Tanasis Papakonstadinu: Iz dubina kolektivnog nesvesnog

Voleo bih da moja muzika budi i tera na razmišljanje. Ne bih voleo da moja muzika zapali upaljače, više bih voleo da ruši frontove

Tanasis Papakonstandinu je grčki pesnik, kompozitor, muzičar, vrlo neobičnog i originalnog žanra zasnovanog na etno muzici. Rođen 26. aprila 1959. u blizini Larise. Poslednjih godina njegova popularnost se povećava, naročito kod mladih ljudi. Tanasis je kod nas nepoznat i pristao je da dâ ekskluzivni intervju, prvi put za srpske medije. „Stanje stvari“ ekskluzivno objavljuje ceo intervju sa velikim umetnikom, koji je obavljen 28. oktobra 2018. u selu Megalovrisos, kod Larise ispred porodične kuće. Kao što biva, da bi se došlo do ovakvog bisera, moralo se prevaliti bezbroj prepreka, i zato veliku zahvalnost dugujem Petru Pandurovu koji je vozio, simultano prevodio, tonski snimao, i fotografisao, kao i Ivani Petrović Hristopulu, na velikom poslu oko prevođenja.

Pre nekoliko meseci sam pisala o Vama, a kako je publika bila zainteresovana, bio je red da dođem lično do Vas. Mogu li srpskoj javnosti da Vas predstavim kao filozofa, pesnika, kompozitora, humanistu, pevača, mašinskog inženjera?
(Smeh) Ono što bi pokrilo sve je samo: stvaralac. Čovek koji piše pesme. Ono što zaista osećam, kada vidim da me publika prihvata, je da sam imao mnogo sreće. Nisam očekivao takav odjek u javnosti, jer je moje muzičko znanje puno nedostataka. Reći ću vam više o njima: Prvo je to što nisam studirao muziku. Drugo,ne znam dobro ni jedan instrument, prosečan sam u tome. I treće, čak sam loš u pevanju, falširam. (Smeh) I iz tog razloga dajem drugima pesme. I četvrto, ne dajem intervjue na TV-u, nemam televizijske nastupe, poslednji put sam nastupao 1993. Zašto je to tako: jer što si manje poznat, to si slobodniji i kao čovek. Takođe, kao što vidiš, ne živim u centru zbivanja, u Atini, gde je svakako lakše baviti se umetnošću. Živim ovde, u ovom selu i ako izuzmemo 5 godina koliko sam boravio u Solunu, za vreme studija, ceo život živim ovde.

I pored svih nedostataka, koja sam naveo, desilo se da me je publika prihvatila. U tom smislu, mogu da kažem da je to bilo sudbinski predodređeno. Nisam religiozan, nisam osetio taj glas vere. I pored toga verujem da postoji usud. Ne u smislu da neko povlači konce, Bog na primer. Rekao bih da univerzum sam po sebi želi da postoji. Ono što je govorio i Šopenhauer: volja je nagon za životom i želja za životom. Svemir želi da postoji. I u tom svom nagonu, nastaju i smislena bića kao što je čovek. I ako mi posvestimo sopstveno postojanje, poznaćemo i univerzum. I to stavljam u lični kontekst, jer i pored svih mojih muzičkih nedostataka, bilo je predodređeno da se bavim muzikom. Uvek kažem da se moje pesme i moja muzika bore nasuprot mojim muzičkim nedostacima.

Kako ste povezali mašinstvo i muziku?
U ono doba, 1977. kada sam završio školu, a bio sam dobar učenik, kao i svi dobri učenici, trebalo je da upišem neki fakultet tehničkih nauka. Želeo sam da budem režiser, a kako potičem iz siromašne porodice, u Grčkoj u to vreme nije bilo studija režije, za to je trebalo ići na studije u inostranstvu. S obzirom na to da za tako nešto nije bilo sredstava, desilo se da sam položio sam prijemni ispit za mašinski fakultet. Dok ovako pričamo, u vezi sa režijom, rekao bih da u svojim pesmama ne volim da opisujem osećanja već uvek dočaravam slike. U suštini je to izraz onog što sam želeo postići režijom.

