Iza kulisa Pompeove posete Rusiji

Postoje izveštaji koji ukazuju da su SAD raspoložene da Rusiji izađu u susret u Ukrajini u zamenu za popuštanje Moskve u Venecueli

Portparol Kremlja Dmitrij Peskov izjavio je prošlog četvrtka da se na samitu G20 u Japanu koji se održava 28. i 29. juna ne očekuju kontakti između ruskog predsednika Vladimira Putina i američkog predsednika Donalda Trampa. „Za sada nije planiran susret i nema razgovora o o sastanku”, rekao je Peskov. Ova napomena bi se mogla shvatiti kao protokolarna opservacija da nije, gle slučajnosti, izrečena uoči predstojeće posete američkog državnog sekretara Majka Pompea Rusiji od 12. do 14. maja.

Bilo je mnogo spekulacija u američkim medijima da je samit između Trampa i Putina verovatno jedna od tema razgovora Pompea sa ruskim rukovodstvom. Možda napomenu Peskova treba shvatiti kao blagi podsetnik za Pompea. „Izvlačenje na stranu” kojem je Tramp pribegavao na marginama međunarodnih događaja kako bi ukratko popričao sa Putinom se uklapa u ovaj šablon. Prvo, stvari su ostajale striktno između dva državnika na ličnom nivou, i drugo, u SAD niko nije imao mira dok je trajala istraga Roberta Malera oko „dosluha sa Rusijom”.

UŽURBANA POSETA
Dogovor je ostavio rusku stranu nezadovoljnom jer nestruktuirani neformalni razgovori nisu doveli ni do čega. Rusko-američki odnosi nastavili su da se pogoršavaju, a zvaničnici Trampove administracije nisu bili u žurbi da okrenu novi list u američko-ruskim odnosima. Stoga ne iznenađuje što je Pomepu trebalo više od godinu dana da zakaže svoju prvu posetu Moskvi nakon što je preuzeo dužnost državnog sekretara aprila 2018. godine. Takođe, nijedan američki ministar odbrane još uvek nije posetio Rusiju tokom Trampovog predsednikovanja.

Vašington je o predlogu posete Pompea užurbano diskutovao ranije ovog meseca. Stoga, ako se Pompeova poseta tretira na niskom nivou, može biti da Moskva od nje ne očekuje mnogo. Stvar je u tome da iako Malerova istraga nije dokazala bilo kakav „dosluh” između Trampa i Kremlja, Rusija i dalje ostaje osetljiva tema za domaću javnost u SAD.  Za Trampove kritičare, on i Rusija su često sinonimi. Osim toga, priča da su Tramp i ljudi oko njega bili upleteni u neprikladne aktivnosti sa Rusijom neće uskoro iščeznuti. Na Beltveju će verovatno biti preduzeti neki novi koraci kako bi se pronašla bilo kakva moguća poveznica Trampove kompanije – pa čak i njegove porodice – sa ruskim entitetima ili oligarsima.

Zatim, tu je i sporno pitanje američkih sankcija protiv Rusije, koje suštinski ograničavaju prostor za bilo kakvo razumno širenje veza. Sankcije uvedene nakon 2016. godine ne proizilaze iz izvršnih ovlašćenja, već iz zakona koje je usvojio američki Kongres, koji je Trampu oduzeo moć da ih ukine. One čak i nisu vezane za neko specifično rusko ponašanje; suština je u tome da Rusi dovoljno dobro razumeju da sankcije neće biti ukinute dugo vremena.

Predsedavajuća Predstavničkog doma američkog Kongresa i članica opozicione Demokratske stranke Nensi Pelosi preuzima čekić za upravljanje sednicama, 3. januar 2019.

Na brifingu Stejt Departmenta 10. maja neimenovani visoki američki zvaničnik otkrio je da će kontrola naoružanja biti na vrhu Pompeove agende tokom posete Rusiji. On je rekao da Tramp traži novi sporazum sa Rusijom „koji odražava modernu realnost”. Ovi sporazumi moraju obuhvatiti širi spektar zemalja i uzeti u obzir širi spektar sistema naoružanja od naših aktuelnih bilateralnih sporazuma sa Rusijom”. Pored toga, on je rekao: „Razgovaraće se o čitavom nizu globalnih izazova, uključujući Ukrajinu, Venecuelu, Iran, Siriju i Severnu Koreju”.

