Povratak nemačkog pitanja

U svetu koji se ubrzano menja, okružena državama u kojima jačaju desničarske snage, koliko dugo će Nemačka ostati imuna na nacionalizam?

Mnogi oplakuju zlehudu stazu kojom se kreću Evropa i transatlantski odnosi, ali nema mnogo rasprave kuda ova staza vodi. Evropske slabosti i podele, strateško „razdvajanje“ od Sjedinjenih Država, krunjenje Evropske unije, „posle Evrope“, „kraj Evrope“ – ovo su tmurni scenariji, ali u njima ima neke utešne neodređenosti. Oni sugerišu izneverene snove, ne košmare. Ipak, neuspeh evropskog projekta, ako se desi, mogao bi da bude košmar, i to ne samo za Evropu. On će vratiti, između ostalog, nešto što je ranije bilo poznato kao „nemačko pitanje“.

Iz „nemačkog pitanja“ proistekla je Evropa današnjice, kao i transatlantski odnosi nešto duži od sedam decenija. Nemačko ujedinjenje 1871. godine stvorilo je novu naciju u srcu Evrope koja je previše velika, previše brojna i previše moćna da bi joj efikasnu protivtežu predstavljale druge evropske sile, uključujući i Ujedinjeno Kraljevstvo. Narušavanje evropske ravnoteže sila dovelo je do dva svetska rata i slanja više od deset miliona američkih vojnika preko Atlantika da se bore i umiru u ovim ratovima. Amerikanci i Evropljani oformili su NATO posle Drugog svetskog rata barem podjednako zato da bi rešili nemački problem koliko i zbog suprotstavljanja sovjetskom izazovu, što je činjenica koju zanemaruju današnji realisti – „da drži Sovjetski Savez van, Amerikance unutra, i Nemce dole“, kako je to formulisao lord Izmej (Ismay), prvi generalni sekretar alijanse. To je takođe bila svrha niza objedinjujućih evropskih institucija, počevši sa Evropskom zajednicom za ugalj i čelik koja se na kraju pretvorila u Evropsku uniju. Kao što je diplomata Džordž Kenan (George Kennan) rekao, neki oblik evropskog ujedinjenja bio je „jedino zamislivo rešenje za problem nemačkog odnosa prema ostatku Evrope“ i takvo ujedinjenje moglo se izvesti samo pod nadstrešnicom američkih bezbednosnih garancija.

I to je radilo. Danas, nemoguće je zamisliti Nemačku koja iznova postaje neka od verzija iz svoje problematične prošlosti. Može se čak tvrditi da su Nemci postali najliberalniji i najmiroljubiviji ljudi na svetu, svačiji izbor da preuzmu odbačeni plašt „lidera slobodnog sveta“. Mnogi sa obe strane Atlantika žele više – a ne manje – odlučnosti Nemačke u svetskoj ekonomiji, diplomatiji i čak vojnim pitanjima. Kao što je Radoslav Sikorski (Radoslaw Sikorski), tadašnji poljski ministar spoljnih poslova, istakao 2011. godine: „Manje strahujem od nemačke moći nego što sam počeo da strahujem od nemačke neaktivnosti.“ To je bila izuzetna izjava od strane jednog poljskog lidera, i ona je počivala na široko prihvaćenoj pretpostavci da ono što su Nemci uradili da bi se preoblikovali ne može biti poništeno.

Da li je to istina? Da li je ova Nemačka jedina zamisliva? Sada kada se poredak koji je današnju Nemačku učinio mogućom našao pod pritiskom, uključujući i od Sjedinjenih Država, svet će to moći da sazna. Istorija sugeriše da mu se odgovor možda neće svideti.

