Немачка русофилија угрожава јединство Запада

Од Ничеа, Рилкеа и Томаса Мана, па све до Меркелове, немачка култура гаји симпатије према Русији. Да ли то угрожава јединство Запада?

У Немачкој све врви од истакнутих апологета Русије. Најновија је изјава Хорста Телтчика у којој је оптужио Запад да је „опседнут“ оптуживањем Владимира Путина за сва зла светске политике, чиме га „изопштава“ из сарадње. Јирген Тоденхофер осуђује „демонизацију“ Русије која је, према његовом мишљењу, доспела на лош глас. А у колекцији есеја под насловом „Зашто нам требају мир и пријатељство са Русијом“, истакнути бивши политичари различитих провинијенција – укључујући и конзервативце – позивају на топлије односе са Путиновим режимом.

Овај проруски сентимент уме да буде алармантно двопартијски, нарочито поводом Украјине. Левичарски политичари често правдају руску анексију Крима на прилично сличан начин на који то чини и десничарска Алтернатива за Немачку (AfD). Немачки национализам је увек нагињао ставу да су државе Источне Европе обичне напасти које би велике силе – у овом случају Русија и Немачка – требале да доведу у ред.

Постоји назив за ову модерну тежњу акомодацији са Русијом: „Putinversteher“, односно „објашњивачи Путина“. Мито и уцене вероватно могу да објасне неке од ових случајева, а ту је и масивна руска пропаганда и дезинформисање, што доприноси успеху Putinversteher-а у Немачкој. Али није само у томе ствар. Ту је и специфичан немачки резон који једноставно неће да нестане, а који инспирише апологете Кремља да представљају Путинову ауторитарну владавину као аутентични изражај руске јединствености. „Не смемо да намећемо западне вредности Русији“, кажу они. „Руска култура се мора поштовати онаква каква је“.

Ништа од овога није ново.

ИСТОРИЈА НЕМАЧКЕ РУСОФИЛИЈЕ
Почевши од 19. века, одређени број истакнутих немачких мислилаца је развио митску слику и фасцинацију Русијом, осцилирајући између страха и дивљења. С једне стране, Русија је перципирана као узнемирујуће необична и претећа јер је ова огромна земља била „нецивилизована“, вођена прастарим инстинктима. Истовремено, управо је та наводна грубост и ирационалност оно што је често третирано као израз непатворене духовне и моралне чистоте „руског народа“. Артур Милер ван ден Брук, филозофски праотац десничарске интелектуалне струје под називом „конзервативна револуција“, почетком 20. века Русе и Немце је видео као здрав контраст рационалистичком, материјалистички оријентисаном Западу. За њега су и Русија и Немачка биле идеолошки свеже и емотивно резонантне цивилизацијске силе.

Неки од највећих умова немачког интелектуалног живота су допринели овој идеализујућој мистификацији Русије. Године 1888, Фридрих Ниче је назвао Русију „једином силом која данас има издржљивост у свом телу, која може да чека, која може да обећа нешто“. Русија је за Ничеа представљала антитезу „патетичном европском партикуларизму и нервози“, а „Запад као целина“ више није имао „оне инстинкте из којих ничу институције, из којих ниче будућност“. Године 1920, песник Рајнер Марија Рилке је рекао да га је Русија „учинила ониме што јесте“. Рилке је своје „унутрашње порекло“ нашао у Русији, „тој земљи недовршеног Бога у којој из сваког људског геста топлина Његовог стварања тече као бескрајни благослов“.

Томас Ман је у својој књизи из 1918. под насловом Рефлексије неполитичког човека у ствари дошао до једне врсте културно-историјске контрасхеме, у којој су Немци и Руси на једној страни, а западне демократије на другој. Зато што су се и немачка и руска „култура“ одупирале „империјализму“ и бездушној, рационалистичкој „цивилизацији“ Запада, оба народа су се удружила у дубоком душевном међуодносу. И зато их Запад константно није разумевао, него их је кињио. Да не буде забуне, Ман је касније модификовао свој негативни став према демократији и западним вредностима. Али ране клице једног менталног склопа су биле очигледне.