VENECUELANSKI DOGOVOR
Međutim, dovoljno je indikatora da će najveća pažnja biti usmerena na to da li je moguće postići američko-ruski dogovor o Venecueli. Pre tri nedelje, Fiona Hil, viši direktor za evropske i ruske poslove u Savetu za nacionalnu bezbednost u Beloj kući, posetila je Moskvu i održala konsultacije.

Između ostalih, upoznala je Putinovog pomoćnika za spoljnu politiku Jurija Ušakova. Prema medijskim izveštajima, Hilova je stavila prioritet na Venecuelu, kao najvažnije pitanje u američko-ruskim odnosima u ovom trenutku. Rusi su procenili da bi ono što bi Trampa više motivisalo od nafte ili Monroove doktrine mogao biti uticaj promene režima u Venecueli na Hisapno glasače na Floridi u predsedničkoj trci 2020. godine.

Ovaj utisak je dodatno pojačan prošle nedelje, kada je Pompeo sreo Lavrova na marginama sastanka Arktičkog saveta u Helsinkiju, kada je, opet, Venecuela imala istaknuto mesto u agendi njihovog razgovora. Nakon što je nedavni pokušaj američkog državnog udara u Venecueli propao, verovatnoća direktne američke intervencije je mala, gotovo nepostojeća. Tramp će tražiti rusku pomoć za ustavne promene u Karakasu koje bi on mogao predstaviti kao „pobedu”. I Vašington i Moskva su veoma iskusni u usvajanju transakcionog pristupa u svojim odnosima.

S druge strane, što se tiče Rusije, njena podrška Madurovoj vladu u Karakasu je podjednako podstaknuta finansijskim i energetskim interesima, kao i vizijom Moskve o multipolarnom svetskom poretku koji se zasniva na međunarodnom pravu.

USPOSTAVLjANjE PRAVILA
Kao što je nedavno napisao Fred Vir, dopisnik Hrišćanskog naučnog monitora iz Moskve,  „iako može izgledati i zvučati kao hladnoratovski zastoj, za Rusiju je zaista važno samo jednostavno utvrđivanje pravila za konkurentne velike sile u posthladnoratovskom svetu. U Venecueli, kao i između SAD i Rusije uopšte, nema oštre ideološke podele oko doktrina koje oblikuju svet, kao što je komunizam protiv kapitalizma”.

Jednostavno rečeno, rusko-američke nesuglasice oko Venecuele svode sa na sledeće: Vašington želi da Rusija prestane da se „meša” u zapadnu hemisferu, dok bi Moskva zauzvrat očekivala da će SAD takođe prestati da podstiču anti-moskovske revolucije u ruskom dvorištu.

Inače, ruski stručnjaci priznaju da za Moskvu nije toliko bitno ko vlada u Karakasu. Uticajni strateški mislilac iz Moskve Fjodor Lukjanov rekao je Viru: „Odnos koji je nastao između Rusije i Venecuele bio je slučajnost. Uglavnom je to bila inicijativa Uga Čaveza koji je tražio protivtežu za zavisnost svoje zemlje od SAD-a. Naravno, ovaj potez je naišao na entuzijastičnu podršku u Moskvi”.

Fjodor Lukjanov

„Ali treba naglasiti da je u to vreme, početkom 2000-ih, Čavez bio bogat i da je mogao platiti rusko oružje i savete. Pošto je Čavez umro, a s obzirom da se njegov naslednik nije pokazao tako veštim ili popularnim, mnogi u Moskvi su bili zabrinuti zbog naših velikih investicija u potencijalno nestabilnom režimu”.

Potpuno je razumljivo da bi ovaj komplikovani rusko-američki tango „mešanja” u region druge strane mogao biti upravo ono što je podstaklo Vašington da isplanira Pompeovu užurbanu posetu Rusiji kako bi se susreo sa Lavrovim i Putinom u Sočiju 14. maja. Sasvim prirodno, oživljavanje Monroove doktrine od strane Trampove administracije pruža diplomatsko otvaranje prema Moskvi, koja, naravno, nastavlja da neguje odnose sa teritorijama bivših sovjetskih republika kao svojom „sferom uticaja”.

Da ponovo citiram Lukjanova: „Ovo navođenje Monroove doktrine je nešto vrlo intrigantno i bilo bi srdačno dočekano u Moskvi kad bismo znali da su Amerikanci to shvatili ozbiljno”. Zaista, neki izveštaji o razgovorima Fione Hil u Moskvi prošlog meseca nagoveštavaju da je ona u grubim crtama dala predlog da Rusija odustane od Venecuele u zamenu za neke američke koncesije u Ukrajini.

 

Preveo Radomir Jovanović

 

Izvor Asia Times