Хронологија пропалих протеста

Свеукупно, протести су патили од старих болести. Захтеви су били нереални и организатори су их стално мењали и допуњавали

Све звери излазе ноћу – курве, смрадови, содомити, транџе, педери, дрогераши, наркоси, болесници, пуцачи у вене. Једног дана ће доћи права киша и спраће сав тај шљам са улица“.
Цитат из филма „Таксиста“

Протести у Србији су практично окончани. Додуше, многи нису ни приметили било какве протесте уназад пет месеци, због њихове бескрвности и малобројности. Нешто видљивији протести су били једино у Београду. Три јахача апокалипсе, Ђилас, Јеремић и Обрадовић су покушали да од Србије направе Украјину или Венецуелу. На протестима је испољена до сада невиђена количина мржње и неистина. Ђилас, Јеремић и Обрадовић су пет месеци расипали енергију протестаната, без јасног циља. Један од основних разлога за крах протеста је изузетна компромитованост тројице лидера протеста и негативна енергија и насиље који су пратили протесте.

Организатори и лидери су подбацили у свему. Потпуно и неопозиво. Успели су једино да подигну рејтинг СНС (са 53 на 55 одсто) и ојачају положај председника Србије. На томе им хвала. Ђилас, Јеремић и Обрадовић су успели у немогућем. Остварили су парафразу „пророчанства“ Тарабића „да ће доћи вријеме кад ће Срба остати за под једну шљиву„. Ђилас, Јеремић и Обрадовић су довели до тога „да је дошло вријеме кад ће опозиције остати за под један шатор„. И ту шаку јада су стрпали у шатор у тзв. Слободној зони. Заробљени умови у „Слободној зони“. Да апсурд буде већи, ту своју срамоту су одлучили да сервирају Вучићу, испред улаза у Председништво, да може да се наслађује њиховим поразом, а својом победом. На срећу, Вучић је заузет обновом Србије и има важнија посла од сеирења над опозиционим јадом. Потребно је нагласити да један значајан део опозиције није учествовао у овим протестима и да се држао разложно – СРС, СПАС, ЛСВ, ДСС и ЛДП.

Протести опозиције и два дијаметрално супротна митинга (13.04 и 19.04.2019.) су само потцртали једну социолошку појаву. Опозиција је назадовала, доживела је регресију на онај најнижи примитивни ниво, за који је деценијама оптуживала (не кажемо да су те оптужбе биле оправдане) припаднике СРС, СПС и СНС. Опозиција је саму себе свела на стереотип који је сама ширила (и шири и даље) о припадницима СРС, СПС и СНС. Током петомесечних протеста, били смо сведоци насиља, псовки, увреда, претњи. То је равномерно долазило и од лидера протеста и говорника, али и од учесника, који су скандирали увреде и носили увредљиве транспаренте. Председница Владе Ана Брнабић је лепо приметила, да су Обрадовић и Трифуновић постали близанци („док Трифуновић прети и псује, овај други вређа и бије“). То је својеврсни апсурд, пошто је први екстремни десничар и шовиниста, док је други председник изразито левичарске антинационалне странке. Међутим, њих двојица су се сами изједначили насиљем и примитивизмом које практикују. Бошку Обрадовићу је милије физичко насиље, најчешће против жена, док је Сергеју Трифуновићу драже вербално и Твитер насиље, дакле изговорена и писана реч. Ова социолошка појава има и другу, светлију страну медаље. Они које је садашња опозиција оптуживала за примитивизам, против којих је ширила и шири стереотипе и предрасуде, већ годинама успешно показују и доказују да су пристојан свет, нормална и грађанска Србија (очигледно су то одувек и били). То је доказано и држањем власти и њихових припадника током пет месеци бесмислених протеста, и на крају на митингу „Будућност Србије.

ПОУКЕ ИЗ ПРОШЛОСТИ
Пропали протести дела опозиције су слични онима из 2016. и 2017. године. Разлога за протесте 2016. није било због тога што после парламентарних избора победник није био упитан (СНС – 48 одсто) и није било изборне крађе. Сетимо се да је амерички амбасадор Кајл Скот (Kyle Randolph Scott) посетио изборни штаб и седиште ДС током изборне ноћи 2016, где је сазвао тадашње лидере цензус странака, који су после тога упали у РИК, покушавши да преиначе резултате избора. Тадашњи неуспех ових странака натерао  је западњаке на другачији приступ у планирању и организовању демонстрација. Више пута током 2016. САД и УК су финансирали и организовали протесте организације „НДБГ“. Тако су 25. јуна 2016. на протесту „Жуте патке“ снимљени, функционер америчког Стејт дипартмента Соломон Блек и службеник америчке амбасаде у БиХ Денис Ибишбеговић. Они су на тим протестима не само учествовали већ су их и контролисали. После тога, након председничких избора 2017, две амбасаде су одлучиле да се јавности прикаже да бесмислене протесте не организују неспособне и компромитоване опозиционе странке, већ, како је ранијих деценија чињено – „аполитични студенти“. У стварности, тај протест су организовали штабови Јеремића и Јанковића, као и организација НДБГ. Ђилас је тада подржао те протесте због тога што су, по његовим речима, његове две ћерке дошле из Лондона (где студирају) да би учествовале на протестима.

Протест испред Народне скупштине дан након одржавања председничких избора, Београд, 3. април 2017. (фото: Курир/Дамир Дервишагић)

Крунски доказ о вештачки изазваним протестима 2017. су  миран ток и резултат председничких избора. Сви међународни и домаћи посматрачи су потврдили регуларност избора, није било никаквих проблема на бирачким местима, а Вучић је глатко победио у првом кругу са 55 одсто. Није било изборне крађе. Протестне шетње су биле свакодневне и слабо посећене, а протести  су почели 3. априла, а неславно завршили на Васкрс 17. априла 2017, када се окупило свега стотину грађана. У Скупштини Србије, на конференцији за новинаре, показане су фотографије службеника амбасаде Уједињеног Краљевства на протестима у Београду и службеника амбасаде САД на протесту у Новом Саду. Током тих протеста организатори и њима наклоњени медији вишеструко су увећавали број протестаната.

ПРЕДИГРА ЗА ПРЕВРАТ
Тајкуни Драган Ђилас и Вук Јеремић су током претходне две године више пута оптуживали Вучића, СНС и Србију за фашизам, (цитирамо Ђиласа: „Ми смо данас у једном систему који личи на прави фашизам и ја то отворено кажем“; „Ми имамо земљу која улази у фашизам“; „Дан када променимо ову власт славићемо као још један дан победе над фашизмом“). У интервјуу за Истиномер, Ђилас каже: „Срушићемо ову фашистичку власт“ (5. септембар 2018.) „Најважнији задатак новооснованог савеза је промена система, који иде у фашизам (…) Ова власт је, по мом мишљењу, фашистичка (…) На крају крајева, када смо имали фашизам у Европи, ујединили су се Черчил и Стаљин“.

