Српски културни простор и културна политика

Шта је српски културни простор и шта нас спречава да идеју о њему афирмишемо и активирамо кроз адекватну културну политику?

Током јавне расправе о Стратегији развоја културе Републике Србије, одржане 2017. године, често се могла чути критика на рачун општег циља Стратегије именованог као „повезивање српског културног простора“. Поред неповерења према овој идеји као изразу „великосрпског хегемонизма“, постављано је питање да ли је тако одређеном циљу уопште место у документу јавне политике какав је овај.

То питање није без основа, с обзиром да културна политика по дефиницији представља практичну политику (policy, a не politics), као скуп поступака и мера усмерених ка остварењу конкретних циљева од јавног интереса, и као таква би требало да буде ослобођена претензија „велике политике“ ка институционалном заснивању и (пре)обликовању друштвених релација. Стратегија у том смислу представља основни плански документ културне политике као јавне политике у области културе, односно документ планског и систематског регулисања јавног интереса у области културе и планског и систематског одлучивања о свим питањима повезаним са развојем културе у једном друштву.

Иако је и раније била уочавана илузивност заснивања и разумевања културне политике и јавних политика уопште као независних и аутономних у односу на идеолошке доминанте и носиоце политичке и друштвене моћи, криза глобалног поретка снага и самим тим доминантне глобалне не само идеолошке, него и транс-идеолошке и цивилизацијске парадигме, чини све неодрживијим веровање у универзализовано и нормализовано схватање културне политике. Културне политика и јавни интерес ком је посвећена, као ни међународни документи и институције на чијем ауторитету се гради њен садашњи вид, никако не могу бити схваћени као неупитни, саморазумљиви и независни од актуелних облика доминације и контроле и комплекса идеја на којима они почивају.

КУЛТУРНА ПОЛИТИКА И ОДГОВОРНОСТ
Такође, проблематизовању културне политике у облику у ком је установљена током друге половине прошлог века, доприноси и схватање културе која се последњих деценија све више тумачи на основу појмова идентитета и вредности, толико да се са њима готово поистовећује. Према овоме, култура би била историјски формиран комплекс нормативно-вредносних (или идејно-вредносних) основа људске делатности, из чега би следило да разлике између држава и култура, па и историјских епоха, нису само резултат различитог економског и политичког поретка, него пре свега различитих погледа на свет, чије су језгро вредности и култура. Вредности би при томе представљале историјски генерисана уверења и ставове, односно скупове уверења и ставова, којима појединци и заједнице одговарају на питања смисла сопственог постојања и заједништва.

Културна политика, пошто никако не може бити независна од вредности културе, као ни од државног и инстутуционалног система унутар којих делује, свакако не може бити равнодушпна према питању вредности. Вредностима се при томе не може приступити доминантно квантитативним методама, нити се оне могу поимати као неупитне и универзалне категорије, који важе за све људе у свим временима.

Народни музеј у Београду (фото: Танјуг/Драган Кујунџић)

Конкретност културне политике у овом домену, дакле, мора бити усмерена ка вредностима конкретне друштвене, историјске и културне заједнице којој се обраћа и унутар које делује. Културна политика заснована на јавном интересу, тако, мора имати свест о постојећим вредносним моделима друштва на чије потребе одговара, као и свест о вредностима за чију промоцију сматра да је од јавног интереса. Ова два скупа вредности не морају увек бити подударна и бесконфликтна, али такозване позитивне вредности, као вредности афирмисане културном политиком, не би смеле бити формулисане независно или у апсолутној конфронтацији са доминантним историјски генерисаним вредностима једне заједнице. Другим речима, културна политика мора имати одговорност према систему вредности који је одређена заједница креирала кроз своје историјско постојање, и уместо промоције апстрактних и априорних идеолошких претпоставки, мора се обраћати конкретним потребама конкретне друштвене заједнице и конкретних грађана једне државе, уважавајући одређена темељна уверења на основу којих значајан број грађана гради свој културни идентитет, односно осећање културне припадности.

ШТА ЈЕ СРПСКИ КУЛТУРНИ ПРОСТОР?
У том смислу, културна политика Републике Србије морала би се обраћати потребама свих грађана Србије без обзира на њихову идентитетску припадност и изборе, али и свим носиоцима српског културног идентитета без обзира на то где живе. Деловање културне политике ван инстритиуционалних граница држава легитимизовано је културном дипломатијом и у складу је како са међународним документима и праксом, тако и са законодавством наше, и осталих европских држава.