Рајнер Марија Рилке

Штавише, велики делови немачке националистичке деснице током Вајмарске републике су веровали да су Немачка и Русија уједињене у борби против Запада. „Национални бољшевици“ попут Милера ван ден Брука и новинара Ернста Никиша – који се кретао од екстремне левице ка екстремној десници и назад – су видели Октобарску револуцију као народни (völkisch) устанак Руса против западне цивилизације, па стога и као узор за сопствену „националну револуцију“ која ће доћи. Слично томе, Јозеф Гебелс је у својим раним годинама славио Лењина као великог националног лидера Русије. Након Првог светског рата Црвена армија и Рајхсвер су сарађивали у тајном програму поновног наоружавања Немачке. Хитлерова расистичка мржња против свих Словена је имплементацију визије руско-немачког савезништва против Запада учинила немогућом унутар национал-социјалистичке идеологије. Али са пактом Хитлер-Стаљин који је трајао од 1939. до 1941. (мисли се на Молотов-Рибентроп пакт, прим. прев.), овај концепт је моментално поново оживео.

РУСОФИЛИЈА И АНТИАМЕРИКАНИЗАМ
Сан о немачко-руском контратегу против прејаког Запада се наставио и након ере нацистичког режима, овог пута у форми неутралних аспирација левице и деснице. Ова идеја је, на пример, постојала у немачком „мировном покрету“, који је мобилисао стотине хиљада демонстраната против нуклеарног пренаоружавања НАТО-а осамдесетих година прошлог века. Све ово није нестало након Хладног рата. У немачкој свести данас постоји склоност да се заслуга поновног уједињења Немачке приписује Михаилу Горбачову – а не толико снази и атрактивности западних демократија. Заиста, могли бисмо се запитати да ли је интеграција Немачке у Запад икада била у потпуности прихваћена код појединих делова немачког друштва.

Ове историјске тенденције се понекад рефлектују у једва прикривеном антиамериканизму који опстаје у Федералној Републици још од њеног зачетка, а који није присутан само код идеолошких екстремиста, него и код политичког и друштвеног центра. Најгора издања тог антиамериканизма била су сузбијана легитимним страхом од експанзионистичких амбиција совјетског комунизма и последичне војне зависности од Сједињених Држава. Али и током Хладног рата антиамериканизам је успевао да се индиректно изрази у виду осећаја културне антипатије према „површним“ и „бездушним“ Сједињеним Државама, које су наводно необуздано посвећене новцу и потрошњи. Многи Немци сматрају да у Русији могу да нађу оно супротно: културну нацију која вреднује идеале песника, уметника и интелектуалаца.

Носталгично сећање на политику детанта из седамдесетих и осамдесетих у Немачкој доводи до уверења да је Русија у основи мирољубива сила, незаобилазна при обезбеђивању стабилности у Европи. Нарочито за SPD, позив на партнерство са Москвом има готово религијску привлачност. Међу социјалдемократама, жудња за хармонијом у немачко-руским односима остаје јака упркос агресивно деструктивној улози коју Путинова неоимперијалистичка мафијашка држава игра у данашњој Европи. Министар иностраних послова Хајко Мас се супротставља овој струји, залажући се у редовима SPD-a за „нови остполитик“ (нова источна политика; прим. прев.) који би пре свега штитио интересе источноевропских партнера, а не Русије. Међутим, наишао је на слабу подршку у својој странци.

Хајко Мас

Политика актуелне немачке владе према Русији је дубоко амбивалентна. Захваљујући Ангели Меркел, Европска унија је осудила руску агресију на Украјину и одговорила уједињеним режимом санкција. Истовремено, Берлин је одувек јасно давао до знања да би његов „дијалог“ са Кремљом морао да остане приоритет на агенди, а да су мере попут испорука оружја Украјини – што би могло да угрози немачко-руске везе – без икаквих изгледа на успех. Штавише, на Минхенској безбедносној конференцији овог фебруара, Меркелова је поново потврдила своју подршку пројекту гасовода Северни ток 2, упркос снажном противљењу, не само Сједињених Држава, него и Брисела и једног дела чланица ЕУ. Свој став је оправдала императивом да се Русија не сме у потпуности „искључити“ из европских послова.