Слично је говорио и Вук Јеремић на КЗШ, 20. марта 2018: „Све више је јасно да се у Србији више не налазимо у предворју фашизма, ми смо практично загазили у фашизам“, и у Данасу 11.августа 2018: „Разграничење” представља и учвршћивање диктатуре у Србији која закономерно води у фашизам“. Ове срамне оптужбе понављали су у медијима и други функционери СЗС и симпатизери опозиције. Због чега су они износили неистине о фашизму у Србији? То су чинили као део припреме за насилни преврат. Много је лакше оправдати насилно рушење фашистичког, него демократског режима.

УВОД У ПРЕВРАТ
Истовремено и „случајно“, 14. децембра 2018, посланици у Приштини су усвојили законе о оснивању војске Косова, а представници већег дела српске опозиције су потписали ултиматум властима Србије који се тиче изборних услова. После страшног пораза на изборима 16. децембра 2018, у четири општине, Ђиласов и Јеремићев СЗС наставља са ултиматумима и најавама насиља. У свом саопштењу они су дословно рекли: „(…) у Србији више неће бити избора ни на једном нивоу(…) У условима које смо данас имали у Лучанима, избора више не може бити“. То што СЗС неће да учествује на изборима, није проблем. То је њихово право. Али, та претња значи да ће они изазивати хаос, насиље и инциденте на бирачким местима и у органима за спровођење избора.

Њихова досадашња насилничка пракса то потврђује (упад у РИК, физички и вербални напади, најаве силовања, убистава). Изборно насиље су већ показали у априлу 2016, после републичких избора. Оно што треба да забрине сваког добронамерног је чињеница да су децембарски и јануарски протести у Београду, Бањалуци и Новом Пазару, и деловање приштинских власти, координисани из једног центра – западног. Три америчке амбасаде су радиле као сат (Београд, Сарајево, Приштина). Тај рукопис  је немогуће не препознати. Протести су имали један циљ – насилну промену власти у Србији и Српској. Сви многобројни избори у Србији и Српској показују да је Вучића и Додика немогуће срушити демократским путем, на изборима. Стога Запад и део опозиције бира насиље као начин доласка на власт.

Отуд су се истовремено појавиле демонстрације у Београду, Бања Луци и Новом Пазару, и напуштање институција, скупштина Србије, Војводине, Београда, и других градова и општина. Отуд најаве изборних ултиматума и бојкота избора, отуд Тачијева изјава да су Ивановићеве убице у Београду, отуд оптужбе да је полиција из Србије у Бањалуци(!), отуд најаве уједињења Албаније и Косова, итд. О припремама државног удара у Републици Српској, Милорад Додик је говорио месецима уназад и спомињао учешће Велике Британије у томе (упутнице 1 и 2). Том приликом је Сергеј Трифуновић на Твитеру 26. 12. 2018. написао: Бања Лука, 1935е. Додиче, усташо. Ђубре смрдљиво наркоманско. И усташко“.

СТРАХ ОД БРОЈЕВА
Организатори протеста су пет месеци обмањивали јавност износећи десетоструко веће бројеве учесника протеста. Њима наклоњени медији, пре свега ТВ „Н1“ и лист Данас, такође су износили ове неистине. Тиме су обмањивали јавност и непрофесионално поступали.  Због драстичних манипулација – увећавања броја демонстраната – потребно је указати на статистичке чињенице. У Београду, једином граду где су видни протести, за Ђиласову листу на београдским изборима (СЗС +ПСГ) је гласало нешто више од 154.000 грађана. Придружимо великодушно и гласове Шапића 73.000, ДЈБ-Двери 31.000, НДБГ 28.000, Бeлог 19.000, ДС,СДС,НОВА,ЗЕП 18.000, и ДСС 9.000. То је укупно око 332.000 гласова. И то би могли бити потенцијални протестанти.

Међутим, већ смо рекли да је у Београду, ако не рачунамо митинг од 13. априла,  демонстрирало највише 6.500 грађана у дану када је одржан најбројнији протест. Број од  6.500 представља тек два одсто гласача ових седам опозиционих листа. То јасно говори да 98 одсто гласача опозиције не учествује у протестима. То су поразни бројеви за Ђиласа и девет странака СЗС и за све остале странке које учествују на протестима. О томе није говорио ниједан медиј, о томе нису говорили ни противници демонстрација. Ти бројеви су још поразнији ако посматрамо број бирача у Београду који према изводима из бирачких спискова са последњих београдских избора износи: 1.594.141. Ако посматрамо број од 6.500 протестаната, то је тек нешто више од трећине једног процента бирача у Београду. Дакле, трећина једног процента бирача у Београду подржава и учествује у протестима. У овом светлу, захтеви протестаната изгледају потпуно бизарно и беспредметно. Као што видимо из ових бројева, јасно је да је демонстрирало само тврдо језгро жутог предузећа и Друге Србије, само они који су 2012. изгубили привилегије. У осталим градовима и општинама број протестаната је био занемарљив.

КО ОРГАНИЗУЈЕ ПРОТЕСТЕ?
Иницијатори протеста су амбасаде САД и УК. Главни организатори и финансијери протеста су Драган Ђилас и његова сива еминенција Млађан Ђорђевић. Њихов главни повереник и оперативац је Александар Бијелић, бивши градски менаџер. Најекспониранији организатор Ђиласових протеста је Јелена Анасоновић. Она је на почетку протеста, гостујући на ТВ Н1, изјавила да није члан ниједне странке, што је неистина. Током градске изборне кампање у фебруару 2018. она је као кандидаткиња за градску одборницу „Левице Србије“, на Ђиласовој листи (под бројем 77), на једној телевизији, изјавила: „Ми из Левице Србије верујемо…„. Исто то је потврдила у изјави за лист Данас трећег априла 2018, цитирамо Данас: „Јелена Анасоновић из „Против диктатуре“, данас чланица Левице Србије, препознаје почетак демонстрација као дан „када је моја генерација показала да може да се покрене и да жели истинску промену““ (упутница 3).