UMAĆI PROŠLOSTI
Istorijska je činjenica da je Nemačka, tokom svog relativno kratkog postojanja kao država, bila jedan od najnepredvidljivijih i najnestalnijih aktera na međunarodnoj sceni. Ona je ostvarila ujedinjenje nizom ratova tokom 60-ih i 70-ih godina 19. veka. Pošto je Oto fon Bizmark, kako je govorio, iskovao naciju „gvožđem i krvlju“, pretvorio ju je u miroljubivu „zadovoljnu silu“ za naredne dve decenije. Potom, od 90-ih godina 19. veka do Prvog svetskog rata, pod kajzerom Vilhelmom II, ona je postala ambiciozna Nemačka imperija, koja je snevala o Centralnoj Evropi (Mitteleuropa), germanizovanoj sferi uticaja koja bi se protezala sve do Rusije, i o viziji, po rečima tadašnjeg nemačkog ministra spoljnih poslova Bernarda fon Bilova, o svom „mestu pod Suncem“. Nakon rata, Nemačka je postala oprezna revizionistička sila tokom vajmarskih godina, da bi pod Hitlerom 30-ih godina postala osvajač Evrope, i da bi najposle doživela slom kao poražena i podeljena država. Čak i tokom Hladnog rata, Zapadna Nemačka se kolebala između prozapadnog idealizma kancelara Konrada Adenauera i realističke ostpolitike (Ostpolitik – Istočna politika) kancelara Vilija Branta. Državna unutrašnja politika nije bila manje uskomešana i nepredvidljiva, barem sve do poznih 40-ih godina 20. veka. Istraživači su dugo promišljali o nemačkom zondervegu (Sonderweg), jedinstvenoj i problematičnoj putanji kojom se nacija kretala ka modernoj demokratiji, preko neuspele liberalne revolucije, nasledne monarhije, autoritarizma, krhke demokratije i, na kraju, totalitarizma, sve tokom prvih sedam decenija svog trajanja.

Međutim, ova turbulentna istorija bila je ishodište ne samo nemačkog karaktera. Okolnosti su igrale veliku ulogu, uključujući puku geografiju. Nemačka je bila moćna nacija u središtu kontinenta oko koga se vodila borba za preimućstvo, nacija okružena sa istoka i zapada velikim i zastrašujućim silama i stoga uvek u rizičnoj situaciji da vodi rat na dva fronta. Nemačka se retko osećala sigurnom. Kada je težila bezbednosti tako što je povećavala svoju moć, to je samo ubrzavalo njeno okruživanje. Nemačka unutrašnja politika takođe je bila pod neprekidnim uticajem talasa autokratije, demokratije, fašizma i komunizma koji su s vremena na vreme zapljuskivali kontinent. Romanopisac Tomas Man je jednom prilikom rekao da pitanje [Nemačke] nije toliko o nacionalnom karakteru koliko o spoljnim događajima. „Ne postoje dve Nemačke, jedna dobra i druga loša“, pisao je. „Zla Nemačka je samo dobra Nemačka koja je zastranila, dobra Nemačka u nesreći, u krivici, u ruševinama.“

Tomas Man

Demokratska i miroljubiva Nemačka za koju svi danas znaju i koju danas svi vole, iznikla je u specifičnim okolnostima liberalnog međunarodnog poretka pod američkom dominacijom nakon Drugog svetskog rata. Nemci su sebe preobrazili nakon posleratnih decenija, ali postojala su četiri aspekta tog poretka, koja su naročito obezbedila najpovoljnije okolnosti u kojima je takva evolucija mogla da se odigra.

Prva okolnost bila je američka posvećenost evropskoj bezbednosti. Ove garantije su okončale zlokobne cikluse tokom kojih je Evropa destabilizovana i čije su ishodište bila tri velika rata tokom sedam decenija (počev od Francusko-pruskog rata 1870–1871). Zaštitom Francuske, Velike Britanije i drugih suseda Zapadne Nemačke, Sjedinjene Države su omogućile da svi sa dobrodošlicom dočekaju zapadnonemački posleratni oporavak i da u potpunosti reintegrišu Nemačku u evropsku i svetsku ekonomiju. [Američke] garancije su takođe uklonile potrebu za skupim naoružavanjima svih strana i stoga su omogućile svim evropskim silama, uključujući i Zapadnu Nemačku, da se više usredsrede na jačanje prosperiteta i društvenog blagostanja svih građana, što je u konačnici dovelo do daleko više političke stabilnosti. Zapadna Nemačka je morala da odustane od uobičajenih (normalnih) geopolitičkih ambicija, ali nije bila nerazumna da pomisli kako je to pre bila usluga nego ograničenje. Kako je to 1946. godine formulisao američki državni sekretar Džejms F. Birns (James Byrnes), „oslobođenje od militarizma“ daće priliku nemačkom narodu „da primeni svoje velike snage i sposobnosti na dela mira“.