Културна политика Србије, као и документи којима је регулисана, мора бити опредељена за очување јединства културног простора Републике Србије, затим очување културне разноликости као посебног богатства наше земље, али и, с обзиром на то да Србија представља матичну државу српског народа насељеног у региону и различитим деловима света, за очување и повезивање српског културног простора (који није подударан са политичким простором), односно заштиту културног наслеђа и промовисање културног стваралаштва свих носилаца српског културног идентитета.

Српски културни простор је, у складу са тим, у Предлогу Стратегије развоја културе Републике Србије, који још чека на скупштинску процедуру, одређен као географски и културни простор обележен активним присуством српске културе и културног наслеђа, обухватајући и повезујући све носиоце српског културног идентитета, без обзира да ли живе у Републици Србији, подручјима које је српски народ историјски насељавао или насељава, као и у расејању. Дужност Републике Србије, наводи се даље у документу, као матичне државе српског народа, је да штити и промовише право и могућност свих Срба на очување сопственог културног идентитета и стваралаштва на основу своје националне културе.

Ова, у складу са могућностима културне политике као практичне политике, релативно мека дефиниција подразумева уважавање чињенице о националним културама као и даље актуелној историјској реалности, односно националном контексту у ком се и даље развијају културе, између осталих у европских народа, што суштински, макар и невољно, није оспорено ни у транснационалној идеологији Европске уније, заснованој на принципу „јединства у разноликости”. Таквим ставом се, по себи, не негира право појединца на избор сопственог идентитета или постојање различитих мањинских идентитета, нити се национална култура сматра једином врстом културе, која би искључивала постојање и упоредност са другим облицима културе. Јасно је да сваку културу, па и српску, карактерише прожимање са другим културама, унутрашња раслојеност и развојност, али такође и разлика у односу на друге културе.

ПИТАЊЕ ЦИВИЛИЗАЦИЈСКОГ МОДЕЛА
Држава у спровођењу културне политике усмерене ка српском културном простору поседује инструменте међународних институција и докумената, билатералне сарадње са државама у којима живе припадници српског народа, активне подршке оснивању, очувању и раду установа, удружења и организација са српским идентитетским предзнаком, уз бригу о стално развијаним каналима комуникације и подстицања свести о културном јединству у оквиру целог простора.

Главни улаз у галерију Матице српске на Тргу галерија у Новом Саду

При свему овоме, треба имати на уму неопходност заснивања и представљања идеје српског културног простора који би био у складу са савременим културним и друштвеним праксама и облицима свести, неопходност активирања свих државних и националних капацитета у том процесу, па и неговање идеје о овом простору не само као о историјском или географском него и духовном и менталном, дакле простору заједничких вредности, симбола и (о)сећања.

Такође, ограничени капацитети културне политике, и њено потискивање пред концептима стратешке културе као инструментализације културе у контексту хибридних ратова и очувања државног суверенитета и „меке моћи”, сугеришу нам да њен садашњи облик, али и идеја српског културног простора овако формилисана, има донекле привремени карактер, и да ће она пре или касније, на овај или онај начин, морати да буде радикално преобликована у складу са променом цивилизацијских парадигми и цивилизацијским изборима у којима ће идеја српског културног и националног ослобођења и уједињења уопште моћи да буде остварива.

Без свести да је заснивање идеје српског културног простора и културне политике посвећене његовој афирмацији и активацији, у основи неостварљива у оквиру доминације и идентитетског осећања припадности евро-атлантском цивилизацијском моделу, даљи искораци у њеном осмишљавању и реализацији неће бити могући. Спремност на пре свега менталне и симболичке резове који би нас чекали на том путу као да превазилази институционалне и личне капацитете које Србија и српски народ имају у овом тренутку. Али историја је непредвидљива, а идеја српског културног и (над?)националног јединства, упркос свему, неочекивано отпорна, жива и одржива да бисмо се у том погледу предавали потпуном песимизму.

 

Текст представља прилагoђене елементе излагањa Владимира Коларића на скупу „Српски културни простор: устројство, проблеми, вредности“, одржаном 17. и 18. маја 2019. године у Матици српској у Новом Саду. У тексту су изнети искључиво ауторови лични погледи.

 

Извор Нови Стандард