B. Mitrinović: Ratni brodovi su i meta, ne samo pretnja

Problem za svet je što je Tramp navikao u biznisu da igra igru „ko će prvi da trepne”. A narodi na Istoku, uopšte ne razumeju tu igru

Donald Tramp voli slikovito da se izražava. Ove nadelje je pozvao Viktora Orbana u Vašington i pokušao da mu proda američko oružje. Toliko je bio oduševljen tom idejom i mađarskim premijerom da je rekao da su njih dvojica kao blizanci. Pored iskrene oduševljenosti Orbanovom politikom „Mađarska na prvom mestu”, što je kopija Trampovog slogana „Amerika prvo”, američki predsednik je takvim poređenjem odgovorio i svom državnom sekretaru Majku Pompeu i ostalim „jastrebovima” u njegovoj administraciji koji su tražili otkazivanje Orbanove posete. Jer mađarskog premijera smatraju diktatorom koji ne prima migrante i voli da drži sve u svojoj zemlji pod kontrolom. Razlika između Orbana i Trampa je u tome što se trenutno ambicije ovog prvog završavaju na odbrani državnih granica i vlasti, dok su Trampove „dve desne ruke” Pompeo i Džon Bolton poslali najmanje sedam raketnih razarača u Persijski zaliv, od koji svaki može da nosi po 90 krstarećih raketa „tomahavk”. Da se tamo nađu ukoliko iranska Revolucionarna garda odluči da ih napadne. Pa da mogu da odgovore.

MI UVEK POBEĐUJEMO
Tramp voli da prodaje oružje, ali ne voli da ratuje. Voli da ima monopol i na prodaju drugih proizvoda. Eskalaciju trgovinskog rata sa Kinom opisao je kao „malu svađu među prijateljima”. Upitan kako će se završiti ta svađa, Tramp je odgovorio: „Pobedom. Mi uvek pobeđujemo”. Dok se on preko Tvitera hvali američkom snagom i drčnošću, „duboka država” koristi ovaj njegov impuls i vojnu mašineriju raspoređuje po svetu. Problem za svet je što je američki predsednik navikao u biznisu da igra igru „ko će prvi da trepne”. A drugi narodi, naročito oni na Istoku, uopšte ne razumeju tu igru, njihov kulturološki i nacionalni model ponašanja sledi drugačiju logiku. Nema šta da se netremice gledamo: ako kažeš da ne želiš rat i najaviš plan za slanje 120.000 vojnika na Bliski istok, imaćemo situaciju iz 2003, kada je upravo toliko američkih vojnika poslato u invaziju Iraka. Sve je jasno.

Radikali u Trampovoj administraciju planiraju munjeviti rat od nekoliko dana protiv Irana, bez gubitaka. U njihovu procenu kao da nisu uvedena iskustva iz Sirije, Jugoslavije, Iraka, Vijetnama… Postoje dva logična objašnjenja za ovakav preterani optimizam. Ili su zagovornici rata sa Iranom toliko ubeđeni da je Teheran slab da bi ga nekoliko vazdušnih napada prisililo na predaju ili su svesni da ne može biti „blic kriga” ali moraju da nagovore Trampa da započne rat po svaku cenu.

MAKSIMALAN PRITISAK
U svakom slučaju brzina i lakoća ratovanja su laž. To zna i Tramp. Ali vaga između mita o vlastitoj i američkoj izuzetnosti i straha da će izgubiti trku na domaćem terenu ukoliko se jedna laka pobeda koja bi mogla da mu obezbedi drugi predsednički mandat pretvori u američku klanicu.

Taktika „maksimalnog pritiska”, koji SAD primenjuju na Iran, Venecuelu, Siriju, Rusiju – put je sa samo jednim izlazom. Zbog toga napumpavanje „obaveštajnih podataka” koji buduću žrtvu američke agresije dovode do zida, uprkos silnim naporima obaveštajnih službi i medijskih stručnjaka – izaziva sumnju i kod saveznika. Ako čak i britanski Gardijan kritikuje pripreme Vašingtona za rat u Iranu – stvari ne idu tako dobro. Britanski ministar spoljnih poslova Džeremi Hant je izrazio zabrinutost da bi čak i slučajno moglo do dođe do sukoba sa eskalacijom koju mnogi ne bi želeli. Jer nosači aviona u Persijskom zalivu nisu samo pretnja, nego i meta.

EVROPA NE BI U RAT
Evropski saveznici SAD se protive vojnom odgovoru na „kredibilne” pretnje Irana američkim trupama. Čini se da nisu spremni da poveruju u fotografije koje prikazuju potpuno opremljene rakete na malim brodovima u Persijskom zalivu koje su postavile iranske paravojne snage. Za razliku od vremena kada je Toni Bler pokušavao da uradi „pravu stvar” priduživanjem Velike Britanije invaziji SAD u Iraku, sada se opreznije razmatraju obaveštajni podaci. Što opet ne znači da slučajan okidač, poput Račka, Sadamovog navodnog oružja za masovno uništenje ili navodnog napada bespilotnom letelicom na saudijski naftovod – neće pokrenuti rat.

U „male svađe među prijateljima” već odavno ne veruju ni Rusi, čiji je navodni kandidat pobedio na američkim predsedničkim izborima. Sastanak Putina i Lavrova sa Pompeom je protekao daleko od restarta odnosa, nije dogovoren suret dvojice predsednika u Osaki, nije bilo nikakvog oduševljenja što su posle duge pauze razgovori obnovljeni. U Moskvi vladaju uzdržanost i pripreme za rat.

 

Autor Biljana Mitrinović

 

Izvor Politika, 19. maj 2019.

Pratite nas na YouTube-u