Drugi elemenat novog poretka bio je liberalan, „slobodnotržišni“ međunarodni ekonomski sistem koji su ustanovile Sjedinjene Države. Nemačka ekonomija se oduvek umnogome oslanjala na izvoz, i u 19. veku takmičenje za strana tržišta bilo je pokretačka snaga nemačkog ekspanzionizma. U novoj svetskoj ekonomiji, nemilitaristička Zapadna Nemačka mogla je da se razmaše a da ne ugrožava druge. Naprotiv, zapadnonemačko ekonomsko čudo zasnovano na izvozu iz 50-ih godina 20. veka učinilo je zemlju i zamajcem svetskog ekonomskog rasta i osloncem prosperiteta i demokratske stabilnosti u Evropi.

Sjedinjene Države nisu samo tolerisale ekonomske uspehe Zapadne Nemačke i ostatka Zapadne Evrope, već su ih i pozdravile, čak i kada se on ostvarivan nauštrb američke industrije. Od 1950. do 1970, industrijska proizvodnja Zapadne Evrope rasla je po prosečnoj stopi od 7,1 procenta godišnje, ukupni bruto društveni proizvod je rastao 5,5 procenata godišnje a bruto društveni proizvod po stanovniku je rastao 4,4 procenta godišnje, nadmašivši američki rast u ovom periodu. Do polovine 1960-ih, i Zapadna Nemačka i Japan su pretekli SAD u brojnim ključnim industrijskim granama, od automobilske industrije i proizvodnje čelika do potrošačke elektronike. Amerikanci su prihvatili ovo takmičenje ne zato što su bili neobično nesebični već zato što su smatrali da su zdrava evropska i japanska ekonomija životno važni stubovi stabilnog sveta koji su pokušavali da održe. Velika lekcija prve polovine dvadesetog veka bila je da ekonomski nacionalizam donosi destabilizaciju. I svetska slobodnotržišna trgovina i institucije poput Evropske zajednice za ugalj i čelik i Evropske ekonomske zajednice bile su osmišljene da ga zauzdavaju.

Jedna od posledica ovakvog, povoljnog okruženja bila je da je Zapadna Nemačka ostala ukorenjena u liberalnom Zapadu. Iako su neki vodeći Nemci zagovarali usvajanje nezavisnijeg položaja tokom Hladnog rata, ili onog da Nemačka bude most između Istoka i Zapada ili da bude neutralna država, koristi koje su Nemci iz zapadnog dela Nemačke (West Germans, zapadni Nemci; prim. prev.) ostvarili od integracija u poredak kojim je dominirala Amerika zadržale su ih čvrsto postavljene u njemu. Iskušenje da vode normalnu, nezavisnu spoljnu politiku bilo je ublaženo ne samo ekonomskom dobiti već i relativno dobroćudnim okruženjem u kojem su Nemci iz Zapadne Nemačke mogli da žive svoje živote, što je bilo posve različito od onoga što im je u prošlosti bilo poznato.

Tu je postojala, isto tako, i ideološka komponenta. Nemački ekonomski uspeh u dobroćudnom liberalnom svetskom poretku osnažio je nemačku demokratiju. Nije bila neminovnost da se demokratija duboko ukoreni u nemačko tle, čak i nakon propasti u Drugom svetskom ratu. Svakako, niko nije poznih 30-ih godina 20. veka smatrao da je Nemačka na putu ka liberalnoj demokratiji. Čak i tokom vajmarskog perioda, samo je manjina Nemaca osećala duboku povezanost sa demokratskim strankama i institucijama krhke republike. One su lako raspuštene 1930. godine, proglašavanjem vanrednog stanja, i pre nego što je Hitler došao na vlasti tri godine kasnije. Niti je bilo mnogo otpora nacističkoj vladavini tokom rata, sve do njegovih poslednjih meseci. Katastrofalni poraz, patnja i poniženja koji su usledili, narušili su reputaciju autoritarizma i militarizma, ali ovo se nije moralo prevesti u podršku demokratskoj vlasti. Američka okupacija sprečila je povratak autoritarizma i militarizma, ali nije bila garant da će Nemci prigrliti ono što je mnogima od njih izgledalo kao nešto što im je zavojevač nametnuo. Ipak, oni su to učinili, i okruženje je u tome odigralo veliku ulogu. U Istočnoj Nemačkoj pod sovjetskom okupacijom, nacizam je ustupio mesto samo drugačijem obliku totalitarizma. Ali Zapadna Nemačka je do 60-ih godina 20. veka bila duboko ukotvljena u liberalni svest, uživala je u bezbednosti i prosperitetu demilitarizovanog društva, i velika većina građana je, ne samo formalno nego i suštinski, postala demokratska.