Koliki je Vaš opus, znate li broj Vaših pesama? Da li biste objavili knjigu, možda?
One koje su objavljene u albumima se mogu prebrojati. Imam mnogo pesama, koje su gotove ali nikada nisu objavljene, ili nisu dovršene, ili su tek u začetku. Mnoge od njih je i vreme pregazilo i nikada neće biti objavljene. Imam u planu da objavim knjigu, ili više zbirku poezije pisane slobodnim stihom.

Kako se odabrali ovakav žanr muzike?
Osnova svega, i u muzici i u umetnosti uopšte je u čistota i iskrenost. Kada pristupaš muzici, da to bude kao kada sediš ovde i gledaš u more – bio loš ili dobar, stičeš određenu čistotu duše. Kada počneš da pišeš pesme, najpre treba da se vodiš takvim osećajem. Ne pišem pesme da bih zaradio novac. Da ne polaziš od pomisli: „Uradiću ovo ili napisaću ovo, da bi postalo hit.” Moraš se prepustiti umetnosti čisto i nevino. To oseća i publika i zbog toga voli tu muziku. Neki mi govore da to što radim budi njihovu svest. Onaj drugi može da oseti kada je neko autentičan i iskren u tome što radi i nije lažan. Druga važna stvar, a tiče se mog ličnog stila, važnu je ulogu odigralo to što sam slušao muziku iz celog sveta, ne samo grčku, već i srpsku i bugarsku, muziku Srednjeg istoka…

A treća važna stavka, koja može biti i pozitivna i negativna, je to što nikada nisam studirao muziku, ne poznajem muzičke kanone. Međutim, to mi je dalo i određenu slobodu izraza, da ne sledim pravila, nego da stvaram i začudne stvari, neko bi rekao.

Takođe mnogo volim muziku Renesanse i Baroka. Mogu se prepoznati i ti tragovi u mojoj muzici. Najviše je tradicionalne, izvorne muzike raznih naroda. Smatram da je tradicionalna muzika zapravo najčistiji oblik umetnosti, baš zato što je anonimna. Ona nije stvar nekog pojedinca, koji će je uprljati svojim egoizmom, nego se stvarala kroz vreme i u tom procesu su sve suvišne i loše stvari iščezle. Neko je započeo jednu pesmu, nadalje je izvodio neko drugi, video je da jedna reč ili fraza nije odgovarajuća, dodao je neku bolju, našao bolje rešenje, i tako je pesma kroz vreme dobila oblik, nestali su suvišni delovi, i ostalo je ono čisto, ostala je srž muzike.

Muzički uzori koji su Vam pomogli u formiranju stila…
Nemam nekog posebnog muzičkog uzora. Sada je teško i da se prisetim. Ono čega se sećam i što me je obeležilo kada sam bio mlad je bila muzika Leonarda Koena i Boba Dilana. Nadalje, moji su kod kuće pevali izvorne pesme, jer su bili sa sela. Nedeljom bi se rodbina okupljala na ručku, a posle bi svi pevali. Ili u toku posla, a to je bio težački posao, i ne bi moglo da se izdrži bez pesme. Zaista bih dao sve svoje pesme da napišem jednu dobru pesmu koja bi imala kvalitet i snagu izvorne pesme. Što se pisanja stihova tiče, tu je na mene uticala izvorna muzika. Ona je jednostavna, bez mnogo elemenata koji ulepšavaju, opisuju slike i pogađaju te po sred čela. (smeh)

U vreme današnje krize stvaralaštva prosto je neverovatno da postoji muzika kao što je Vaša. Da li ste sigurni da ne postoji ovde kod Vas nekakav tajni portal iz kog stiže muzika iz neke druge dimenzije?
Verujem da postoji zajednički izvor za sve nas, a to je kolektivno nesvesno. Kao što postoje podzemne vode koje nalaze pukotine u tlu i izviru na površinu, ali sve vreme postoje u dubinama, tako mislim da se i važni trenuci, jaki momenti, ljudske istorije negde memorišu, negde ostaju pohranjeni, kao da postoji neka univerzalna reka slika i zvukova koje u nekom momentu nalaze svoj put u umu nekih pojedinaca. Ili, da to izrazim drugačije, mislim da mi je dat taj dar da zadržim dah i da zaronim u dubine kolektivnog nesvesnog i izrazim te slike, koje nisu neophodno moje lične. I baš zato što je to zajedničko, kolektivno nesvesno, to ljude i dotakne.