Јелена Анасоновић

Током протеста низали су се „бисери“ Јелене Анасоновић. Тако је она са камиона, на Ђиласовом протесту 29. децембра 2018, рекла: „Видимо се следеће године на протесту на истом месту, у исто време, 5. јануара. Нас је ипак више, горе руке (врисак!), Вучићу… Вучићу педеру, Вучићу педеру“ (упутница 4.). Проблем са овим превазиђеним скандирањем – вређањем – је то што се вређају и Вучић и хомосексуалци. Сам Вучић је одавно показао да је равнодушан спрам овог вређања. Сасвим је друга ствар са вређањем хомосексуалаца. Гђица Анасоновић би, као студент ФПН, као неко ко студира „Женске студије, помирење и мировне студије“, као стажисткиња више проевропских НВО и ОЕБС-ове школе за младе жене, као особа коју занимају родне студије – она би морала да зна да је израз „педер“ погрдан и увредљив за све хомосексуалце. Стога, када Јелена Анасоновић вришти „Вучићу педеру“, она на првом месту вређа припаднике ЛГБТ популације који су верни учесници протеста које она „координира“.  Дакле, прво заштитно лице Ђиласових протеста је особа која је више пута ухваћена у лажи, која се лажно представља да није члан ниједне странке, која вређа припаднике сексуалних мањина. Очигледно је да сво то образовање, да цела та предуга биографија, да сва та „политичка коректност“, лако спадну као маска и покажу право лице Јелене Анасоновић.

Један од Ђиласових организатора протеста, једно од „заштитних лица протеста“ је био и Александар Станојковић (31), незапослени Београђанин. Он је 16. новембра. 2018 дао интервју Блицу као потенцијални самоубица и лице оболело од тешке депресије (упутница 5). Интервју је настао као део промоције СОС телефона за помоћ особама које размишљају о самоубиству. У том интервјуу Ђиласов организатор протеста каже: „Пробао сам да се обесим неколико пута, једном и да прережем вене. Никада није било то у афекту или из ината, тј. у фазону „е сад ћете да видите ви када се ја убијем“, прича у исповести за „Блиц“ Александар Станојковић (31) из Београда о својој борби са депресијом (…) Жеља за самоубиством, као и покушаји, почели су још у детињству. Алкохол и дрога ублаже бол на кратко, а онда се врати још јача“, каже Александар. Он признаје да је пробао да бол угуши алкохолом, па и дрогом, тучом…“. Дакле, један од организатора и заштитних лица Ђиласових протеста је био вишеструки потенцијални самоубица, зависник од дроге и алкохола, насилник, лице оболело од тешке депресије. Није баш нека препорука за једно од заштитних лица Ђиласове политичке групе која има амбицију да освоји државну власт.

РАЗОТКРИВАЊЕ
Врховни организатори и инспиратори протеста, Американци (амбасада САД), отворено су иступили на протесту (16. јануар), дан пред долазак Владимира Путина. На том протесту су се појавили шеф политичког одсека амбасаде САД (и трећи човек амбасаде) Дејвид  Линдгрен Геренбек (David Lindgren Gehrenbeck) и Денис Ибишбеговић, службеник политичког одељења амбасаде САД. Тиме је амбасада САД послала вишеструку политичку поруку. Прво, отворено су демонстрирали силу, поручујући да им њихова моћ омогућава да се отворено мешају у унутрашње послове једне суверене државе. Друго, послали су отворену поруку да они стоје иза протеста. Треће, својим недипломатским актом, ароганцијом и бахатошћу, покушали су Србији и Вучићу да покваре тријумфални сусрет са Путином, поруком – „Уживај сутра, али знај да ће протести које ми организујемо, у циљу твог свргавања с власти, бити настављени и кад Путин оде“.

Са високим службеницима америчке амбасаде су се почетком фебруара јавно састајали Сергеј Трифуновић и Јелена Анасоновић. Дипломатска мисија САД у Београду има чак 53 висока дипломатска службеника, који су у евиденцији МСП. Ту нису урачунати нижи службеници, припадници војног обезбеђења и остали амерички држављани који раде на подручју комплекса америчке амбасаде. Приликом отварања  америчке амбасаде 01. јула 2013. саопштено је да у њој ради око 350 особа. Сама зграда има 14.000 квадрата и у њу су САД уложиле око 117 милиона долара! Цео комплекс америчке амбасаде на Дедињу се простире на 10 хектара! Ради се о највећој амбасади у региону. Тренутно тамо ради најмање 500 особа.

ХРОНОЛОГИЈА БЕСНИЛА
У последњих пет месеци одржана су 23 протеста опозиције. Вербално насиље преселило се са друштвених мрежа и из медија на улице, и прерасло је у физичко насиље. Опозиција и њени медији све то правдају правом на самоодбрану(!?). Уназад годину дана они власт означавају као „фашистичку“. Један од лидера СзС Жељко Веселиновић је 20. септембра 2018. позвао на силовање премијерке Ане Брнабић. Посланик Двери Срђан Ного је 16. октобра 2018. запретио вешањем на Теразијама председнику Србије Вучићу и премијерки Брнабић. Радио водитељ и учесник протеста, Дашко Милиновић је 19. децембра 2018. поручио посланику СНС Владимиру Ђукановићу: „Фашистички вепру, нећемо ти двапут рећи, на ражњу ћеш се пећи!“. Сергеј Трифуновић је вређао председницу Скупштине Србије Мају Гојковић и уредницу Студија Б Ивану Вучићевић, називајући их „фуксама“. Протестанти су се два месеца, иживљавали над новинарком Барбаром Животић, грубо је вређајући. Новинарка дневног листа Данас Снежана Чонградин је 27. децембра 2018. поручила Вучићу и СНС-у да ће им „судити, не независни, већ револуционарни судови“.

Драган Великић је 24. децембра 2018. изјавио: „Ја заиста верујем да, убеђен сам у то, овај режим може само на улицама да се склони“. Горан Марковић је 30. децембра 2018. изјавио: „Кроз институције не може ништа да се уради“ и „једино решење у Србији апсолутна побуна и улица“. Јово Бакић је 31. децембра 2018. изјавио „Вучићу ће судити револуционарни суд“. Средином јануара опозиција је данима водила хајку против супруге убијеног Оливера Ивановића, Милене, и седмогодишњег сина Богдана. Један од вођа СЗС Ж. Веселиновић је 15. јануара 2019. супругу Оливера Ивановића назвао „ђаволом“. Током протеста 19. јануара 2019. избили су велики сукоби међу организаторима. Водитељ протеста Бранислав Трифуновић је изјавио да „опозиција нема конкретан план и да им се више не може давати у недоглед бланко подршка“. Због овога су га напали функционери СЗС. После тога Ђилас је уклонио Б. Трифуновића са чела протеста.

Бранислав Трифуновић држи говор на протесту испред Филозофског факултета у Београду, 8. децембар 2018.