Pomoglo je što je Zapadna Nemačka živela u Evropi i svetu u kojima je demokratija izgledala kao put ka budućnosti, posebno od sredine 70–ih i kasnije. Ovo je bio treći ključni faktor koji je pomogao usidrenje Nemačke u liberalni poredak. Evropsko i globalno okruženje bilo je veoma različito od onog u kome je propala vajmarska demokratija. Nacizam je cvetao i Nemačka je išla putem agresije. Tokom tridesetih godina evropska demokratija bila je ugrožena vrsta; fašizam je svuda bio u usponu i izgledalo je da je efikasniji i uspešniji model vlasti i društva. U posleratno doba, nasuprot tome, sve veća snaga i prosperitet demokratija ne samo da su se uzajamno snažili već su stvorili osećaj zajedničkih evropskih i transatlantskih vrednosti – nešto što nije postojalo pre 1945. godine. Ovaj osećaj rascvetao se nakon pada Berlinskog zida 1989. i osnivanja Evropske unije 1993. godine. Rasprostiranje demokratije širom kontinenta, ideal „cele i slobodne“ Evrope kako je rekao američki predsednik Džordž Buš stariji, pomogli su stvaranje novog evropskog identiteta kojeg su Nemci mogli da prihvate. I oni su to učinili, uz znatnu žrtvu po njihovu nezavisnost. Sjedinjavanje suvereniteta koje je nosilo članstvo u novim panevropskim ustanovama, posebno zamena nemačke marke evrom, kao i dalja ograničenja koje je članstvo u NATO nametalo Nemačkoj, teško da bi bili mogući da se Nemci nisu osećali ujedinjeni zajedničkim idealima sa ostatkom Evrope i Sjedinjenim Državama.

Američki predsednik Ronald Regan i nemački kancelar Helmut Kol tokom kontroverzne posete vojničkom groblju u Bitburgu u Federalnoj Republici Nemačkoj, 5. maj 1985.

Ova nova Evropa bila je, između ostalog, odgovor na nacionalizam i tribalizam koji su toliko mnogo doprineli ratovima i pokoljima u istoriji kontinenta. Četvrti elemenat novog poretka koji je učinio mogućim Nemačkoj da umakne svojoj prošlosti i da doprinese miru i stabilnosti Evrope bilo je potiskivanje nacionalističkih strasti i ambicija. To su činile transnacionalne institucije kao što su NATO i EU. One su sprečile povratak starih utrkivanja u kojima je Nemačka, neizostavno, bila vodeći činilac. Nemački nacionalizam teško da je bio jedini evropski nacionalizam koji je u istoriji izgledao nerazdvojno od antisemitizma i drugih plemenskih mržnji, ali nijedan nacionalizam nije imao tako destruktivnu ulogu u krvavoj evropskoj prošlosti. Evropa u kojoj je nacionalizam potisnut je Evropa u kojoj je nemački nacionalizam potisnut. Nemačka uloga u podsticanju ove zajedničke evropske, antinacionalističke vizije imala je velikog značaja u stvaranju uzajamnog poverenja na kontinentu.

Ova četiri elementa – američke garancije bezbednosti, međunarodni režim slobodne trgovine, demokratski val i potiskivanje nacionalizma – zajedno su držali staro nemačko pitanje duboko zatrpano ispod površine tla. No, nema ničeg neizbežnog (predodređujućeg) u vezi sa njima i oni nisu nužno stalni. Oni su odražavali određen raspored sila u svetu, globalnu ravnotežu u kojoj su liberalne demokratije bile u usponu i smenu strateškog takmičenja iz prošlosti stanjem u kojem postoji dominantna liberalna supersila. To je bio neobični splet okolnosti, abnormalnih aistorijskih. I u njemu je Nemačka učestvovala.