Mlade ljude privlači Vaša muzika. Prosto je neverovatno u današnje vreme da mladi ljudi mogu da prepoznaju takav kvalitet i u navijačkom raspoloženju sa bakljama uživaju na Vašim koncertima. Kako to objašnjavate?
To sam i ja razmišljao. Ipak mi je sada šezdeseta i ranije su na koncerte dolazili oni moje generacije. Sada međutim primećujem dosta mladih ljudi. To mogu objasniti time što se stariji vremenom naviknu na kompromise, da mladi još uvek imaju čist pogled na život, umeju da razdvoje laž od istine, lakše prepoznaju autentičnost, od nekog ko se i sam kroz život promenio. Takođe, mladi me vide na sceni i znaju da se ne pretvaram, nego sam to što sam i sada, ovde, pred vama..

Naročito je interesantna reakcija na pesmu „Pehlivanes“. Uvek su tu spektakli, šta se tu događa?
Mogu da pokušam da dam jedno objašnjenje. Pesme mogu nastati na osnovu nekog konkretnog događaja ili više njih. Glavni povod da napišem tu pesmu je uticaj i promena koju je napravilo gledanje televizije na mojim roditeljima, a koju sam primetio kada sam bio na jednom odsustvu iz vojske posle šest meseci. Otac i majka su se obradovali što me vide, naravno, ali, u tom trenutku je počinjala jedna meksička serija, koja se zvala Pekita. I pošto su me pozdravili, nastavili su da gledaju televiziju kao da se ništa nije desilo. Razmišljao sam o tome da su otac i majka, koji su do svoje 25. godine bili u planini i čuvali stada, sada bili u zamci televizije. Zamišljao sam kako bi vetar sa planine da u vrtlogu ponese kamenje i trnje, da nađe pukotinu u zidu naše kuće, da kroz nju prođe, obori mog oca kao neki rvač i tako ga urazumi. Da mu kaže: „Aristotele, šta to radiš?”

Neverovatna je reakcija mladih ljudi na tu pesmu
Da, ali dešavale su se i neke manje nezgode, pa zato svaki put brinem da se neko ne povredi.

Gledala sam i snimke na kojima ste sa učenicima u školi na priredbama.. Da li je to uobičajeno za vas?
Istina, vrlo rado idem u škole. Volim da se družim sa decom i rado idem kada me pozovu. Čak i kad imam ponudu za neki angažman. Jedan od razloga je taj da u životu postoje mnogi mitovi, konkretno mit o umetnicima i stvaraocima. Ljudi misle da to što je neko stvaralac predstavlja nešto teško, neki nedostižan san. Kada me vide u školi, vide pred sobom jednog običnog čoveka, koji ima svoje nedostatke. To je i bio moj cilj, da im pokažem da bavljenje umetnošću nije neki nedostižan san i da gotovo svi mogu da se bave umetnošću, ako se malo potrude. Deca su neiskvarena i to mi daje dosta radosti.

Kako u vašim očima izgleda kultura balkanskih naroda, ima li nade da preživi navalu kiča i šunda koji sa svih strana prete da ugroze kulturu, umetnost i stvaralaštvo?
Da li si sigurna? (Smeh) Ne znam. Ja vidim da i danas ima važnih dela i stvaralaca. Stvaralaštvo će uvek postojati, i pored raznih kriza koje mogu da postoje. Naravno, pravo stvaralaštvo će uvek biti retko. Naravno, kič je rašireniji. Mogu da tvrdim da je i na grčkom tlu, kič uvek bio šire prihvaćen. Reći ću nešto što nije moje. To je rekao filosof Adorno, a sa njim se u potpunosti slažem. Dakle, kaže da je čovek u pokušaju da preživi, jer život zahteva svakodnevnu borbu za preživljavanje. Ono što pojedinac sigurno ne želi je da posle napornog dana sluša muziku koja će da ga stavi u razmišljanje. On će pre posegnuti za muzikom koja će naprosto biti pozadina dok on radi nešto drugo. Da zaboravi. A umetnost, suprotno, tera nas da se sećamo, čak i negativnih stvari, kako bismo ih ispravili. Umetnost tera na razmišljanje i visoku kontemplaciju nekog ko ima emocije i senzibilitet da je oseti.

