Како очувати војну неутралност?

Мора доћи до јачања веза са ОДКБ, у смислу прављења баланса између наше сарадње са НАТО и ОДКБ. Биће тешко, али други избор немамо

Србија се определила за војну неутралност и, формално, НАТО неће имати никакве замерке због таквог става. Међутим, свакако неће седети скрштених руку. Покушаваће да деморалише Србију кроз активности у земљама нашег окружења, како би је довео у позицију да почне озбиљно да размишља да ли јој је уопште исплативо бити ван НАТО. То не подразумева само пуки завршетак процеса уласка земаља са којима се граничимо у НАТО, већ озбиљне активности које Алијанса намерава да спроведе у тим државама како би Србији показала да су јој шансе за опстанак у таквом окружењу готово никакве. Осим, наравно, уколико се не приволи НАТО царству.

С обзиром да је Црна Гора већ постала чланица, а да се очекује и убрзани улазак Северне Македоније, те да се суштински формирање тзв. косовске војске везује за могући пријем тзв. Косова у НАТО, јасно је да окружење Србије није нимало весело, посебно што је већина земаља у окружењу крајње непријатељски настројена према Србији. Зато смо дужни да адекватно сагледамо неке од наредних потеза НАТО-а на терену Балкана и да у складу с тим сачинимо одређену стратегију како да сачувамо нашу војну неутралност.

КОСОВСКА ВОЈСКА
Оног момента када је тзв. косовски парламент мимо било ког међународног документа – па чак и противно постојећем уставу те лажне државе – донео закон о трансформацији безбедносних снага у војску, било је јасно да иза тог пројекта стоји нико други него НАТО. Колико год да су се челници НАТО скривали иза овог пројекта, односно колико год да је генерални секретар Јенс Столтенберг јавно критиковао формирање тзв. војске Косова, суштински нико тзв. Косову није замерио озакоњење те трансформације. Вашингтон је званично износио ставове да тај потез не доноси никакве тензије, јер ће трансформација наводно трајати дуже од десет година. Међутим, ствари на терену су сасвим другачије.

Американци убрзано наоружавају оружане формације тзв. Косова и обучавају их строго по НАТО стандардима, јер желе да се трансформација што пре заврши. Најпре због чињенице да је постојање војске један од симбола државности, а потом и због тога што ће једна таква војна формација бити добра пешадија за НАТО и реметилачки фактор на Балкану, највише уперен према Србији, за коју важи да је сарадник Руске Федерације. Без обзира што Алијанса формално нема ништа против наше војне неутралности, у пракси се итекако противи томе што ми наше војне снаге модернизујемо, и то искључиво омраженим руским и кинеским наоружањем, што је директан прст у око НАТО-у.

То је разлог због којег се НАТО определио за снажан притисак на Србију, јер тзв. Косовска војска, састављена од командног кадра бивших терориста УЧК и новопечених младих официра школованих по НАТО академијама и курсевима, представља озбиљан безбедносни изазов за Србију на који ће она у будућности морати да троши ресурсе и значајна средства како би правовремено добијала информације о развоју те војске.

Истини за вољу, та тзв.војска ће увек бити и претња у контексту евентуалног оружаног сукоба, јер је крајње непријатељски усмерена ка Србији. У крајњем исходу, без обзира на чињеницу да НАТО нема праксу да у свој састав прима земље које нису решиле своје територијалне спорове, тзв. Косово би могло да буде изузетак, јер је суштински веома важно у геополитичком и геостратешком смислу. Тада ће заправо оружане снаге тзв. Косова бити формално оружане снаге НАТО-а. Да је та намера кључ због којег се на оба ока зажмурило око формирања те војске показују и недавно изведене војне вежбе одређених јединица Северне Македоније, тзв. Косова и Албаније, чиме се заправо демонстрирала јединствена снага НАТО пешадије на терену Балкана, уперене искључиво против Србије.