Један од најпарадоксалнијих аспеката немачке ситуације данас је то што су симпатије према Путину концентрисане у источним деловима земље који су некада патили под совјетским тоталитаризмом. Ово се једино може објаснити као фантомски стокхолмски синдром – као афинитет према окупатору који је одавно нестао. Што веће разочарање у реални, постојећи капитализам, то ружичастији постаје ауторитаризам прошлости.

ПРОРУСКИ ПРИТИСЦИ РАСТУ
Дакле, иако је Берлин „тукао“ Кремљ санкцијама, проруски притисци расту. Немачке корпорације и банке – уз подршку федералне владе – чине све што могу да минимализују удар санкција и прошире немачко-руске економске односе. На великом отварању нове Дајмлерове фабрике аутомобила код Москве немачки министар економије Петер Алтмајер стајао је раме уз раме са Путином, при чему је упечатљиво изјавио да нико не би смео да говори о „економском обарању Русије на колена“. „Успешна Русија“, истакао је он, била би „и у интересу Немачке“. Директор Дајмлера Дитер Зече је додао: „Верујемо у Русију!“

Федерална влада се тврдоглаво држи Северног тока 2, иако је угледни Немачки институт за економска истраживања (DIW) проценио да овај пројекат неће бити економски исплатив. Она и даље истрајава у својој политици упркос чињеници да је Кремљ одавно јасно ставио до знања да не намерава да настави са транзитом руског гаса кроз Украјину, упркос захтеву Берлина. Немачка тера даље, бирајући самоизолацију у Европи и отуђење ЕУ партнера као што су Пољска и балтичке земље, које се осећају директно угрожене Путиновим неоимперијализмом. Са својом тврдоглавом приврженошћу једностраној енергетској политици, Немачка не само да представља препреку за планове ЕУ да се умањи зависност од фосилних горива, него такође подрива и своју тврдњу да је доследни заговорник принципа мултилатерализма у светској политици.

То показује да у немачкој политици и немачкој економији, рационална разматрања нису увек на првом месту када су у питању односи са Русијом. У немачкој свести, Русија је нека врста замишљене, сублиминалне, увек присутне „Опције“ на коју се може рачунати уколико разноврсни спорови са западним савезницима постану превелики. Да, економске, политичке и друштвене везе са Сједињеним Државама су и даље прејаке да би Немачка могла напросто да одлепрша у непознато, макар за сада. Али та могућност се не може трајно искључити.

Ангела Меркел и Доналд Трамп на самиту Г-20 у Хамбургу, 7. јул 2017.

Коначни раскид је мало вероватан након одласка Ангеле Меркел из канцеларског кабинета, нарочито што њена наследница, Анегрет Крамп-Каренбауер – попут саме Меркелове – наставља да изражава своју посвећеност трансатлантском савезништву и његовим заједничким вредностима. Без обзира на то, притисак Путиновог лобија ће се готово сигурно увећати и могао би да доведе до додатног смекшавања става према руској аутократији. Уколико Европска унија настави да се дезинтегрише, могуће је чак и да ће националистички демони Немачке, за које су скоро сви веровали да су уништени, поново изронити на површину и почети да се шире.

Председниковање Доналда Трампа, са својим покличем „Америка на првом месту“ и агресивним приступом европским партнерима, јача тенденцију ка расколу у трансатлантском партнерству. А сама Трампова збуњујућа фасцинација и дивљење према Владимиру Путину такође не помаже много: идеја да би Трампов Вашингтон могао на крају да пронађе modus vivendi са Москвом, и то науштрб Европљана, распламсава импулс да се Немачка повеже са Русијом пре него што други то учине.

Човек се запита да ли би све ово могло да доведе до тога да Москва победи у Хладном рату, стичући одрживу сферу интереса на Истоку, потчињеност Запада и последично слабљење трансатлантских веза.

То није незамисливо.

 

Ричард Херцингер је политички уредник „Ди Велта“ и „Велт ам сонтага“ у Берлину.

 

Превео Владан Мирковић

 

Извор The American Interest