Osnovna karakteristika umetnosti je da ona menja život, način života, možda ne odmah, ali u određenom vremenskom okviru da. Međutim, malo je onih koji zaista traže odgovore u umetnosti, da li zato što imaju takav senzibilitet ili što su rešili pitanja egzistencije. Ali najpre bih rekao da je to stvar toga da li to nosiš u sebi ili ne – tu potrebu da istražuješ u umetnosti i da napraviš pomak u sopstvenom postojanju. Voleo bih da moja muzika budi i tera na razmišljanje. Kao što sam rekao u jednom stihu – ne bih voleo da moja muzika zapali upaljače, više bih voleo da ruši frontove i otvara kratere. To bih i sam želeo od umetnosti, kao neko ko uživa u umetnosti i njenoj lepoti. A da budem isti i pre i posle susreta sa umetničkim delom, umesto da napravim iskorak u duhovnom napredovanju, je zaista proćerdano vreme.

Kako danas povezati balkanske narode putem zajedničkog kulturnog nasleđa?
Siguran sam da se može stvoriti nešto zanimljivo, ipak smatram da je to vrlo uzan prostor. Zašto da to ne bude otvoreniji prostor. Zašto da e obuhvata ceo Mediteran, Evropu, ili ceo svet. Videli smo mnogo puta koliko su saradnje plodonosne. Muzika ne poznaje granice. Umetnost uopšte, a posebno muzika, su one koje mogu da ujedine narode, nasuprot mnogim drugim stvarima koje ih dele. Takođe, svedoci smo sjajnih mešavina muzike na samim granicama zemalja. I narodi su bliski na taj način. Iz međusobnih saradnji može proisteći mnogo toga dobrog. Imao sam ranije prilike da slušam mnoge srpske umetnike i muzičare. Kao stvaralac, bilo bi odlično da dođe do neke saradnje. Nikad nisam bio u Srbiji i voleo bih da je posetim. Jednom sam prolazio, kada sam išao u Italiju. Voleo bih i ako bude prilike da sviram u Srbiji. Međutim, imao sam prilike da slušam mnogo srpske muzike i to novije. Od srpskih umetnika cenim gitariste i kompozitore Bogdanovića i Tadića i druge. Od filmskih stvaraoca dosta cenim Kusturicu, film koji jako volim je Dom za vešanje, ali i Otac na službenom putu.

Potrudiću se da Vas neko pozove u Srbiju. Jezička barijera je velika prepreka u kulturnoj saradnji Srbi i Grka. Recite nešto o krizi kroz koju prolazi Grčka.
Ovo je jedna od mnogih kriza kroz koje je prošla Grčka. I sigurno će ih biti još. Jedna zemlja dostigne određeni nivo, a zatim zapadne u krizu i tako redom. No, u ovom trenutku kada je globalizacija zahvatila ekonomiju i kada svi moćnici mogu da upravljaju ekonomijama malih zemalja, lako mogu da dovedu narode na rub očaja. Nažalost, i privredna snaga više nije na nivou na kom je ranije bila. Primarna ekonomija pre svega. A svi su uglavnom skoncentrisani u Atini, dok su sela gotovo opustela. A jedino gde svi oni u Atini mogu da se zaposle su razne službe. A kada naiđe kriza, prvo što se zatvara su službe. A da smo imali jaku primarnu ekonomiju, krize možda ne bi ni bilo. Kad bi se više ljudi vratilo na selo i bavilo se poljoprivredom, bilo bi mnogo lakše. A verujem da će mnogi ljudi da se vrate i da počnu odatle. Ovde ima mnogo posla. Znam da je teško naći radnike kada je vreme skupljanja useva.

Želeo bih da dodam da ti ekonomski štakori, da ih tako nazovem, bankovno-ekonomskog sistema, osete kada je neka zemlja oslabljena. Grčka je upravo bila oslabljena, ne samo zbog slabe primarne ekonomije, nego prevashodno zbog korupcije. Da dodam da je veliki problem i kod mladih, koji su doživeli dobra vremena ali idu ka gorem. Sa druge strane, moja generacija, ili mojih roditelja čak, koji su doživeli nemačku okupaciju i posle građanski rat, išli su ka boljim vremenima. Mlada generacija, ide u suprotnom pravcu.