Ђиласова координаторка Јелена Анасоновић је јавно позвала учеснике протеста да 19. јануара вандализују РТС. На протесту одржаном тога дана најгору ствар је учинио Драган Ђилас. Он се током шетње сукобио са учесницима протеста из студентске групе Маркс 21. Ђилас је студенте (међу њима и унука мучки убијеног Ивана Стамболића) који подржавају протесте које он плаћа (али који не подржавају њега – тајкуна) најгрубље извређао мизогиним и хомофобним псовкама (цитирамо Ђиласа: „Пи*ка ли ти материна бре. Је*ем ли ти матер педерску“). Ђилас, Обрадовић, Јеремић и Трифуновић желе да владају Србијом, а нису у стању да владају собом. Занимљиво је да су овај Ђиласов аутогол пренели сви медији (опозициони, провладини, неутрални, таблоидни, академски), уз једнодушну осуду, што се није давно догодило. На овај начин Ђилас је успео једним потезом да окрене јавност против себе и СЗС. Председник ПСГ Сергеј Трифуновић је 21. јануара извређао новинарку Српског телеграфа Ивану Жигић, назвавши је више пута „ку*вом“ и на друштвеним мрежама је објавио њене приватне податке.

Крајем  јануара 2019. разлупан је аутомобил породице посланика СНС Србислава Филиповића, испред њиховог дома на Дорћолу. Филиповић годинама добија претње преко друштвених мрежа: „Завршићеш у контејнеру“; „узми маркер и прошетај градом, обележи место док има слободних бандера, батице“ и сл. Напад на породицу Филиповић није осудио нико осим СНС и ПС. Током протеста 02. фебруара 2019. догодило се више инцидената. Прво су Ђиласови људи пре почетка шетње физички напали припаднике левичарске групе „Маркс 21“. Тог дана је протестант Саша Милошевић на друштвеним мрежама изнео претње вешањем сину председника Вучића. Ради се о особи која на Фејсбук профилу има много фотографија где позира са бројним аутоматским оружјем. Поред Милошевића, МУП је дан касније привео и особу која је претила ћерки и сину председника Вучића.

Током протестне шетње другог фебруара протестанти су преко Теразија, и даље кроз цео град, пронели велика импровизована вешала. Нацисти и љотићевци су 17. августа 1941, у окупираном Београду, на Теразијама починили страшан злочин када су обесили петорицу Београђана оптужених за пружање отпора. У спомен на трагично страдале суграђане град Београд  је на Теразије поставио Споменик обешеним родољубима. У суботу другог. фебруара 2019. Ђиласови, Јеремићеви и Обрадовићеви следбеници су на истом месту послали јасну поруку народу Србије, проносећи вешала. У  томе је предњачио Срђан Ного, бивши посланик и функционер Двери.

ЗАКОН ТЕСТЕРЕ
Увидевши да протести замиру, СЗС је одлучио да их радикализује. Насиље СЗС од 16. и  17. марта 2019. је показало да је Бошко Обрадовић одлучио да преотме протесте и постане главни лидер. Он је наредио и започео упад у РТС. Ђилас је одлучио да га следи. Јеремић није. Ђилас је правдао упад, Јеремић је осудио упад у РТС. Обрадовић је посегао за екстремизмом, и због тога да би учврстио лидерски положај у Дверима, који су угрозили Ного и Радојчић. Напад на Председништво је изведен баш на дан великог погрома над Србима на Косову и Метохији, пре 15 година. Група од хиљаду хулигана је у два дана покушала да пошаље поруку да је Србија Венецуела и да у Србији постоји нестабилност, криза, сукоби, инциденти. Снимцима из Београда највише су се наслађивали у Загребу и Приштини, ширећи притом лажне вести. По подацима надлежних органа у протестној шетњи одржаној 16. марта 2019. учествовало је 1.584 лица. Испред РТС, у току напада, било је мање од 1000 лица. У неуспелој блокади зграде Председништва Србије, 17. марта 2019, учествовала су 1.023 лица. После тога у шетњи до градског МУП-а је учествовало 687 лица, а испред саме зграде градске полиције било је присутно 450 лица. Током протеста од 16. и  17. марта 2019. је повређено шест полицајаца. Делимично су демолиране просторије РТС-а. Јавном сервису је онемогућен рад у трајању од више сати. Запосленима на РТС-у и припадницима полиције је прећено и вређани су. Лично је Драган Ђилас, на Теразијама, претио припадницима полиције у цивилу да ће остати без посла када он дође на власт. Полиција је професионално и  беспрекорно обавила свој посао током викенда. Били су уздржани и нису реаговали на многобројне нападе и провокације.

У интервјуу за Блиц 18. марта 2019. Ђилас је оправдавао ношење убилачког оруђа, моторне тестере. Он је рекао: „Сви знају да фантоми као забавна група праве пародију на страшну стварност коју живимо (…) Сад урушавају Београд из дана у дан, бетонирају га, режу дрвеће и та тестера је, верујем, била део уметничког перформанса шта раде напредњаци (…) Жао ми је ако се неко на РТС-у од радника уплашио те тестере (…)својевољно су одлучили да раде у Вучићевом логору све шта им он захтева под строгом контролом наредника Бујошевића и Стефановића. Сваког дана лажу грађане Србије, и то је већ одавно кривично дело“. Осим што је оправдао ношење оружја, Ђилас је и извређао и оптужио све запослене на РТС-у. Уз то је Србију назвао „Вучићевим логором“. О протестима грађана током геј параде Ђилас је 2010. године, говорио све супротно.

Са друге стране Вук Јеремић је, гостујући у емисији „Прави угао“ на РТВ, истог дана осудио ношење тестере и напад на РТС. Између осталог Јеремић је изјавио: „Ми смо сви другачији људи, није постојао договор да се уђе у зграду РТС-а, и ја нисам ушао“. Такође, објаснио је да суботњи упад у РТС, који је предводио лидер Двери Бошко Обрадовић, није био договорен. „Није било недоговорено да се шета поред РТС-а, да се „опколи“ РТС, то је био део договора. Како је конкретно дошло до улаза у телевизију, то је просто била ствар тренутка, момента, десило се оно што се десило“. О тестери, Јеремић је рекао: “То свакако није била добра идеја. Ја сам је видео нателевизији где и сви други. То је био део једног планираног перформанса. То је била не нарочито промишљена идеја, и да је мене неко питао, ја бих саветовао да се тако нешто не ради“. Тиме је Јеремић покопао и Бошка Обрадовића и Драгана Ђиласа, који јесу упали у РТС, и који оправдавају и насиље и ношење убилачког оруђа. Потврђено оно што се зна, да у СЗС-у владају неслога, сукоби и борба за лидерску позицију.