АКТИВНОСТИ НАТО У ЦРНОЈ ГОРИ
Наизглед је свима деловало смешно да је НАТО прихватио да се Црна Гора интегрише у састав Алијансе, јер сама Црна Гора објективно не поседује готово никакве битније војне ресурсе због којих би могла да буде од користи за НАТО. Ипак, Црна Гора има одличан географски терен, плус излазак на море који је за НАТО далеко битнији од војних капацитета црногорске војске.

Недавно се у Скупштини Црне Горе повела полемика око евентуалне изградње великог радара на планини Бјеласици (Црни врх), што је због близине границе са Србијом веома велики проблем за нашу земљу. Тај радар би требало да изгради влада Црна Горе у сврху контроле ваздушног простора. Међутим, с обзиром да Црна Гора нема довољно средстава за изградњу овог пројекта, НАТО је спреман да покрије све трошкове, будући да има велики интерес да се радар изгради. Путем тог радара НАТО би покрио и велики део територије Србије, чиме би додатно ојачао контролу ваздушног простора за своје интересе.

Припадник почасне гарде Војске Црне Горе поред НАТО заставе

Иначе, НАТО очито планира да апсолутно ојача своје присуство у Црној Гори и кроз изградњу војног полигона за сопствене потребе на планини Сињајевини, али и кроз активније коришћење аеродрома Голубовци. Наводно постоје планови да НАТО изгради и војну базу, што свакако изазива приличну узнемиреност грађана у Црној Гори. Такви науми дефинитивно указују на намере НАТО-а да простор Балкана у потпуности стави под своју контролу и да ником другом не допусти да се меша у његову интересну зону. Такође, НАТО оваквим потезима јасно циља и према Србији, јер јој указује у каквом је окружењу, те да као земља која је ван НАТО-а може да буде и потенцијална мета, посебно ако свој развој буде заснивала на што већој војној сарадњи са Русијом и Кином.

Проблем за Србију је и чињеница да је НАТО тешко одвратити од намере да изгради војну базу, уколико се Алијанса определи за ту опцију. Најпре због чињенице да је сама црногорска власт крајње атлантистички оријентисана и да је у више наврата показала лојалност према НАТО-у, а потом и због чињенице да је крајње непријатељски оријентисана према Србији. Чак и уколико би се којим случајем црногорска власт дрзнула да приговори нешто против НАТО намера у Црној Гори, исте секунде би се активирао шиптарски фактор, који је своју снагу већ показао у општини Тузи, јасно ставивши Милу Ђукановићу до знања да иако он ужива америчку подршку, они у Американцима ипак имају далеко већу залеђину, пре свега јер имају много већи уцењивачки потенцијал преко којег могу да утичу на америчке интересе. Практично, преко шиптарског фактора НАТО веома снажно држи Ђукановића у шаци, и нереално је очекивати да би тродеценијски владар Црне Горе смео било шта да приговори Алијанси.

СЕВЕРНА МАКЕДОНИЈА И БиХ
По питању Северне Македоније, ствар је више него јасна. Може се очекивати крајње убрзани улазак ове државе у НАТО јер је она под апсолутном контролом западног фактора. Чак постоји могућност избијања грађанског сукоба и цепања те државе уколико би у било ком тренутку било ко од садашњих македонских властодржаца рекао било шта супротно НАТО политици. НАТО батина у тој банана држави су Шиштари, којима је она безмало поверена на управљање, јер је након избора Пендеревског на место председника Северне Македоније – и то уз помоћ шиптарских гласова – отклоњена и последња препрека у виду Ђорђа Иванова.

Шиптари данас имају свог председника македонског парламента (Собрања), а на местима председника државе и владе имају људе који искључиво зависе од њихових гласова. С обзиром да је званична политика Заевљеве власти улазак у НАТО по убрзаном процесу, прича је у потпуности окончана. Сада се јасно показује да је заправо комплетна операција рушења Груевског – и у том моменту његовог све мање послушног, па чак и крајње непослушног ВМРО-ДПМНЕ – била организована да би се довела власт коју ће Шиптари, као најлојалнији НАТО савезници на Балкану, држати у шаци.