O filozofiji, smrti, univerzumu, mikro i makro kosmosu…
Kroz moje pesme se provlače jer egzistencijalistička pitanja o kojima razmišljam, o čemu razmišljaju mnogi ljudi, ono uobičajeno – ko smo, odakle smo došli i kuda idemo, šta radimo. I u tome pokušavam da shvatim i veću sliku, univerzum, ali i da shvatim i mikrokosmos, ono što deluje nebitno za većinu. A kao što sam već rekao, nisam osetio postojanje nekog boga; mislim da je to moguće samo empirički. Ili ćeš to osetiti, ili ne. Do toga se ne može doći logikom, jednostavno do sada to nisam osetio, to da postoji neki bog koji vuče konce. Predosećam da je univerzum u pokušaju da postoji, vođen željom za životom, i da tako vidimo sve ovo pred sobom. Kada neka razumna bića posveste svoje postojanje, kao delići univerzuma ili njegove ćelije, tada će i univerzum imati svest o svom postojanju. A tu je i tema smrti.

Svesno ili nesvesno tema smrti se provlači kroz moje pesme. Kada govorim o vremenu, u suštini kao da govorim o smrti ili prolaznosti. To radim iz dva razloga. Najpre, to činim i zbog samog sebe, kako bih mogao da se nosim sa idejom smrti i u odnosu na moje najbliže, koji odlaze i umiru, ali i kada se sam nađem pred smrću. No, uopšteno gledano, umetnost i muzika pomažu u tome da prihvatimo kao blisku tu ideju smrti, da približe čoveka tom velikom poglavlju koje se zove smrt. Imam nekoliko vrlo dirljivih trenutaka vezanih za to. Posle jednog koncerta u gradu Drami, jedna gospođa mi je prišla i rekla mi je da neka njoj bliska osoba zamolila da na sahrani sviraju „Andromedu”, jednu od poznatih mojih pesama. To me je jako potreslo. To smatram velikom čašću, da jedan čovek koji zna da će da umre, na samrti traži tu pesmu.

Kada je umro jedan moj prijatelj, i kada sam otišao kod njegovih, umesto da čujem kako ga oplakuju, čuo sam njegove najbliže, majku oca, decu, kako pevaju Pehlivani, jer i tu ima pomena smrti. Kaže stih: „Kada mi se umori duša, dođi da je uzmeš”. I tu se dotičem tog strašnog pitanja odlaska u nepostojanje. I da dodam još i to. Umetnost je ili uteha ili je nema. To je njen osnovni doprinos i uloga.

Inspiracija Vas ne napušta. Vaš novi album je impresivan.
Pre ili kasnije, i inspiracija usahne. To sam osetio mnogo puta a najviše što se tiče pisanja tekstova. A pošto muzika proizlazi iz jednog apstraktnog sveta, mnogo teže se stiže u određeni bezizlaz što se tiče inspiracije. A stihovi, pošto su konkretniji, i koliko je toga o čemu se može govoriti – hteli ne hteli, dolazi i taj trenutak kada inspiracija presahne, kada ne mogu da pišem više stihova, naravno da budu na nivou onih koje si već ranije stvorio. Tada se vraćam pesnicima, usvajam njihov pogled na stvari, prerađujem njihove ideje i stihove, prihvatam ideje i prenosim ih u moje pesme.

Da li ste se umorili od ovolike letnje turneje? Bilo je mnogo koncerata.
Kad radiš nešto što voliš, ne umaraš se. Tako i ne idem negde na odmor. Osećam da sam stalno na odmoru, jer se odmaram dok sviram.

Malo o saradnji sa Malamasom…
Sarađujemo od samog početka. To je nešto što zovemo izbirljiva srodnost. Ne znam kako biste to preneli na srpski. Da dva čoveka mogu da imaju zajedničke osnove. Sokrat i ja nismo isti kao ljudi i ne vidimo stvari identično, ali imamo isti senzibilitet i polazne osnove. Inače sam vuk samotnjak.

