Б. Митриновић: Ратни бродови су и мета, не само претња

Проблем за свет је што је Трамп навикао у бизнису да игра игру „ко ће први да трепне”. А народи на Истоку, уопште не разумеју ту игру

Доналд Трамп воли сликовито да се изражава. Ове надеље је позвао Виктора Орбана у Вашингтон и покушао да му прода америчко оружје. Толико је био одушевљен том идејом и мађарским премијером да је рекао да су њих двојица као близанци. Поред искрене одушевљености Орбановом политиком „Мађарска на првом месту”, што је копија Трамповог слогана „Америка прво”, амерички председник је таквим поређењем одговорио и свом државном секретару Мајку Помпеу и осталим „јастребовима” у његовој администрацији који су тражили отказивање Орбанове посете. Јер мађарског премијера сматрају диктатором који не прима мигранте и воли да држи све у својој земљи под контролом. Разлика између Орбана и Трампа је у томе што се тренутно амбиције овог првог завршавају на одбрани државних граница и власти, док су Трампове „две десне руке” Помпео и Џон Болтон послали најмање седам ракетних разарача у Персијски залив, од који сваки може да носи по 90 крстарећих ракета „томахавк”. Да се тамо нађу уколико иранска Револуционарна гарда одлучи да их нападне. Па да могу да одговоре.

МИ УВЕК ПОБЕЂУЈЕМО
Трамп воли да продаје оружје, али не воли да ратује. Воли да има монопол и на продају других производа. Ескалацију трговинског рата са Кином описао је као „малу свађу међу пријатељима”. Упитан како ће се завршити та свађа, Трамп је одговорио: „Победом. Ми увек побеђујемо”. Док се он преко Твитера хвали америчком снагом и дрчношћу, „дубока држава” користи овај његов импулс и војну машинерију распоређује по свету. Проблем за свет је што је амерички председник навикао у бизнису да игра игру „ко ће први да трепне”. А други народи, нарочито они на Истоку, уопште не разумеју ту игру, њихов културолошки и национални модел понашања следи другачију логику. Нема шта да се нетремице гледамо: ако кажеш да не желиш рат и најавиш план за слање 120.000 војника на Блиски исток, имаћемо ситуацију из 2003, када је управо толико америчких војника послато у инвазију Ирака. Све је јасно.

Радикали у Трамповој администрацију планирају муњевити рат од неколико дана против Ирана, без губитака. У њихову процену као да нису уведена искуства из Сирије, Југославије, Ирака, Вијетнама… Постоје два логична објашњења за овакав претерани оптимизам. Или су заговорници рата са Ираном толико убеђени да је Техеран слаб да би га неколико ваздушних напада присилило на предају или су свесни да не може бити „блиц крига” али морају да наговоре Трампа да започне рат по сваку цену.

МАКСИМАЛАН ПРИТИСАК
У сваком случају брзина и лакоћа ратовања су лаж. То зна и Трамп. Али вага између мита о властитој и америчкој изузетности и страха да ће изгубити трку на домаћем терену уколико се једна лака победа која би могла да му обезбеди други председнички мандат претвори у америчку кланицу.

Тактика „максималног притиска”, који САД примењују на Иран, Венецуелу, Сирију, Русију – пут је са само једним излазом. Због тога напумпавање „обавештајних података” који будућу жртву америчке агресије доводе до зида, упркос силним напорима обавештајних служби и медијских стручњака – изазива сумњу и код савезника. Ако чак и британски Гардијан критикује припреме Вашингтона за рат у Ирану – ствари не иду тако добро. Британски министар спољних послова Џереми Хант је изразио забринутост да би чак и случајно могло до дође до сукоба са ескалацијом коју многи не би желели. Јер носачи авиона у Персијском заливу нису само претња, него и мета.

ЕВРОПА НЕ БИ У РАТ
Европски савезници САД се противе војном одговору на „кредибилне” претње Ирана америчким трупама. Чини се да нису спремни да поверују у фотографије које приказују потпуно опремљене ракете на малим бродовима у Персијском заливу које су поставиле иранске паравојне снаге. За разлику од времена када је Тони Блер покушавао да уради „праву ствар” придуживањем Велике Британије инвазији САД у Ираку, сада се опрезније разматрају обавештајни подаци. Што опет не значи да случајан окидач, попут Рачка, Садамовог наводног оружја за масовно уништење или наводног напада беспилотном летелицом на саудијски нафтовод – неће покренути рат.

У „мале свађе међу пријатељима” већ одавно не верују ни Руси, чији је наводни кандидат победио на америчким председничким изборима. Састанак Путина и Лаврова са Помпеом је протекао далеко од рестарта односа, није договорен сурет двојице председника у Осаки, није било никаквог одушевљења што су после дуге паузе разговори обновљени. У Москви владају уздржаност и припреме за рат.

 

Аутор Биљана Митриновић

 

Извор Политика, 19. мај 2019.