Зашто је важно подржати Дејана Јовића?

Зашто политички подухват Срба из Хрватске носи велику вероватнoћу неуспеха? И зашто их је у томе подржала и пословично неутрална СПЦ?

 Да би један Србин први пут ушао у Европски парламент, потребно је да добије око 60.000 гласова у Хрватској. Какве су шансе кандидата СДСС-а, ко су и где су његови бирачи, зашто је важно да се региструју до 15. маја и шта би мандат Дејана Јовића значио за Србе и Србију, за теме попут Блајбурга или хрватске „балване“ на српском европском путу?

Између 23. и 26. маја у земљама ЕУ се одржавају девети избори за заједнички Европски парламент. Прво, коалиција козервативних (216) и социјалдемократских (185) снага у Парламенту држи већину од 751 места, али су јој најављени драматични губици. Друго, проспекти десних и националистичких странака расту (тренутно 146), али, како оне наступају у три блока, однос снага би могао остати исти. Треће, у Европски парламент би први пут ушао један Србин – Дејан Јовић на листи Самосталне демократске српске странке (СДСС) Милорада Пуповца.

Чак иако падну испод потребне половине (376 места), конзервативци и социјалисти ће наћи трећег партнера, вероватно неког из Алде-фракције (либерали, центристи, макроновци). Све у свему, драма без праве драме. Националисти гледају у Салвинија као у нову наду, али те странке пословично зазиру једна од друге, стиде се једна друге. Они мање десно се осећају непријатно да буду виђени с онима више десно.

На пример, Орбан је прихватио суспензију из Фракције конзервативних партија, али се није прикључио Салвинију, иако га Салвини моли и обрађује већ месецима. У тој области влада драма умерене драме, зато што су евроскептичне снаге до сада биле подељене у три фракције, а тај поредак сасвим сигурно неће опстати: ЕКР (конзервативни реформери, британски торијевци, на пример); ЕФД (Европа директне демократије, на пример британски Најџел Фараж, немачки АфД, Национални фронт Марин ле Пен, италијанских Пет звездица); ЕНФ (Европа нација, на пример италијанска Лига, Штрахеови слободари, холандска Партија слободе Герда Вилдерса, понеки посланик који се посвађао са Фаражом или Ле Пеновом).

Велика Британија не излази из ЕУ, ту не само да више нема драме него је и досадно. Шта, дакле, остаје као права драма, изненађујући обрт и сценска перипетија која заиста подиже непредвидивост ових избора?

СРБИ, UN POINT
За регион Западног Балкана, као и за саму Србију, горњи поредак очекиваних промена би требало преокренути, па би најважнија, највећа, најдалекосежнија новост била ако један српски посланик заиста уђе у Европски парламент. То је подухват тако једноставан и тако тежак у исто време да заслужује детаљни опис услова који га омогућују – или опструирају.

Ако прође, сви ће рећи: ма зашто нам то није пре пало на памет, рецимо 2014. (Хрватска ушла у ЕУ 2013). Максималисти ће рећи: зашто нам то није пало на памет још осамдесетих година, кад смо могли, да смо хтели, да уводимо Југославију у ЕУ, и то са много више српских парламентараца, него сад са једним, који, успут речено, није ни из Србије. Ако не прође, они којима је жао оптужиће за то заверу Хрвата, Немаца, Брисела, законодавства ЕУ и FAZ-а. Они којима је драго ће рећи баш фино, далеко им европска кућа, немамо ми тамо шта да тражимо. Они којима је свеједно рећи ће: шта је то било, зар је стварно један Србин могао да уђе у Европски парламент пре Србије? Штета, да сам знала/знао, гласала/гласао бих, мислим да код куће међу папирима имам и хрватски пасош, остао ми, оданде сам…

ЈЕДНОСТАВНО, ПРОСТА МАТЕМАТИКА
На коју изборну рачуницу се ослања политичка калкулација СДСС-а, српске мањинске странке чија подршка у Сабору осигурава опстанак ХДЗ-ове владе премијера Пленковића? Хрватска у Европски парламент шаље 11 посланика, можда и дванаестог ако Уједињено Краљевство изађе из ЕУ. На ту варијанту не треба рачунати, јер Енглези неће ускоро напустити ЕУ, ако уопште и напусте. Дакле, 11 парламентараца иду из Хрватске у Брисел. Да би један од њих био са листе СДСС-а, неопходан, можда и довољан услов је да страначка листа добије 60.000 гласова.

Предизборни билборд СДСС-а у Хрватској ишаран претећим порукама и усташким симболима

Гледано математички, то није неки проблем. У Хрватској тренутно живи негде око 190.000 Срба, отприлике две трећине старије од 18 година. Да пола од те две трећине гласа за листу СДСС-а, неопходан услов је испуњен. Али у Хрватској је 1991. живело 580.000 Срба. Негде око 300.000 их је отишло, одселило, директно или индиректно отерано, како ко – у Србију, Босну, Аустрију, Немачку, САД, Француску… Многи из те категорије, поготово они у самој Србији, што је статистички и највећа група, поседују двојно држављанство, српско и хрватско.