Kako sarađujete sa sinovima kao umetnicima?
 Konstadis se bavi muzikom, napisao je muziku za dugometražni film. Ponekad mu dam da mi napiše poneki stih. Ali me nije poslušao, kada sam mu govorio da se pozabavi i pisanjem, više se bavi komponovanjem. Sa Aristotelisom sarađujem u domenu slike i video zapisa. Odlučili smo da napravimo više video snimaka, koji neće biti u sklopu nekog albuma, nego će biti objavljeni samo na Jutjubu. I već smo počeli sa obradama izvornih pesama. I u nekom trenutku ćemo ih objaviti. To imamo u planu.

Koliko je porodica danas važna, po vašem mišljenju ?
Ja nemam to iskustvo kako je to biti bez porodice. Naime, sa mojom suprugom sam neprekidno od njene petnaeste, a moje sedamnaeste godine. Zato ne mogu da imam sud o tome kako je to biti sam, bez porodice. Naravno, mnogo je divnih trenutaka, osećaja solidarnosti i podrške. U jednoj pesmi pominjem Zlog vuka. Tu pesmu sam napisao za svoju suprugu. Bila je veoma mlada kada smo se upoznali i osećao sam krivicu zbog toga. Kao u bajci o Crvenkapi i zlom vuku.

Stvori se svet kada se dvoje poljube.
A, to je stih iz pesme Iliopetra. Nisam sam došao do tog stiha. To je jedno od najlepših stihovnih kompozicija. Slušaoci uvek prepoznaju tu lepotu stihova na koncertima. Stihovi, nažalost, nisu moji. Pripadaju pesniku Oktaviju Pazu, iz njegove zbirke pesama Sunčev kamen. Pročitao sam celu zbirku i preuzeo fraze koje sam spojio sa nekim mojim rečima i stihovima i tako je nastala pesma. Pazova poema je bila dugačka dvadeset – trideset stranica. Od nje sam izdvojio nekoliko fraza i napravio pesmu za komponovanje. Verujem da sa sačuvao celovit smisao poeme. A značenje reči iliopetra, ili sunčev kamen, je povezano sa Vikinzima i određenim kamenom koji su oni koristili umesto kompasa na svojim plovidbama. Kretali su u otkrivanje sveta i kada bi svetlost padala na taj kamen, stvarao bi se spektar i tako bi nalazili svoj pravac. Po istom principu rekli bismo da i danas i uvek ljubav može da bude taj sunčev kamen koji će ga voditi ka slobodi. Toliko je toga čemu kroz vekove robujemo, a malo je toga što nam može odvući pažnju sa svega čemu robujemo. Jedno od tih stvari je san, sanjarenje, a drugo je ljubav. I nešto što je potpuna krajnost, a to je ludilo, koje oslobađa od svih konvencija i pravila, koje nas već vekovima sputavaju.

Vaša odluka je da živite na ovakvom izolovanom prelepom mestu.
Volim da živim blizu prirode. Da mogu da vidim nebo. Kada živite u velikom gradu, često i ne vidite nebo od visokih zgrada. U manjoj zajednici ljude gledam u oči i ne postoje posrednici u tome. Takođe, u velikom gradu drugi ljudi se često čine kao prepreke da stignemo od svog ishodišta do cilja. Nije lako živeti sa ljudima koje doživljavaš kao prepreku. Sa druge strane, navikao sam da živim u prirodi. Tu sam i rođen i odrastao. Mislim da mi priroda daje pravu meru stvari. Imam daleko više vremena. Naravno, to što živim ovde ima i svojih mana, naročito što se tiče kulturnih događaja. Da bih otišao na neki koncert, moram da otputujem do Atine. No, kada stavim na tas to sve, svakako mnogo više je pozitivnih strana života u prirodi. Ne znam, možda je i do mene, jer sam inače takav čovek, volim samoću i mir.

Da li ste ispunili svoje snove iz mladosti?
Najpre bih rekao da, kada si mlad, um luta i živi u snovima, misliš da možeš sve što poželiš. Želeo sam, kao što sam već pomenuo, da postanem režiser, da obiđem, upoznam svet. Ovo sve što je proizašlo iz mog bavljenja muzikom nije bilo deo mojih snova, ali je svakako nešto izuzetno, prevazišlo moje snove. Mislim da ne postoji čovek koji je otišao iz ovog života ispunivši sve svoje planove i snove. Utopija koju nosi svako od nas u sebi, a koja ga gura napred, i nikada se zapravo ne ispuni. Mnogo puta mi se desilo da prosto zastanem, i upitam se šta dalje, kada vidim da se nešto ne može ostvariti. Konkretno u domenu društvenih zbivanja, ne u praksi.

