Почетак великог погађања?

Да ли је размена „Украјина за Венецуелу" у домену могућег, по принципу „ви остајете у својој хемисфери, а ми у нашој“?

Хајде да се не замајавамо причама како су односи између САД-а и Русије на ивици било каквог ресетовања. Да, било је осмехивања када се државни секретар Мајк Помпео сусрео са својим руским колегом Сергејем Лавровим, а затим и са руским председником Владимиром Путином у де факто јужној руској престоници Сочију. Било је уобичајеног позивања на поновно успостављање нормалних односа комуникације и захтева за побољшањем америчко-руских односа. Али састанак у Сочију донео је онолико суштинског напретка колико и први самит Роналда Регана и Михаила Горбачова 1985. године; односно, нимало. Сада је, као и онда, једини резултат било обећање о наставку разговора. Наравно, како jе Винстон Черчил једном духовито приметио, боље је причати празне приче него водити рат. Међутим, то само показује колико су се односи између земаља срозали да се и обично пристајање на разговор сматра напретком.

Начин на који је руска страна припремила састанак такође говори много тога. Помпео је морао да стане у ред. Лавров је прошле недеље у Москви примио иранског министра спољних послова Џавада Зарифа, и том приликом је, говорећи о америчкој политици, изјавио: „Опредељивање за једнострани приступ наметања позиције једне стране за све и за свакога је контрапродуктивно“. Путин је одлучио да у Сочију уочи Помпеове посете прими кинеског министра спољних послова Ванга Јиа – желећи тиме да покаже симболичку једнакост у посетама кинеског и америчког шефа дипломатије. Затим је Путин одлучио да, у пратњи одреда руских борбених авиона, оде до Државног центра за пробне летове „Чкалов“ близу Астрахана како би прегледао нове системе наоружања пре него што се, по распореду, врати на састанак са Помпеом.

Порука је јасна: Русија није запањена нити застрашена америчким претњама, а након уочавања све веће разлике између речи и дела (као и контрадикције у изјавама високих америчких званичника које су накнадно повучене или ублажене од стране председника), Путин не делује забринуто због свог континуираног супротстављања америчким интересима у Венецуели, Украјини и на Блиском истоку.

Кинески министар спољних послова Ванг Ји и руски председник Владимир Путин у Сочију непосредно уочи посете америчког државног секретара Мајкла Помпеа, 14. мај 2019.

Уместо тога, позиција Русије остаје усклађена са њеним ранијим ставовима: Русија жели да започне погађање. Шта је то што је најбитније за Сједињене Државе – или још конкретније за Трампову администрацију – и шта се налази на столу?

Утисак је да састанак у Сочију сугерише да Кремљ верује како су се, више од две године након што је Трамп ступио на дужност и након што је објављен Малеров извештај, створили услови за започињање разговора између „великих сила“ у деветнаестовековном стилу, чијем прикључивању – од стране Сједињених Држава – се Русија одувек надала. Да ли Трампова администрација жели нагодбу око Венецуеле? Које су гаранције да ће бити уважени руски интереси и политички капитал? Да ли је размена „Украјина за Венецуелу у домену могућег, по принципу „ви остајете у својој хемисфери, а ми у нашој“? Може ли Русија вратити Иран за преговарачки сто да би се поново испреговарао ирански нуклеарни договор, како би Трампова администрација могла да тврди да је издејствовала „бољи“ споразум од Обамине? Шта се нуди у замену за суспендовање или одлагање америчких санкција уведених Русији? Да ли Трамп жели да види већу стабилност на глобалним енергетским тржиштима као начин за избегавање наношења економских шокова за америчку економију која већ почиње да подрхтава због суочавања са неизвесностима које доноси америчко-кинески трговински рат?

Чак и неслагања у саопштењима Беле куће и Кремља око тога да ли ће се Трамп састати са Путином на самиту Г-20 одражавају почетак овог погађања. Трамп је најавио да ће се сигурно састати са Путином (и Сијем Ђинпингом) у понедељак, док је у уторак руска страна назначила да чека званичан захтев од стране Сједињених Држава за састанак. Изгледа да Москва није вољна да Трампу пружи могућност да састанак са Путином одређује као ништа више од неформалног разговора или сусрета по ходницима, посебно што предуслов да украјински морнари (ухапшени током прошлогодишњег инцидента у Керчком мореузу) буду ослобођени још увек није испоштован.

Сада је на тесту одлучност америчке стране да захтева формални билатерални састанак на председничком нивоу, као и то да ли ће она прва послати захтев. Лавров је нагласио да такав захтев није примљен, али да ће Русија позитивно одговорити на њега ако буде стигао. Али ако такав захтев не буде стигао, не верујем да ће Путин послати захтев за формални сусрет са америчким председником, поготово не сада када ће његов распоред на Г-20 самиту у Јапану вероватно бити пренатрпан.

Председник САД Доналд Трамп и председник Русије Владимир Путин на заједничкој конференцији за медије након Самита у Хелсинкију, 16. јул 2018.

Путинов саветник за националну безбедност Јури Ушаков рекао је да разговори између Помпеа и Путина „нису резултирали никаквим напретком, али да су били одржани у пословној атмосфери“. Поставља се питање да ли ће се таква атмосфера одржати и хоће ли уродити плодом у виду неког договореног посла.

 

Николас К. Гвоздев је колумниста Нешнел интереста.

 

Превео Радомир Јовановић

 

 Извор The National Interest