NORMALNA DRŽAVA
I pre no što je liberalni poredak počeo da se kruni, uvek se nametalo pitanje koliko dugo će Nemačka biti voljna da ostane abnormalna nacija, koja poriče sopstvene normalne geopolitičke ambicije, normalne sebične interese i normalan nacionalni ponos. Slično pitanje godinama se postavljalo prevashodno u vezi sa Japanom, drugom silom čiju je sudbinu preoblikovao poraz u ratu i potom uzdizanje u liberalnom svetskom poretku pod američkom dominacijom. Mnogi Japanci umorni su od izvinjavanja za svoju prošlost, umorni od potiskivanja sopstvenog nacionalnog ponosa i umorni od potčinjavanja svoje spoljnopolitičke nezavisnosti. Možda i jedina sila koja drži pod kontrolom ovu žudnju ka normalnosti Japana jeste stalna strateška zavisnost od Sjedinjenih Država, koje pomažu da se Japan nosi sa jačanjem Kine. Koliko dugo bi Japan obuzdavao svoje nacionalističke težnje ukoliko se američka podrška pokaže kao nepouzdana?

Nemci su se našli u obratnoj situaciji. Uz nekoliko izuzetaka na margini, Nemci ostaju duboko svesni svoje prošlosti, zazorni od obnove bilo kakve naznake nacionalizma, i više nego voljni da tolerišu ograničenja njihovoj nezavisnosti – čak i kada drugi insistiraju da preuzmu vođstvo. U isto vreme, za razliku od Japana, Nemačkoj od kraja Hladnog rata nije bila potrebna američka zaštita. Nemačka posvećenost NATO poslednjih godina nije stvar strateške nužnosti; ona pre proističe iz njihove stalne želje da ostanu čvrsto sjedinjeni sa Evropom. Ona je nastojala da dodatno obodri svoje susede ali, još uvek, oni su hteli da obodre sebe. Kod njih još uvek postoje strahovanja od starih demona i pronalaze izvesno olakšanje u ograničenjima koja su dobrovoljni prihvatili. Ali okovi koji su dobrovoljno prihvaćeni mogu isto tako da budu i odbačeni. Kako se generacije smenjuju, more bivaju zaboravljene a ograničenja postaju neugodna. Koliko će još proći pre nego što nova generacija Nemaca zatraži ništa drugo do povratka na normalnos stanje?

Tokom poslednje četvrtine veka, nemački susedi, kao i sami Nemci, pozorno su motrili na bilo koji znak takve promene u nemačkom raspoloženju. Strepnja koja je pratila britansko i francusko pozdravljanje nemačkog ponovnog ujedinjenja 1990. godine pokazala je da, barem u njihovim očima, ni četrdeset pet godina posle Drugog svetskog rata Nemačko pitanje nije u potpunosti stavljeno ad akta. Ova strepnja je olakšana pošto su SAD ponovo potvrdile svoju posvećenost evropskoj bezbednosti, čak i pošto je sovjetska pretnja nestala i kada je ujedinjena Nemačka pristala da ostane deo NATO. Ona je bila dodatno ublažena kada se Nemačka obavezala da bude deo nove Evropske unije i evrozone.

Međutim, čak i u tim benignim okolnostima, nije se mogao izbeći povratak nemačkog pitanja, barem na polju ekonomije. Kao što je istraživač Hans Kundnani (Hans Kundnani) primetio u svojoj dobroj analizi iz 2015. godine, The Paradox of German Power (Paradoks nemačke moći), stara neravnoteža koja je destabilizovala Evropu nakon ujedinjenja Nemačke 1871. vratila se nakon ponovnog nemačkog ujedinjenja i uspostavljanja evrozone. Nemačka je ponovo postala dominantna snaga u Evropi. Srednja Evropa postala je nemački dobavljač i zapravo deo „velike nemačke ekonomije“, ovovekovnog otelotvorenja Centralne Evrope. Ostatak Evrope postao je nemačko izvozno tržište.

