenovcu. I to sa ciljem kamuflirane relativizacije gnusnih ishodišta monstruozne državotvorne politike NDH. Svima drugima to pravo je bilo uskraćeno.

U posleratnoj jugoslovenskoj kinematografiji snimljeni su mnogi filmski superspektakli o epohalnim Titovim pobedama. U nekoliko njih sam i sam kao mladi glumac učestvovao. Ma koliko se ne odricali lakirovki o NOB-u i kako se nostalgično sećali vremena u kojima je publika kao opijena hrlila u bioskopske sale – reč je o filmskim delima koja nisu ni zagrebala u istinu tragičnog salda međunacionalnog, građanskog i Drugog svetskog rata protiv fašizma. U kojem je Srbija uknjižila eklatantno najveći broj žrtava. Kad je reč o biblijskoj razmeri zla u kompleksu logora Jasenovac u periodu od 1941. do 1945. godine – ona je ostala nedostupna za kreativnu naraciju filmskih autora.

Samo zahvaljujući Dalmatincu rođenom u poslednjoj godini rata u bajkovitom mestašcu Maslenica na ostrvu Šolta, potresnim dokumentarnim filmom „Krv i pepeo Jasenovca” – koji i danas, kao i 1983. godine kada je nastao, zaslužuje naše poštovanje – jugoslovenska kinematografija je tek načela ovu grandiozno tragičnu temu. Reč je o proslavljenom hrvatskom reditelju Lordanu Zafranoviću, koji se u Beogradu oseća kao kod kuće – što je inače veoma lepo i čemu se radujemo.

Danas je naivno očekivati da će Hrvati, koji bi da ga skrajnu i zaborave, ikada snimiti film o sopstvenoj nacionalnoj sramoti, ali, kako stvari stoje, u narednih godinu, dve srpska država će finansirati tri igrana filma o Jasenovcu. Naoko lepo – ali… Na konkursu Filmskog centra Srbije za projekat sa nacionalnom temom, u poslednjem kvartalu prošle godine film „Dara” reditelja Gage Antonijevića dobio je podršku i najavljen je kao prvorazredni državni projekat. Više nije tajna da je tom projektu podršku dao i predsednik Srbije Aleksandar Vučić lično – što je recipročno legitimno u odnosu na preveliki značaj teme i društveno nacionalni naboj koji takav projekat inicira… Koliko znam, ukoliko se neko čudo ne desi – uskoro će početi snimanje tog filma.

Dalje, već pomenuti uvaženi Zafranović više godina najavljuje film o Jasenovcu po scenariju znamenitog Arsena Diklića. Ovih dana se očekuje da nadležna komisija Filmskog centra Srbije odluči da ga podrži ili da ga po treći put odbije. Takođe, ovih dana u nekim štampanim medijima pročitao sam da Zafranović izjavljuje da su ga primili predsednik Vučić i premijerka Brnabić i da su mu obećali podršku u finansiranju projekta „Deca (djeca) Kozare”. Lepo. Dakle – imaćemo i taj film.

I treće, početkom aprila u Ministarstvu kulture, pod amblemom i zastavom Srbije, ministar Vukosavljević je na specijalno organizovanoj konferenciji za štampu ekskluzivno izjavio da su uspeli da postignu dogovor da se pokrene filmski projekat (opet) o Jasenovcu u kojem bi naš proslavljeni reditelj Emir Kusturica uzeo učešće kao koscenarista i reditelj. Da budem iskren, uz veliko poštovanje prema Kusturici – ne razumem o čemu je reč. Film o kojem je bilo reči nema ni priču, ni scenario, čak ni ime… Tom prilikom prisutni slavodobitnik i kolekcionar zlatnih kanskih palmi saopštio je: „Da se napravi dobar tekst i da na osnovu dobrog teksta krenemo u tu avanturu jednog dana nakon što ja završim film o genocidu u Južnom Sudanu”.

Ako je vama nešto jasno, ja kažem da meni ništa nije jasno. Daleko bilo da imam bilo šta protiv trojice uvaženih kolega, čiji rad poštujem i cenim. Želim im uspeh, radili makar šta. Ali – srpsku državu ne razumem. Čemu tolika disperzija u definisanju, fiksaciji i realizaciji filmskog projekta o logoru Jasenovac, koji bi trebalo da ima poseban društveni, kulturni i nacionalni značaj, koji bi valjalo da svi pomognemo i da svi stanemo uz njega? Sedamdeset i pet godina nismo snimili nijedan – a sad ćemo odjednom da snimimo tri filma o Jasenovcu. Ima li to veze s realnošću? O čemu je tu reč? O sujeti?

O taštini? O prestižu? O licemerju? Imaju li vlada i nadležno Ministarstvo kulture strategiju u kulturnoj politici? Na šta sve ovo liči? Na tipičnu srpsku papazjaniju, u kojoj su tri značajna, uvažena i nadasve vredna pažnje čoveka i umetnika dovedena u situaciju da se sučeljavaju i otimaju za prioritet, naklonost i podršku države – i neophodan budžet za realizaciju svojih projekata. Prvi je legitimno dobio sredstva Filmskog centra, drugom su, kako sam izjavljuje, podršku dali predsednik i predsednica Vlade Srbije, trećeg je najavio ministar kulture. Da li je sve to moglo nekako drugačije? Pametnije i odgovornije. Zna li se uopšte ovoj državi šta je čiji posao? Ne bih hteo da budem ptica zloslutnica, ali ovako verujem da niko ne dobija – i da svi gubimo.

 

Izvor Politika, 11. maj 2019.