У погледу држављанства, Србија и Хрватска воде толерантну и опуштену политику. Кад би Хрватска забранила двојна држављанства, онда би ХДЗ исекао грану на којој седи, јер добар део његовог гласачког тела живи у Херцег-Босни, теоретски другој држави. Кад би Србија забранила двојно држављанство, признала би резултате протеривања Срба из Хрватске, Косова и делова БиХ. Колико Срба живи у Србији, поседује хрватски пасош и има преко 18 година јесте ствар српске и хрватске државне статистике. Али хоће ли то бирачко тело заиста изаћи на изборе, у практичном смислу зависи од хрватске амбасаде и конзулата по Србији, као и од добре воље исељених Срба. При томе су хрватска дипломатска представништва предвидљивији фактор у тој рачуници, јер она по европским законима морају да обезбеде могућност гласања свим својим грађанима, без обзира на то где се они налазе, без обзира на то чији су још осим њихови.

Други фактор, изборно тело исељених Срба са двојним држављанством је, као и увек кад се ради о људима а не о стварима, проблематичне природе. Да ли им се иде на изборе? Да ли им се путује до првог дипломатског представништва Хрватске у Србији или Босни? Да ли их уопште још занима ко ће Хрватску представљати у Бриселу? Да ли су свој статус потенцијалних гласача на време регистровали у хрватским дипломатским представништвима? Много времена им за то још не преостаје, до идуће среде, 15. маја. Ако се нису пријавили, да ли им се путује у Хрватску само да би гласали за једног јединог Србина који ће можда, а можда и неће, ући у Европски парламент? Уз то кандидат кога можда, онако лично, и не воле, чак и не подносе?

Из те изборне групе непознатог степена солидарности могло би, теоретски и практично, стићи неколико десетина хиљада гласова подршке за политички подухват Милорада Пуповца и Дејана Јовића. Колико тачно – очито толико да се неопходан услов од 60.000 гласова претвори и у довољан. Једна од ствари којима се држава Србија хвали у последње време је успех њених математичара по свету. Послати првог Србина у Европски парламент је нижа математика, права прилика да се благодети таквог талента докажу у пракси.

КОМПЛИКОВАНО ТЕШКИ МЕНТАЛИТЕТ
Као што је познато, виша математика нема много везе ни са бројевима ни са рачунањем, већ са философијом, метафизиком и логичким теоремама. Ако се та метафора примени на конкретни случај, онда је јасно зашто Пуповчев политички подухват носи велику вероватнoћу неуспеха. Зашто компликовано, кад може једноставно? Зато што је српски колективни менталитет, у оном делу у ком је наслеђен из доба комунизма, увео једну нижу рачуницу у простор више математике.

Успех СДСС-а, слање једног српског посланика у Европског парламент, зависи од мобилизације међу српским делом хрватског електората. Можда и неки Хрват, изнервиран стањем политике и духа у Хрватској, гласа за СДСС. На то се и рачуна, иако се с те стране не очекује гужва – тек толико да проради стара српско-хрватска солидарност, која је увек постојала, паралелно са историјским фазама радикалног непријатељства. Али ти хрватски гласачи, ако их буде, мотивисаће се сами, ситуативно. За разлику од њих, српске гласаче треба мотивисати.

Глобалним жаргоном изборних кампања би се још боље рекло да их треба мобилизовати, кад тај појам не би будио негативне конотације у српском политичком речнику. Пословицу „радо иде Србин у војнике“ сад би требало преуредити да гласи „радо иде Србин у Брисел“ – а то захтева мало добре воље, нешто политичког убеђивања, али највише од свега дисциплине да се један национални пројект спроведе доследно од почетка до краја.

Милорад Пуповац се спрема да одржи говор у хрватском Сабору, Загреб, 26. септембар 2019.

Један Србин у Бриселу, за некога мало или ништа, за некога добар почетак. Може и Српкиња, али како су два мушкарца, Пуповац и Јовић, заузела врх листе СДСС-а, није реално, у датим околностима ни корисно, инсистирати на исправној родној политици. Акционистички појмови као „мотивисати“, „мобилизовати“, „покренути“, „убедити“ људе не само да изађу на изборе већ их замолити и за кога да гласају, имају нечег ауторитарног, просветитељског и надменог у себи.

То је главна препрека за одашиљање првог Србина у Брисел, она психолошке природе. Ако се сувише инсистира, онда гласачи кажу – „неко манипулише нама и извлачи из тога дебеле користи“. Ако се премало инсистира, онда лењи и неорганизовани остају код куће. Ако се не каже ништа, онда морална одговорност лежи на онима који ћуте и који се стиде да инсистирају, јер инсистирање лако прелази границу ауторитарног, просветитељског и надменог.

Да ли ситуација на терену оправдава став из овог текста, да се код изборне кампање за улазак првог Србина у Европски парламент ради о националном пројекту далекосежних последица?Да би један подухват то био, он мора да буде надидеолошки. Овај то јесте.