Полиција потискује демонстранте из зграде РТС-а у Абердаревој улици у Београду, 16. март 2019. (фото: Инсајдер/Срђан Илић)

Током протеста испред председништва Србије посебно је био комичан говор Вука Јеремића. Он је обукао вијетнамку, покушавши да симулира борбеност, што му је стајало као пилету гојзерице. Међутим, заборавио је да са руке скине скупоцени сат вредан више десетина хиљада евра. Најсмешнији је био Јеремићев говор. Између осталог, он је рекао. „Па ће да се њему (Вучићу, оп. аут.  деси један од дана овог месеца (…) Он је готов! (…) Ја вам кажем ствари више неће бити исте као пре! (…) А ја вам кажем пашће пре Ускрса!“. Васкрс беше 28. априла 2019, а Вучић не да није пао, као што је предвидео Вук Јеремић, већ је ојачао. Пали су и пропали баш Јеремић и опозиција, чији је протест доживео фијаско баш пред Васкрс, када се окупило свега хиљаду грађана на протесту. Слично тој својој неинтелигентној изјави, Јеремић је другог јануара 2019. ,изјавио: „Путин гаји лични презир према Вучићу“. Четири дана касније Путин је одликовао Вучића једним од највиших руских ордена. Ово је мали пример колико истине има у тврдњама Јеремића, Ђиласа и Обрадовића. Било би добро да неко постави питање Јеремићу како сада оцењује своје генијалне изјаве да Путин презире Вучића и да Вучић пада до Ускрса?

ПОКУШАЈ УПАДА
У складу са очајничким потезима губитника, опозициони СЗС је 4. априла 2019. покушао да упадне у Скупштину града Београда. Насилну акцију је предводио Бошко Обрадовић, који није одборник у Београду, и који није никада прешао цензус на београдским изборима. Наше мајке, сестре, баке, ћерке и колегинице су се херојски супротставиле насиљу Бошка Обрадовића приликом покушаја упада у Скупштину града. Жене запослене у Скупштини града и чланице Савета за родну равноправност, чија је седница била у току у то време, живим зидом су спречиле упад тридесетак СзС насилника. Током покушаја упада, Обрадовић је грубо извређао новинарку ТВ Прва, Јовану Јованчић, назвавши је СНС ботом и провокатором. Један од насилника је био и градски одборник Народне странке Вука Јеремића, Милош Павловић. Он је, као што се могло видети на снимку који је емитовала ТВ Пинк, окупљеним женама упутио претње шамарањем, замахнувши на њих руком уз речи: „Да ти лупим шамарчину!“.

Све то је било део једног ширег плана који су припремали Ђилас, Јеремић и Обрадовић. Они су тих и наредних дана, а до 13. априла, за када су најавили „историјски скуп“, планирали да заузму, односно окупирају институције (Скупштине Србије и Београда, Председништво) тиме што ће почети лажни штрајк глађу у институцијама, док би институције споља блокирали шаторима, где би камповале њихове присталице. Ако би им то успело, планирали су да наставе са другим активностима у циљу насилног преврата. Део плана је био и да све то директно преноси једна телевизија, у циљу ширења атмосфере преврата и дезинформација. План је био да све то кулминира на митингу 13. априла, где су прижељкивали велику масу грађана, уз чију подршку би извршили насилни преврат. Уосталом, они сами су тај 13. април најављивали као „6. октобар“.

(НЕ)КРИТИЧНА МАСА
Најављиван као историјски дан и круна четворомесечних протеста, 19. протест СЗС се претворио у фијаско. Присуствовало је око 7.500 грађана из целе Србије. Многи страни медији су то потврдили, нпр. угледни немачки недељник Шпигл и швајцарска агенција Кистоун-СДА, наводећи да је на скупу опозиције било око 10.000 људи. Коначно је на наплату дошло  четворомесечно симулирање  „општенародних“ протеста (насиље, безидејност, унутрашњи сукоби, гафови и десетоструко увећавање броја протестаната). Изнета су три захтева везана за изборе. Од захтева за оставкама врха државе, али и многих других, се одустало, што указује на пијачну свест СЗС (нису остали чврсти у захтевима). Да би било шта тражили од власти коју подржава 55 одсто грађана, и имали успешан протест, у Београду морате имати критичну масу од најмање 100.000 грађана. Ђилас, Обрадовић и Јеремић су привукли „критичну масу“ од 7.500 људи, што можемо протумачити као крах протеста и захтева.

Критичне масе је било, али 17. фебруара 2019, када је Владимира Путина у Београду дочекала критична маса од 100.000 грађана. Протест СЗС је трајао око четири часа, што је предуго, уз чак 17 говорника, што је превише. Урнебесно смешан је био позив у шетњу водитеља протеста Југослава Кипријановића (функционер Двери), који је рекао: „Идемо Таковском до Владе…“. Вође СЗС не познају ни свој град, а камоли да су способни за нешто више. Протест је обележио простачки наступ Сергеја Трифуновића, који је обиловао псовкама и увредама („се*е ми се“, „плачипи*ке“, „слине“, „мрсому*и“, „из*ебу свој народ“, „је*о сам ти триста мајки“, „пи*ке материне“ „са 60 је*ених година“, „си*о“, „who the *uck is you“ „од*ебо сам га“, „у*раће“ „ку*ва“, „да ли си ти је*ено нормалан“, „ку*аца палаца“, „пи*ака материна“, „на*ебете милосне мајке“, једе го*на“) и претњама Вучићу, припадницима СНС, припадницима мађарске мањине и сиријским избеглицама („Вучић насељава Арапе, Мађаре…“). Трифуновић је говорио под дејством алкохола, који је испијао пре наступа (да се охрабри?). Његов говор је пре личио на говор лица оболелог од Туретовог синдрома или феколалије него на говор председника једне политичке странке. Стога није ни чудо да је на другом делу протеста било упола мање грађана. Драган Ђилас није смогао храбрости да говори – да ли због разочарања или због страха да не буде извиждан као Борис Тадић? Амбасадор Норвешке Арне Бјернстад  је после протеста изјавио да му је веома тешко да разуме, а још теже да објасни некоме у Норвешкој, шта је то што српска опозиција нуди, с обзиром да нема заједнички програм и договор. Бјернстад је оценио и да протести не могу много да утичу на инвеститоре, али да доприносе утиску да је Србија земља са одређеним политичким ризиком.

