Америчко силеџијство више не даје резултате

Силеџијско понашање САД подстиче противнике да се удруже из сопственог интереса, док савезницима даје разлога да се држе на дистанци

Колико су заиста моћне Сједињене Америчке Државе? Да ли су још увек униполарна сила, способна да намеће своју вољу противницима, савезницима и неутралнима и приморава их да је прате у политикама које сами сматрају сулудим, опасним или једноставно супротним својим интересима? Или постоје јасни и озбиљни лимити америчке снаге, што сугерише да би ова земља требало да буде селективнија и више стратешки оријентисана када формулише своје циљеве и настоји да их оствари?

Трампова администрација је усвојила прву позицију, нарочито откако је Џон Болтон постао саветник за националну безбедност у Белој кући а Мајк Помпео преузео Стејт департмент. Какви год да су били почетни инстинкти Доналда Трампа, повратак ових људи је означио и повратак на унилатералистички и максималистички приступ спољној политици, који је обележио и први мандат Џорџа Буша млађег у којем су потпредседник Дик Чејни и неоконзервативци држали све конце. Кључна одлика тог ранијег периода била је претпоставка да су Сједињене Државе толико моћне да могу саме да решавају многа питања, док ће друге државе, кроз демонстрацију силе и одлучности САД, страх натерати на покорност. Како је виши Бушов саветник (наводно Карл Роув)  рекао новинару Рону Зускинду: „Ми смо сада империја, и када деламо ми стварамо своју сопствену реалност“. Компромиси и изградња коалиција су били за млакоње и снисходљивце, како је и сам Чејни рекао 2003: „Ми не преговарамо са злом, ми га побеђујемо“.

Приступ Буш-Чејни је произвео ланац неуспеха, али иста унилатерална ароганција наставља да живи у Трамповој администрацији. Она је евидентна у Трамповој одлуци да запрети, а у неким случајевима и да стварно започне трговинске ратове, и то не само са Кином, него и са многим трговинским партнерима Америке. Била је и темељ импулсивне одлуке да се изађе из Транспацифичког партнерства и да се напусти Париски климатски споразум. Налази се и у сржи „узми или остави“ приступа дотичне администрације у дипломатији са Северном Корејом и Ираном, у којем Вашингтон проглашава нереалне захтеве, а потом гомила санкције у нади да ће мете капитулирати и препустити Сједињеним Државама све што оне траже, иако је овај приступ према тим државама у прошлости више пута доносио неуспехе.

ИЗМЕЂУ ЖЕЉА И РЕАЛНОСТИ
Ова ароганција је још очигледнија у скорашњој одлуци да се наметну секундарне санкције државама које још увек купују иранску нафту – што је потез који прети изазивањем скока цена нафте и нарушавањем америчких односа са Кином, Индијом, Турском, Јапаном, Јужном Корејом и другима. Констатација о унилатералној ароганцији је сасвим тачна и поводом такозваног мировног плана ког водећи непотиста Џаред Кушнер – Трампов зет и његов високи саветник – стално обећава: то је план који ће по свему судећи израелског премијера Бенјамина Нетанјахуа, републиканског донатора Шелдона Аделсона и друге присталице концепта Великог Израела учинити срећним, али нимало неће допринети идеји мира. Слична вера у огромну способност Америке да контролише исходе се такође може видети у преурањеном признавању Хуана Гваида за ВД председника Венецуеле, односно у оштрим америчким захтевима да „Мадуро мора да оде“. Колико год пожељан био тај исход, било би лепо када бисмо имали било какву идеју како да га остваримо.

Резон иза свих ових политика је да ће амерички притисак – знате, оно што Помпео воли да назива „swagger“ (амерички жаргон који означава веома самоуверено, арогантно и егоцентрично понашање; прим. прев) – на крају приморати дотичне противнике да ураде шта год Сједињене Државе од њих захтевале, а да друге државе неће наћи начина да избегну, ометају, преусмере, ублаже, поткрешу, успоре или другачије анулирају оно што Вашингтон покушава да уради. У таквом резону се подразумева да и даље обитавамо у униполарном моменту, и да је једно битна воља да се искористи сила која је Америци на располагању.