Folksvagenova fabrika u Volsburgu

Kada je evrozonu pogodila kriza 2008. godine, obrnuo se novi začarani krug. Nemačka ekonomska dominacija omogućila joj je da nametne preferiranu politiku štednje ostatku Evrope, što je izazvalo bes prema Berlinu među Grcima, Italijanima i drugima koji su sad krivili birokratiju Evropske unije u Briselu za sopstvene poteškoće. Nemci su bili takođe besni, ogorčeni zbog finansijskog pomaganja tuđe raskalašnosti. Izvan Nemačke, govorilo se o antinemačkom „zajedničkom frontu“, a u Nemačkoj je postojao osećaj sopstvenog položaja žrtve  i obnova starih strahova da će je okružiti „slabe ekonomije“ To je bila, kako je Kundnani zabeležio, „geoekonomska verzija sukoba u Evropi koji je usledio posle ujedinjenja iz 1871. godine“. Ali je ova verzija barem bila samo ekonomska. Spor je bio među saveznicima i partnerima, od kojih su svi demokratske države i deo zajedničkog evropskog projekta. Stoga, geopolitički posmatrano, situacija je bila „benigna“ – ili je tako moglo da izgleda u januaru 2015. kada je Kundnani objavio svoj rad.

Četiri godine kasnije, mnogo je manje razloga za sigurnost. Stvari su se ponovo promenile. Sva četiri elementa posleratnog poretka koji su obuzdavali nemačko pitanje sada su pod znakom pitanja. Nacionalizam je u usponu širom Evrope, demokratija je pod pritiskom, a u nekim delovima kontinenta se i povlači; međunarodno ustrojstvo slobodne trgovine je napadnuto, naročito od strane Sjedinjenih Država; američke bezbednosne garancije je doveo pod sumnju sam američki predsednik. Ako se u obzir uzme evropska i nemačka istorija, mogu li ove promenjene okolnosti još jednom da dovedu do promene ponašanja Evropljana, među njima i Nemaca?

NAKON PORETKA
Ako je današnja Nemačka proistekla iz liberalnog svetskog poretka, vreme je da se promisli o tome šta se može desiti kada se poredak naruši. Razmotrimo Evropu u kojoj Nemci sada žive. Na istoku od njih, nekada demokratske vlade Češke, Mađarske, Poljske i Slovačke su u različitim fazama potonuća ka neliberalizmu (illiberalism) i autoritarizmu. Na jugu, Italijom vlada nacionalistički i populistički pokret sa upitnom posvećenošću liberalizmu i još manjoj odanosti ekonomskoj disciplini evrozone. Na zapadu, sve problematičnija i besnija Francuska je na jedne izbore daleko od nacionalističke pobede koja će poput zemljotresa pogoditi Evropu. To bi zakucalo poslednji ekser u kovčeg francusko-nemačkog partnerstva oko koga je izgrađen evropski mir pre sedamdeset godina.

Onda je tu i udaljavanje Velike Britanije od Evrope. Kada se glasanje o Bregzitu približavalo, tadašnji premijer Dejvid Kameron je pitao: „Možemo li biti sigurni da su mir i stabilnost na našem kontinentu osigurani van svake sumnje?“ To je bilo pravo pitanje, pošto će Bregzit svakako doprineti daljoj destabilizaciji tako što će povećati neravnotežu snaga i ostaviti ionako oslabljenu Francusku da se sama suoči sa moćnom ali sve izolovanijom Nemačkom. To je takođe još jedna pobeda za nacionalizam, još jedan udarac zadat institucijama koje su bile ustanovljene da se pozabave nemačkim pitanjem i da drže  Nemačku privezanu uz liberalni svet.

U narednim godinama, Nemačka može da se nađe u dobrano renacionalizovanoj Evropi, sa strankama „krvi i tla“ ovog ili onog tipa koje su na vlasti u svim glavnim silama. Može li Nemačka u ovim uslovima da sama odoli povratku nacionalizmu? Da li će – suočeni sa pritiscima – nemački političari početi da slede nemačke interese u većoj meri nego što to danas čine, u Evropi i svetu gde svi ionako već slede sopstvene interese? Već danas, desničarska nacionalistička stranka Alternativa za Nemačku ima treći najveći broj mesta u Bundestagu. Stranku vode ideolozi koji su umorni od kulta krivice (Schuldkult) i za priliv stranaca okrivljuju nemačke političare, koje nazivaju, kako je rekao jedan stranački lider, „marionetama sila pobednica Drugog svetskog rata“. Nema razloga zašto stranka koja bi zastupala umereniju, manje agresivnu verziju ovog sentimenta ne bi mogla da u nekom trenutku nađe svoj put do vlasti. Kao što je zapazio istoričar Timoti Gerton Eš, „kulturna bitka za nemačku budućnost“ već se vodi.