СЛИКА ПРИСТОЈНЕ СРБИЈЕ
У петак 19. априла на Тргу Николе Пашића, испред  Дома Народне скупштине, одржан је величанствени скуп у оквиру кампање „Будућност Србије“ председника Србије Александра Вучића. „На скупу у оквиру кампање „Будућност Србије“ било је присутно  између 140.000 и 150.000 грађана“, саопштио је начелник Полицијске управе за град Београд Милан Станић. Пре формалног  дела митинга наступали су певач Аца Лукас и рок група „Рибља чорба“ (дакле, грађанима је коректно понуђен и ванполитички, забавни садржај). После њихових концерата окупљеним грађанима су се од 18 часова, обратили представници СНС-а и гости. Премијерка Ана Брнабић је, између осталог, рекла: „Нисмо ми као Драган Ђилас који је овај град као градоначелник довео до банкрота, који је успео и своју странку као председник да доведе до банкрота – и странку, и град, и земљу. И нисмо као Драган Ђилас који има 500 миона евра после само неколико година на власти„. Ми нисмо такви, ми нисмо ни против кога, ми не мрзимо, ми радимо, ми се трудимо, ми дајемо све од себе. Ми смо за Србију нормалних, пристојних људи, школа, одличних болница, домова здравља, клиничких центара, за Србију у којој је влада сервис својих грађана, где ми радимо за вас, а не да сте ви ту за нас„, поручила је. Актуелна власт је, казала је, за Србију која је јака и за Србију која коначно побеђује.

Ана Брнабић држи говор на скупу „Будућност Србије“, Београд, 19. април 2019. (фото: Србија Данас)

Председник Републике Србије Александар Вучић је, између осталог, рекао: „Показали смо вечерас да у ма колико држава да живимо, да јединство српског корпуса нико не може да сломи. Поштујемо свачији интегритет и суверенитет, али имамо право да се зовемо Србима и да бранимо српско и ћириличко писмо (…) Нећемо да будемо народ који се стиди, већ народ који се поноси својим херојима, да чувамо своју будућност, да чувамо оне који треба да нас штите. Мој посао као председника Републике јесте да чувамо мир, иако смо ми највише ратовали у 20. веку, а ја нам желим да у 21. веку не буде нових ратова. Хоћу да се сећамо и памтимо јунаке са Кошара, али да немамо нове којих ћемо се сећати (…) Почели смо све да реконструишемо, да градимо, а све сте то и ви урадили људи, који сте веровали у рад и труд.(…) Желим да сачувам пријатељске односе са Русијом и још чвршће односе да изградимо са Кином. Ми нећемо увести санкције Русији, нити је она нама уводила (…) Политика Србије је била и остала јасна по питањау војне неутралности. Хоћемо да имамо снагу да чувамо своју земљу и небо. Јачаћемо нашу војску, један смо имали авион када сам постао министар одбране, а данас имамо 14 мигова 29. Не радимо све то и не ојачавамо нашу војску зато што нам треба за напад, већ зато што хоћемо да чувамо будућност и мир за нашу децу. Хоћемо да смањимо и јавни дуг да бисмо нашој деци оставили чисте рачуне, сигурне границе, небо да знају шта је њихова земља (…) Наш најважнији циљ је развој Србије, инвестиције, фабрике, успешна вредна Србија. Потребно је да народ буде јединствен, што не значи да је потребно да сви исто мисле“. На скупу су још говорили и министар спољних послова Мађарске, Петер Сијарто, председавајући Председништва БиХ Милорад Додик, министар спољних послова Србије Ивица Дачић и пензионисани потпуковник Драгутин Димчевски, један од хероја са Кошара. Скуп је завршен око 20.30 часова наступом поп певача Оливера Мандића. Он је извео песму „Мајко, Србијо“ коју је сам компоновао, посебно за ову прилику. Скуп је протекао без било каквих инцидената.

Митинг „Будућност Србије“ је показао шта је то, и ко је, пристојна Србија. Непрегледне колоне радосних и слободних грађана, слиле су се на Трг Николе Пашића. Говори су били кратки, цивилизовани, примерени, пристојни и помирљиви. Били су лишени тешких речи, псовки и увреда, за разлику од говора 13. априла. Говорници на скупу „Будућност Србије“ су показали да им је добробит Србије на првом месту, а не личне сујете, комплекси и фрустрације које смо видели 13. априла. Скуп „Будућност Србије“, његови говорници и учесници су показали да желе помирљиву и сложну Србију, окренуту будућности, док су говорници од 13. априла показали да желе подељену Србију, замрзнуту у петом или шестом октобру 2000. године. Говорници од 13. априла су покушали да понизе све неистомишљенике. Говорници од 19. априла су показали пристојност, цивилизованост и поштовање према свима. Велики професор филозофије на Универзитету у Јерусалиму и аутор низа значајних дела Авишај Маргалит у свом  ремек делу Пристојно друштво каже да је пристојно друштво оно чије установе не понижавају људе, док је цивилизовано друштво оно чији чланови не понижавају једни друге. Једно је сигурно: Од 2012. наовамо, институционално понижавање је готово укинуто, за разлику од претходног периода. И сигурно је да чланови српског друштва који представљају убедљиву већину, и које заступа Александар Вучић, по правилу не понижавају никога. Уосталом, упоредите сами говоре од 13. и 19. априла, и пропустите их кроз филтер пристојности и цивилизованости. И све ће вам бити јасно.

„БРАТСТВО“ И ДИНАСТИЈА БАСТАЋ
Тог 19. априла, у сенци величанственог митинга, остало је оснивање странке Драгана Ђиласа. Ђилас је своју немоћ показао тиме што није могао да региструје своју странку на уобичајен начин (прикупљање потписа итд.) већ је прекупио и преименовао постојећу минорну Зелену еколошку партију. Ђилас је из више разлога, неопрезно и бесмислено, странку назвао „Странка слободе и правде“. Прво, „Странка слободе и правде“ је био доскорашњи назив данас забрањене екстремистичке странке „Муслиманско братство“ из Египта. Дакле, осим „крађе“ туђе странке, Ђилас је своју немоћ и неинвентивност показао и тиме што је „позајмио“ и назив своје странке. Бесмисао се састоји у томе што се речи слобода и правда, у Ђиласовом друштву, проводе као прасе у Техерану. Ђилас се у својој политичкој каријери баш истакао гушењем слободе у Скупштини града, али и у ДС-у. Још више се истакао неправедним и, сумња се, непоштеним богаћењем док је обављао државне функције од 2005. до 2013. године. Стога је назив „Странка слободе и правде“ у односу на Ђиласа чиста контрадикција (противречност). Потпредседници Ђиласове странке су Мариника Тепић (раније у ЛСВ и Новој), Дејан Булатовић (раније СПО, ЗЕП) и Борко Стефановић (раније СПО, ДС, Левица), који је и заменик председника. У председништву странке су и Ана Стевановић (раније ДЈБ) и председник општине Стари град Марко Бастаћ (раније ДС, ЧСГ), који ће водити београдски одбор ССП. Што се тиче Драгана Ђиласа, довољно је цитирати Душка Радовића: „Мало пара квари тело, а много пара квари душу. Човек је на великој муци. У чему да чува душу ако поквари тело? Шта да чува у здравом телу ако остане без душе?“