Мајкл Помпео и Џон Болтон

Можда најважније од свега, при оваквом приступу се пориче да може бити било каквог компромиса око било ког од наведених циљева. Ако су Сједињене Државе заиста свемогуће, онда санкционисање Кине поводом набавки нафте од Ирана неће имати било каквог ефекта на трговинске преговоре који су у току са Пекингом, а Турска неће на исти тај притисак одговорити приближавањем Русији. Овде се даље претпоставља да амерички НАТО савезници толико очајнички желе да задрже америчку војску у Европи да ће прихватити узастопна понижења и пратити америчко вођство против Кине, упркос гомилајућим доказима да ово не одговара реалности. Ту се не увиђају ризици игре на све или ништа са Египтом, Израелом, Саудијском Арабијом и Заливом, а узима се у обзир сасвим мало ризика од рата са Ираном и другима.

Да будемо искрени, није тешко разумети зашто јастребови мисле да може да им прође овакав стил спољне политике, макар на кратке стазе. Упркос многим скорашњим грешкама, Сједињене Државе су и даље веома моћне. Њихова активна подршка и даље представља нешто што многе државе желе, а њихово „фокусирано непријатељство“ је нешто што ниједна држава не може сасвим да игнорише. Сједињене Државе су и даље велико и вредно тржиште, долар остаје главна резервна валута у свету, а способност да се друге државе и финансијске институције одсеку са инфраструктуре глобалних финансија пружа Вашингтону предност коју друге државе немају. Многи амерички савезници су навикли на потчињавање Вашингтону и разумљиво су неспремни да учине било шта што би могло да натера Сједињене Државе да ускрате подршку. Трамп и компанија такође могу да рачунају на подршку ауторитарних сродних душа из редова европске деснице (укључујући актуелне владаре Пољске и Мађарске), као и морално компромитованих савезника са Блиског истока. Плус, већина Американаца не мари много за спољну политику и спремна је да толерише шта год извршна власт радила, само уколико није превише скупо или превише понижавајуће.

САВРШЕН РЕЦЕПТ
Но, без обзира на све, разлози зашто овај силеџијски приступ до сада није довео до било каквог великог спољнополитичког успеха (нити ће у будућности) су још убедљивији. Пре свега, чак и много слабије државе с гнушањем одбацују помисао о потчињавању уценама, и то из једног простог разлога: једном када покажете да сте лак плен за уцене, неће бити краја новим захтевима. Штавише, када Сједињене Државе инсистирају на тоталној капитулацији (нпр. када позивају на тотално разоружање Северне Кореје или на смену режима у Ирану), оне циљаној земљи не пружају ни мрвицу подстицаја да сарађује. А имајући у виду богато демонстрирано бешчашће и превртљивост Трампа у дипломатији, зашто би било који страни лидер веровао у било које гаранције које му он или Помпео дају? Саберите све ово и добићете савршен рецепт за пропаст било какве дипломатске иницијативе.

Друго, малтретирање скоро свих држава чини формирање моћних коалиција – чија би подршка могла да оснажи амерички дипломатски утица – много тежим подухватом. Овај проблем је можда најевидентнији у хазардерском приступу администрације економској дипломатији са Кином. Напуштањем Транспацифичког партнерства и започињањем трговинских спорова са другим кључним партнерима, администрација је пропустила прилику да организује широку коалицију индустријских сила уједињених у жељи да приморају Кину да реформише своје економске праксе. Трампов трговински тим ће иовако можда успети да избоксује некакав споразум са Пекингом, али он неће бити тако добар као онај који је могао да буде добијен префињенијим и кооперативнијим наступом.

Америчка делегација предвођена председником Доналдом Трампом на преговорима са кинеском делегацијом током састанка на маргинама Самита Г-20, Буенос Ајрес, 1. децембар 2018.