Predizborni poster Alternative za Nemačku na kojem piše: “Burke? Mi više volimo bikinije.”

Osim toga, ne može se pretpostaviti da će u svetu sve većeg političkog i ekonomskog nacionalizma evropske države nastaviti da se odriču vojne moći kao sredstva međunarodnog uticaja. Čak i danas, Evropljani priznaju da ih je njihov postmoderni eksperiment prevazilaženja vojne moći ostavio obezoružane u svetu koji nikada nije delio njihovu optimističnu, kantovsku perspektivu. Evropljani se i dalje drže pustih nada da će globalna bezbednost biti očuvana, najvećma bez njihovog učešća, i da će morati da izbegnu bolne odluke o potrošnji koje će morati da donesu ukoliko postanu odgovorni za sopstvenu odbranu. Međutim, nerealno je zamišljati da nikada neće biti prinuđeni da se upute u tom smeru. Pre petnaest godina, većina Evropljana je bila komforna u ulozi Venere američkom Marsu i kritikovala je Amerikance zbog njihovog arhaičnog oslanjanja na „tvrdu moć“. Ali Evropa je mogla da postane Venera zahvaljujući istorijskim okolnostima – među kojima relativno miroljubiv liberalni poredak stvoren i održavan od Sjedinjenih Država svakako nije bio na poslednjem mestu. Sa Rusijom koja je voljnija da upotrebi silu kako bi postigla svoje ciljeve i Sjedinjenim Državama koje napuštaju svoje spoljnopolitičke obaveze, taj svet je iščeznuo. Ostavimo li po strani mogućnost da se ljudska priroda može trajno preobraziti, nema ničega što bi Evropljane sprečilo da se vrate politici sile, politici koja je milenijumima dominirala njihovim kontinentom. Ako ostatak Evrope na kraju stupi na ovu putanju, čak i najliberalnijoj Nemačkoj če biti teško da im se u tome ne pridruži – makar samo zbog samoodbrane.

Oduvek je bilo nečeg ironičnog u američkim žalbama kako Evropljani ne troše dovoljno novca na odbranu. Oni to ne čine jer im svet deluje relativno mirno i bezbedno. Kada svet ne bude više bio miran i bezbedan, oni će se verovatno ponovo naoružati, ali ne na način koji bi iašo u korist Amerikancima.

OLUJA SE SPREMA
Ako neko smišlja formulu po kojoj bi mogao da vrati Evropu i Nemačku natrag na neku verziju njihove prošlosti, teško da može da pronađe nešto bolje od onoga što sada čini američki predsednik Donald Tramp. Generalno neprijateljski raspoložena prema Evropskoj uniji, Trampova administracija ohrabruje renacionalizaciju Evrope, kao što je državni sekretar Majk Pompeo radio u Briselu krajem 2018. godine kada je održao govor u kome hvali vrline nacionalne države. U evropskoj borbi koja se razbuktala između liberala i neliberala, i između internacionalista i nacionalista, Trampova administracija je svoj tas stavila na terazije dve potonje grupe u navedenim parovima. Ona kritikuje predvodnike evropskog desnog i levog centra, od nemačke kancelarke Angele Merkel, preko francuskog predsednika Emanuela Makrona, do britanskog premijera Tereze Mej, dok je istovremeno prigrlila vođe populističke neliberalne desnice, od Viktora Orbana u Mađarskoj, preko Marin Lepen u Francuskoj i Matea Salvinija u Italiji, do Jaroslava Kačinskog u Poljskoj. Od svih mesta, baš je američki ambasador u Nemačkoj, Ričard Grenel (Richard Grenell) u jednom intervjuu izrazio želju da „ojačaju“ evropski „konzervativci“, pod kojima nije podrazumevao tradicionalnu nemačku stranku desnog centra Angele Merkel.