Потпредседник ССП и заменик председника Ђиласа Борко Стефановић је био председник Левице Србије, коју је утопио у ССП. Он је дипломирани правник. Обављао је функцију секретара Председништва ДС. У Влади Мирка Цветковића био је политички директор у МСП и Шеф преговарачког тима за разговоре са Приштином. Уз Тадића и Јеремића, он је највећа штеточина која је процес признања лажне државе Косово довела до коте 99 одсто. У априлу 2016. године променио је име у Борко из Борислав због тога што РИК није хтео да прихвати листу Левице Србије (Борислав и његови нису знали правилно да попуне изборне формуларе)! Тиме је Б. Стефановић ушао у анале глупости. Потпредседница ССП-а Мариника Тепић је променила низ странака. По занимању је дипломирани филолог. Раније је била позната као Мариника Чобану (Mărinica Ciobanu). Румунског је порекла. Била је покрајински Секретар за омладину и спорт од 2012. до 2016. Била је портпарол ЛСВ. У анале бешчашћа је ушао начин на који је недавно обманула Зорана Живковића, председника Нове, при изласку из те странке и посланичког клуба. Мариника Тепић (Чобану) је позната по екстремној мизандрији и радикалном феминизму. За народну посланицу, на изборима 2016. изабрана је на листи ЛДП, ЛСВ и СДС. Дејан Булатовић је претходно био на челу Зелене еколошке партије, коју је – верујемо за лепе паре – препродао Драгану Ђиласу. Због тога је награђен потпредседничким местом.  Раније је био члан СПО.

Марко Бастаћ је по занимању продуцент. Од 2006. до 2009. године је радио у Ђиласовој фирми „Имоушн“. Он је 18. децембра 2016. напустио ДС. Демократска странка је 25. децембра 2016. саопштила: „Из ДС је изашла Бастаћева родбина и пријатељи“. Том приликом ДС је оптужила Бастаћа „да је напустио ДС након откривања проневере више од 10.000 евра, кроз издавање лажних меница„. ДС је још саопштила: „Приватизација странке на Старом граду је недопустива и уверени смо да је њихов излазак појачање за праву Демократску странку“. „Њега (Бастаћа, оп. аут.) су следили његова супруга, њена сестра, његова сестра и њен супруг, један рођак и мајка његовог кума, као и још неки његови пријатељи који су део ове непотистичке дружине„, навела је ДС (упутница 6). Иначе, сва побројана лица Марко Бастаћ је запослио у општини Стари град. Тим поводом Бастаћ је изјавио: „Не видим ништа спорно да чланови моје породице раде са мном и да ме подржавају” (ха, ха!). У току изборне кампање на Старом граду, у мају 2016, Бастаћ је изјавио: „На листи ДС-а су моја супруга, рођак, сестра и сестрин муж“. Осим њих четворо, на листи су још били и мајка Бастаћевог кума и сестра Бастаћеве супруге, саопштио је ДС. „Супругу сам упознао у ДС-у и сви чланови моје породице су чланови ДС-а. Такође, кад су људи 14 година у странци, као што сам и ја, логично је да се неки од њих окуме. О листи кандидата изјашњавао се општински одбор странке, који броји 60 чланова и разуме се да нису сви они моји сродници. А листу су једногласно усвојили”, објаснио је Бастаћ (упутница 7).

Марко Бастаћ, председник општине Стари град и члан Савеза за Србију (фото: Промо)

Пола године касније сви су напустили ДС, а сада су у странци Драгана Ђиласа. Осим што је приватизовао староградски одбор ДС, Бастаћ је одавно потпуно приватизовао општину Стари град. Уназад пар месеци постао је познат по вандализму и хулиганизму које спроводи на улицама Старог града (уништавање и крађа саобраћајних знакова и другог урбаног мобилијара) и насиљу које спроводи против градитеља Трга републике. При томе је починио низ кривичних дела, због чега је поднето више кривичних и прекршајних пријава.  Медији су 13. априла 2019. објавили саопштење градског одбора СНС у коме стоји, цитирам: „Марку Бастаћу поручујемо да му ни криминалци из нарко клана његовог брата Милоша Бастаћа, који се налази на црвеној потерници Интерпола, неће помоћи (…)“ (упутница 8.). О судбини 10.000 евра се ништа не зна и за ту информацију потребно је обратити се ДС-у!

„СЛОБОДНА ЗОНА“ 
После краха протеста који је озваничен неуспехом скупа од 13. априла , и после драстичног пада броја учесника протеста 20. и 27. априла, опозиција је одлучила да оконча протесте и сведе их на „Слободну зону“ испред Председништва Србије. То у пракси значи да су у парку испред Председништва Србије поставили један шатор, пет са пет, у коме ће се одржавати „силне“ свакодневне активности. О фијаску протеста известила је и опозициона ТВ Н1 у прилогу „Заживела „Слободна зона“, замрли протести“. У извештају Н1 даље стоји: „Откако је институција у парку заживела, замрли су протести у већини градова у Србији“.

Просто, то је све неки природан ток. Некад је потребно да се људи одморе, да регенеришу своје идеје, да сакупе нове људе и да крену даље“, каже организаторка протеста „1 од 5 милиона“ Јелена Анасоновић“ (упутница 9.). Све то је потврдио и глумац Никола Којо, један од учесника протеста. Он је у интервјуу недељнику „НИН“ објаснио зашто су демонстрације дела опозиције у Београду и другим градовима у Србији доживеле дебакл: „Када су схватили да безидејне шетње, рејв журке, споразуми са народом и упади у телевизије, председништва и МУП нису ништа друго до учешће у лоше режираној представи која има за циљ гашење бунта, људи су лагано почели да престају да долазе на протесте(…) Људи полако схватају да су им протест, од почетка, из прикрајка водили цензусоловци, уз помоћ разног полусвета и полуновинара и студената који су им веровали“.