Проблем странке Милорада Пуповца је до сада био тај да је више Срба из Хрватске гласало за хрватске социјалдемократе него за њега. Традиционално, људи се осећају „партизанима“, потичу из партизанских фамилија, дедови и очеви се борили за Тита, ујаци и стричеви ’45. улазили у градове на белим коњима, седели у општинским и градским комитетима Савеза комуниста, забрањивали књиге и рок концерте, а религију третирали као „опијум за народ“.

ТАКВО НАСЛЕЂЕ ОБАВЕЗУЈЕ!
Тек је изјава социјалдемократског премијера Зорана Милановића од пре неколико година о Србији као „шаци јада“ преокренула расположење у тој јакој, у смислу јако тврдоглавој струји српског сегмента унутар хрватског електората. Колико и до које мере, знаће се за две седмице. Српска православна црква, традиционално уздржана према свакој врсти директног, јавног, политичког ангажмана, позвала је вернике да гласају за листу СДСС-а.  Конкретно, гласом и прогласом су то до сада учинили епископ аустријско-швајцарски Андреј и митрополит загребачко-љубљански Порфирије.

Препорука на Фејсбук страници епископа Андреја: „Драга браћо и сестре! Епархија аустријско-швајцарска, Италије и Малте искрено позива своје вернике који поседују хрватске папире да излазе на предстојеће изборе за Европски парламент. Речено је да верници могу да се пријаве до 15. маја у својим дотичним хрватским посланствима широм Епархије. Са благославом, епископ Андреј.“

Загребачки митрополит Порфирије је ту препоруку дао после службе на Цвети у Цркви Светог Преображења прошлог месеца, с Пуповцем који је стајао десно од њега. Што је већ догађај по себи, јер Пуповац обично долази с леве стране! Андреј и Порфирије, два монаха, теолога и црквена администратора, улажу свој лични и ауторитет цркве да би помогли Пуповцу и Јовићу, двојици левих интелектуалаца, које су околности и искуство полако довели на позиције политичког центра. При томе сва четворица деле наду да ће та надидеолошка порука бити схваћена на прави начин од Срба левице, деснице и центра, од верника и атеиста, урбаних и руралних, од Срба у Хрватској и Срба у Србији.

А та порука је – поштовано бирачко тело, поштовани посматрачи и публико, свађајте се после. Сад нам треба да пошаљемо некога у Брисел ко ће говорити не само о положају Срба у Хрватској, већ и посредно подизати толеранцију Парламента према уласку државе Србије у Унију. Ако то није надидеолошки пројекат, онда би идеологије требало изнова дефинисати.

СТРПЉЕН, СПАСЕН
То је, у крајњој линији, само једно место у огромном парламенту, кап у мору. Сад у њему седи 751 парламентарац. Ако Британци изађу, 705.Шта може један против таквог мноштва? Као прво, тај један не улази нужно у антагонистички однос са осталима. Није све свађа у Бриселу. Европски парламент је место где се кују савезништва, негују тачке политичких додира, рађају привремена и дугорочна заједништва.

Епископ Андреј позива на гласање

На пример, комеморација у Блајбургу идуће суботе. Не ради се о томе да европски парламентарци радо гледају кад земље чланице клизе у отворени историјски ревизионизам, или да не знају шта се догађа у Хрватској, али, док неко не устане и проговори о тој теми, тај парламент се њоме неће бавити – нема времена, дуга је листа отворених идеолошких градилишта по Европи! Или, Ружа Томашић најављује да ће се, ако њена страначка листа уђе у Парламент, борити за блокаду српског уласка у ЕУ. Хрватској Ружи је то читав програм, другог нема. Ако у Парламенту седи посланик из СДСС-а, онда је он у ситуацији да се бори за деблокаду. Балван на путу, балван с пута.

Али то је мало, споро и ситно. Не, то је реално, дисциплиновано и плански. Срби из Србије су склони великим темама; Срби из Хрватске су сретни као деца кад им нешто мало пође за руком.Време је да се Срби из Србије уче стрпљењу од Срба из Хрватске.

Кад ће Србија у ЕУ, то је питање о ком одлучују бројни фактори – интереси појединих европских нација, регионалне рачунице и блокаде, геостратешка премишљања Запада. То да Србија још није у ЕУ, то да је са сваким отвореним поглављем још даља од чланства, није у првој линији кривица Србије. Али хоће ли први Србин ући у ЕУ, не једном, већ сада, 26. маја ове године, то је нешто што зависи само од Срба. Ако тај подухват не успе, ако апстинирају од избора, ако презру ту врсту политичке артикулације, онда су сами криви и губе свако право да за неуспех оптужују Хрвате, Брисел, Берлин или Запад у целини.

Срби с хрватским пасошем имају барем шездесет хиљада разлога да изађу на ове изборе. Срби из Србије имају седам милиона разлога да их у томе емотивно подрже.

 

Извор РТС