Osim toga što ohrabruje desničarski nacionalizam i rastakanje panevropskih institucija, Trampova administracija se okrenula protiv globalnog režima slobodne trgovine koji je stajao u osnovi evropske i nemačke političke stabilnosti. Sam predsednik se posebno ustremio na Nemačku, žaleći se na veliki trgovinski suficit [Nemačke u trgovini sa SAD] i preteći da će povesti carinski rat protiv nemačke automobilske industrije, povrh carina koje su već uvedene na evropski čelik i aluminijum. Koje bi mogle da budu posledice još većeg pritiska i sukobljavanja? Pad nemačke privrede i sledstveni povratak ogorčenog nacionalizma i političke nestabilnosti. Sada zamislite da se zateturaju grčka, italijanska i druge slabe evropske ekonomije i da nastane potreba za daljim nemačkim zajmovima kojih možda neće biti. Rezultat može biti ponovna pojava ekonomskog nacionalizma i oštre podele iz prošlosti. Dodajmo na ovo i sve veće sumnje u vezi sa američkim bezbednosnim garancijama koje Tramp namerno slabi, kao i zahteve za većim odbrambenim troškovima u Nemačkoj i drugde u Evropi. Čini se da je američka politika usmerena ka stvaranju izvrsne evropske oluje.

Američki predsednik Donald Tramp pruža ruku mađarskom premijeru Viktoru Orbanu tokom njegove posete Beloj kući, Vašington, 13. maj 2019.

Da li će ova oluja nastupiti za pet, deset ili dvadeset godina, ko može da zna? Ali stvari se brzo menjaju. Nemačka je 1925. godine bila razoružana i funkcionalna – premda nestabilna – demokratija, koja je radila sa svojim susedima da se obezbedi stabilan mir. Francuski i nemački lideri postigli su istorijski dogovor u Lokarnu, u Švajcarskoj. Američka ekonomija je bujala, a svetska privreda je bila u relativno dobrom stanju, ili je barem tako delovalo. Deceniju kasnije, Evropa i svet potonuli su u pakao.

Danas se možda još uvek može računati da će nemački narod i njegovi susedi u Evropi spasiti svet od takve sudbine. Možda su se Nemci zauvek preobratili i ništa ne može da poništi ili izmeni ovaj preobražaj, čak ni slom Evrope oko njih. Ali možda čak ni liberalni i miroljubivi Nemci nisu imuni na velike sile koje oblikuju istoriju i nad kojima oni imaju malo kontrole. U skladu sa tim, nemoguće je odoleti da se postavi pitanje koliko će mir potrajati ukoliko Sjedinjene Države i svet nastave da se kreću sadašnjim kursom.

Širom Nemačke i dalje je hiljade neeksplodiranih bombi koje su bacili saveznici tokom Drugog svetskog rata. Jedna je eksplodirala u Getingenu pre nekoliko godina i tom prilikom je usmrtila trojicu ljudi koji su pokušavali da je deaktiviraju. Mislite o današnjoj Evropi kao o neeksplodiranoj bombi, čiji je detonator netaknut i funkcionalan, a eksploziv i dalje ubojit. Ako je ovo odgovarajuća analogija, onda je Tramp dete sa čekićem, koje radosno i bezbrižno udara naokolo. Šta bi moglo da pođe po zlu?

Robert Kejgan (Robert Kagan, rođen 1958) je američki istoričar i spoljnopolitički komentator, jedan od vodećih neokonzervativaca među američkim intelektualcima. Godine 1997. bio je suosnivač Projekta za novo američko stoleće (Project for the New American Century), neokonzervativnog tink-tenka sa sedištem u Vašingtonu koji se bavi spoljnom politikom i kao proklamovani cilj ima „promociju američkog globalnog liderstva“. Cilj ove organizacije i drugih Kejganovih nastojanja je da obezbedi podršku za „reganovsku politiku vojne snage i moralne jasnoće“. Saradnik je Brukings institua (Brookings Institution) i Saveta za spoljne poslove (Council of Foreign Relations). Pisao je za mnoge vodeće američke medije i publikacije koje se bave spoljnim odnosima, a piše i mesečnu kolumnu za Vašington post. Napisao je više knjiga o spoljnoj politici Sjedinjenih Država: Present Dangers: Crisis and Opportunity in America’s Foreign and Defense Policy (zajedno sa Robertom Kristolom, 2000), Of Paradise and Power: America and Europe in the New World Order (2003), Dangerous Nation: America’s Place in the World from its Earliest Days to the Dawn of the Twentieth Century (2006), The World America Made (2012) i The Jungle Grows Back: America and Our Imperiled World (2018)

 

Prevod i beleška o autoru Miloš Milojević

 

Izvor Foreign Affairs/Stanje stvari

Pratite nas na YouTube-u