Бошко Обрадовић је 5. маја, у тој карикатури од слободне зоне, изјавио: „Ова ствар мора да се истера до краја. Или ћемо ми на улици срушити ову власт, кад нас буде довољно на улици да можемо да је срушимо (…)“ (упутница 10). На тој изјави позавидели би му многи револуционари из историје. Слично су претходних месеци говорили његови другосрбијански пријатељи Горан Марковић, Драган Великић, Јово Бакић и Снежана Чонградин, о чему смо већ говорили. У отвореном писму које су објавили многи медији аутор овог текста је подсетио Бошка Обрадовића и његове пријатеље да директно крше Кривични закон (члан 309, Став 1 – „Позивање на насилну промену уставног уређења“; „напад на уставно уређење“ (члан 308); „удруживање ради противуставне делатности“ (члан 319); „припремање дела против уставног уређења и безбедности Србије“ (члан 320). Он, као и сви узурпатори, претпоставља да закони почињу да важе оног тренутка када их он донесе. Ђилас, Јеремић и Обрадовић сматрају да су изнад закона, а нису, верујте.

УЗРОК НЕУСПЕХА
На крају се поставља питање због чега су протести били осуђени на пропаст. Прво и основно, није постојао ваљан разлог за протесте. Друго, лидери протеста и његови организатори (Ђилас, Јеремић, Обрадовић) и странке СЗС, екстремно су компромитовани. Основна слабост опозиције је то што је дозволила да СНС потпуно преузме мејнстрим српске политике. Преласком СНС у проевропску политичку медиалу, опозиција је остала без препознатљиве политичке агенде. Опозиција се дави у неразумној радикализацији ставова (бесмислени протести и захтеви, оптужбе на рачун ЕУ и ММФ, посезање за вербалним и физичким насиљем, несхватљив отпор неспорно добрим потезима власти (нпр. уређивању и изградњи Београда, Закону о донирању органа, довођењу страних инвеститора, итд). Опозиција жели да повећа своју видљивост деструкцијом, уместо добрим идејама и проналажењем некомпромитованог лидера. Опозиција је неартикулисана, несложна, и нема идентитет. Опозиција зна шта неће (мада се и око тога не слажу), али не зна шта хоће.

Свеукупно, протести су патили од старих болести. Захтеви су били нереални и организатори су их стално мењали и допуњавали. Једини „програм“ опозиције је био „30 тачака“ СзС (касније замењен конфузним „Уговором са народом“ кога су сви већ заборавили), који је од стране опозиционих аналитичара оцењен као „комунистички, самоуправни, конфузан, рециклиран, блам“ (Миша Бркић, упутница 11) или као „тупав и кукавичији“ (Дејан Илић, упутница 12). Сујете идеолошки разнородних, супротстављених чинилаца протеста, изазивају разједињеност и сукобе. Унутар протеста горе сукоби на линији страначко – ванстраначко. Такође, показало се да унутар самог СЗС букте сукоби на линији Ђилас – Јеремић. Највећи губитници су Јеремић и Обрадовић. Јеремић није успео да изгради идентитет своје странке. Обрадовић је потпуно уништио идентитет Двери. Остали „лидери“ буквално не постоје. Сви осим Ђиласа су много боље стајали пре протеста. Ђилас је успео да како-тако оснује странку и располаже знатно већим финансијама него Јеремић и Обрадовић.

Драган Ђилас се обраћа демонстрантима у близини зграде Председништва у Београду, 17. март 2019. (фото: Душан Миленковић/РАС Србија)

Држање владајућих странака је било за сваку похвалу. За разлику од Милошевићевог режима својевремено, Вучићева власт је уздржана, али не и аутистична. Чврста, али не и насилна. Помирљива и делимично благонаклона, али не и сагласна са захтевима протестаната. Хвале вредно је свако избегавање конфронтације са учесницима протеста. Сам Вучић је слао помирљиве поруке и није негирао право на мирна окупљања. Приметно је да је то фрустрирало организаторе. Протестанти јесу били малобројни, али су им медији поклањали вишеструко већу пажњу од оне коју заслужују. Забринутост мора да изазове подршка коју организатори протеста имају од стране иностраног, западног фактора. Амерички фактор је по том моделу уништио Украјину, а у току је  деструкција Венецуеле, по истом моделу. Обе несрећне државе су на листи америчких приоритета, а Србија, срећом, није.

Нико не спори право грађанима да протестују. Међутим, неколико хиљада грађана не може да намеће своје ставове огромној већини која нити учествује, нити подржава ове протесте. Због хипотека које и даље носи Милошевићево доба, нагласићемо да учесници протеста 2018/2019 нису ни домаћи издајници, ни страни плаћеници. За разлику од чувених „деведесетих“, сада никоме не пада на памет да тако етикетира протестанте. То су наши драги суграђани. Шетње су добре по здравље.

 

Насловна фотографија: Опозициона „Слободна зона“ испред граде Председништва на Андрићевом венцу у Београду (фото: КРИК)

 

*Аутор је политички аналитичар и одборник Српске напредне странке у Скупштини града Београда

_______________________________________________________________

УПУТНИЦЕ:
1.http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/republika_srpska/aktuelno.655.html:752919-Milorad-Dodik-Baza-Butmir-prihvatiliste-crnih-operacija

2.https://www.alo.rs/vesti/region/london-poslao-zloglasnu-15-grupu-za-psiholoske- operacije/190194/vest

3.https://www.danas.rs/politika/vredelo-je-biti-protiv-diktature-i-po-cenu-prekrsajne-prijave/

4.https://www.youtube.com/watch?v=yh2yKBHjArw

5.https://www.blic.rs/vesti/drustvo/jos-kao-mali-sam-hteo-da-se-ubijem-potresna-i-surovo-iskrena-ispovest-aleksandra-o/yg9q285

6.https://www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2016&mm=12&dd=25&nav_category=11&nav_id=1213999

7.http://www.politika.rs/sr/clanak/355581/Zenom-i-svastikom-protiv-korupcije
8.https://www.espreso.rs/vesti/politika/374735/stigla-reakcija-iz-sns-kriminalci-marka-bastaca-izbacili-nase-odbornike-imaju-poruku-i-za-njegovog-brata

9.http://rs.n1info.com/Vesti/a482466/Zazivela-Slobodna-zona-zamrli-protesti-Organizatori-kazu-da-bunt-nije-ugusen.html

10.http://rs.n1info.com/Vesti/a481404/Slobodna-zona-drugi-dan-protesta-najavljene-tribine-izlozbe-i-razmena-ideja.html

11.https://www.danas.rs/dijalog/licni-stavovi/jacaj-drzavo-sve-mocnija/

12.https://pescanik.net/kukavicjih-30-tacaka/

 

Извор Нови Стандард