U domenu društva, smatram da je anarhizam jedna čovečna filosofija, koja bi mogla izmeniti stvari nabolje. Ali to je jedna utopija, nikada se nije ostvarila niti će ikada. I to je nešto što mi stvara sumnju u sve. No, kao što je rekao pesnik, utopija je kao horizont. Ako neko pokuša da stigne do horizonta, to mu nikada neće poći za rukom. Međutim, u čemu ti je pomogla utopija, dok si je sledio? Pomogla ti je da nastaviš dalje. Možemo da kažemo da je utopija svi neostvareni snovi. Možda nikada nećeš dosegnuti svoje snove, ali to nekada pomaže više nego snovi koje smo ostvarili. Na kraju krajeva, naš život je sve ono što nismo živeli, pre nego ono što jesmo.

Kako vi vidite svoju umetnost ako bi gledali sa strane?
Strog sam kritičar. Mogu reći da sam dosta objektivan i strog prema sebi, prema onom što radim. Upravo zato što moje mišljenje proizlazi iz ugla stvaraoca, teško je da dam sud. Mislim da sud o tome neće dati ni drugi, nego samo vreme. Vreme će da dâ krajnji sud.

Kako podnosite slavu?
Nije toliko onih koji me slušaju, nego ti što me slušaju prave veliku galamu.

Bilo ih je mnogo letos.
Ma to su sve jedni te isti, prate me s koncerta na koncert. (smeh) Skoro ih sve znam poimence. No, da vam ipak odgovorim. S obzirom da sam tašt, imao sam tu sreću da uđem u taj svet već kao zrela ličnost. Svoj prvi disk sam izdao sa 34 godine, već sam bio zrela ličnost, pa mi taj uspeh nije udario glavu. Imamo jednu izreku koja dosta slikovito opisuje kako se ništa bitno i neuobičajeno nije desilo (sa tim što se ja bavim muzikom). (Smeh) Tako se upravo i osećam. Reći ću to malo ugrubo. Mislim da svakom umetniku, stvaraocu, ono što stvara, dolazi iz potrebe da izdrži i održi svoje postojanje u životnom haosu. On je jedan hedonista; sve to stvara da bi njemu bilo lepo, da bi uživao. A ono što zaista jeste kruna celom ljudskom postojanju i što zapravo daje puni smisao postojanju je žrtva, da žrtvujemo jedan deo sebe ili celog sebe za druge. Ja lično, a i svi umetnici, to činimo zbog ličnog zadovoljstva, da bismo se održali u životu, i zato nemamo pravo da mislimo kako je to što radimo nešto mnogo veliko i važno. Veličina je u žrtvi i veliki su oni koji se žrtvuju za druge ljude.

Malo o vašem društvenom i humanitarnom aktivizmu, društvenim nepravdama oko kojih ste angažovali.
Često održavam koncerte u svrhu podrške za različita društvena pitanja. Tu je bio slučaj kada su uhapsili studentkinju Rianu, koja je bila optužena da je deo terorističke organizacije, a pri tom su dokazi bili potpuno neutemeljeni. Tvrdili su da su našli njen DNK na nekom predmetu. Uvideo sam da je sve to velika nepravda i održao sam koncert kako bismo sakupili novac za njenu odbranu. Ona je kasnije oslobođena svih optužbi. Inače je radila doktorat na univerzitetu u Solunu. Uopšte uzev, angažujem se kad god vidim mogu da pomognem mojom muzikom, i ne vodim se idejom dobiti. Baš zato što je umetnost nešto što podržava ljudsko dostojanstvo, mislim da i sam stvaralac mora biti na visini tog zadatka. Ne bih ni sam voleo da moja muzika nije u skladu sa mojim životom i obrnuto, dakle da moja muzika koja govori o ljudskom dostojanstvu, a da sam ja kao čovek bezosećajan i neosetljiv na ono što vidim da se dešava u svetu. Pokušavam da budem dostojan moje muzike i njene poruke.

 

Skraćena verzija teksta objavljenog na sajtu Stanje stvari.

 

Autor Aleksandra Kuljanin

 

Izvor Stanje stvari, 12. maj 2019.