Врло слична лекција важи и за Иран. Трампова администрација је намерно убила Ирански нуклеарни споразум, и то на очиглед свих. Штавише, толико је фокусирана на овај циљ да је чак спремна и да казни друге потписнике у јаловом покушају да натера Иран на предају. Техеран наставља да се придржава одредби споразума упркос америчком гажењу истог, али његово стрпљење вероватно није бесконачно, нарочито када се има у виду да је администрација јасно дала до знања да је смена режима њен прави циљ. Уколико Иран на крају обнови свој програм нуклеарног наоружања – који је био замрзнут дуже од деценије – остатак света неће одједном да се сврста иза Сједињених Држава у подршци још тврђој акцији. Зашто? Зато што сви знају да су Сједињене Државе – а не Иран – биле те које су убиле споразум, тако да неће бити много саосећања према Америци када почне да крешти о одговору Ирана. Амерички блискоисточни клијенти ће несумњиво бити срећни ако Вашингтон одлучи да уђе у још један рат за њихов рачун, али не треба рачунати на много њихове или ма чије туђе помоћи.

РЕАЛНИ ТЕСТ
Треће, државе не воле да буду таоци туђих хирова, а нарочито не оних који се понашају себично, хистерично и са лоше одглумљеном брижношћу поводом њихових интереса. Зато не изненађује што су остале земље почеле да развијају заобилазне механизме усмерене на ограничавање америчког утицаја, пре свега прављењем финансијских аранжмана изван мреже институција које је Вашингтон користио за приморавање савезника и противника на послушност. Како су Хенри Фарел и Абрахам Њуман недавно написали за Форин полиси: „Уместо да подстакну државе и корпорације да минимализују контакте са метом америчких санкција“, тврдорукашка тактика Трампове администрације „могла би да доведе до тога да државе и корпорације минимализују своје контакте са америчким глобалним финансијским системом и крену да граде сопствене заобилазнице. Временом би те заобилазнице могле да прерасту у ефективан алтернативни систем“.

Коначно, силеџијско понашање подстиче противнике да се удруже из сопственог интереса, док потенцијалним савезницима даје разлога да се држе на дистанци. Није случајност што се Русија и Кина све више приближавају – иако нису природни савезници и паметнији амерички приступ би могао Москви да пружи разлоге да се дистанцира од Пекинга – а исти амерички силеџијски импулс ће и државе попут Ирана да отера у њихов загрљај. Болтон и његова сорта ће вероватно измислити неки нови звучан назив за ову групу – „Осовина зла“ и „Тројка тираније“ су већ заузети, па би можда могли да пробају са „Тријадом проблематичних“ или „Коалицијом хаоса“ – игноришући чињеницу да су управо њихове политике довеле до окупљања ових сила.

Стога је оно чему сведочимо реални тест две конкурентне визије савремене геополитике. Једна верзија гледа на америчку силу као на практично неумањену и верује да ће јој комбинација материјалних могућности, повољне географије и чврстих институционалних капацитета омогућити да води амбициозну и ревизионистичку спољну политику по малој цени и са великом вероватноћом успеха. Друга верзија – којој и сам припадам – види Сједињене Државе као веома моћне и привилеговано позициониране (из бројних разлога), али такође верује да постоје границе америчке снаге, па је неопходно поставити приоритете, минимализовати бескомпромисност кад је то могуће и сарађивати са другима у многим питањима. Она полази од тога да се други не могу изударати до капитулације, као и да ефективни и трајни међународни споразуми захтевају одређени степен узајамног компромиса, чак и са противницима.

Државни секретар САД Мајкл Помпео и председник Русије Владимир Путин, Сочи, 14. мај 2019.

Сједињене Државе су испробале верзију бр. 1 у преиоду од 2001. до 2004, а резултат је готово тотални неуспех. Разумем да је копирање претходних експеримената важно за научни напредак, али да ли Америка заиста мора да понови овај експеримент?

 

Стивен М. Волт је професор међународних односа на Харварду

 

Превео Владан Мирковић

 

Извор Foreign Policy