Да би се то остварило најпре је било неопходно сменити оне који нису пристајали на промену имена и прилично спорног идентитета који је грађен још од Броза, јер је то била велика препрека да Грчка пристане на чланство Македоније у НАТО. Када је та „мала“ препрека превазиђена, што је у суштини подразумевало брисање тог спорног идентитета, посао усисавања ове територије која се данас комично назива Северна Македонија могао је да отпочне, и сада смо у његовој финалној фази. Према Србији северномакедонске власти имају изражено негативан став и – без обзира на формалне куртоазне речи између председника Србија и премијера Северне Македоније – свима је јасно да ту никаквог пријатељства нема и да је Северна Македонија заправо полигон за активности усмерене према Србији, што НАТО обилато користи за додатне притиске на нашу земљу. Ти притисци ће само да порасту кад се и формално озваничи улазак Северне Македоније у НАТО.

Подизање НАТО заставе испред зграде Владе Републике Северне Македоније у Скопљу

Босна и Херцеговина је следећа на реду за улазак у Алијансу, али ту ће ствари ићи нешто компликованије, јер је српски фактор тај који мора да се сагласи са том одлуком. Чињеница је да Милорад Додик не жели да прихвати улазак БиХ у НАТО, и на њега ће врло брзо отпочети нови вид притиска који је у контексту примене овлашћења из Бонског споразума већ најавио Валентин Инцко, као тамошњи гаулајтер. Наиме, Инцко је већ најавио да ће самоиницијативно сменити Додика јер му наводно Бонски споразум то дозвољава. Тиме заправо Запад ставља до знања да жели послушног српског политичара на челу Републике Српске, а највећи проблем им је у томе што тренутно не могу да пронађу довољно снажну личност која би имала макар десети део подршке Срба у поређењу са Додиком.

За Запад је крајње проблематично то што је Додик добио веома снажну подршку на недавним изборима у Републици Српској, и зато ће западне земље, односно НАТО, веома пажљиво прионути на овај посао. Циљ је коначан улазак Босне и Херцеговине у НАТО, а да Срби не буду против у мери у којој су данас, али и апсолутна елиминација Додика као некога у коме на Западу виде потпуно проруски настројеног политичара. Евентуалним уласком Босне и Херцеговине у НАТО, Србија би постала једина држава на простору Балкана која није чланица НАТО, што би свакако умногоме отежало њен положај.

ШТА ЧИНИТИ?
Србија је чврсто опредељена за војну неутралност, бар док је садашње власти. Нека друга власт ће можда имати другачију политику. Можда зато није лоше да се кроз евентуалне уставне промене, ако до њих дође, убаци члан који обавезује на очување војне неутралности. Тренутно, она је подигнута на обавезни ниво кроз Закон о одбрани, где се у члану 3. тачке 9. дефинишу одбрамбени интереси Републике Србије и у њима се наглашава да је један од њих и војна неутралност.

Међутим, оно чега би морали да будемо свесни је и чињеница да ће нас војна неутралност убудуће све више коштати. Наиме, НАТО свакако неће бити равнодушан на то што нека од земаља у региону „штрчи“ и да је ван чланства Алијансе (уколико претходно све државе добију статус чланица). Како бисмо у таквој ситуацији могли да водимо неутралну политику, ми свакако морамо да покажемо добру вољу у сарадњи са НАТО, али без икаквог устручавања морамо јачати наше одбрамбене капацитете кроз сарадњу са Русијом и Кином и неким другим источним земљама.

Наша улагања у систем одбране морају да буду још већа него што су данас, јер без снажне армије нема ни очувања војне неутралности. Такође, мора доћи до јачања веза са ОДКБ, у смислу прављења баланса између наше сарадње са НАТО и ОДКБ. Тиме се ставља до знања да се заиста не сврставамо ни на једну страну и да смо партнери са свима, у складу са нашим интересима. Водити такву политику је паклено тешко, али ми други избор немамо уколико се определимо да чувамо војну неутралност.

Министар одбране у Влади Републике Србије Александар Вулин држи уводни говор на Омладинском форуму Организације договора о колективној безбедности (ОДКБ) у Дому Гарде у Топчидеру, Београд, 19. октобар 2017.

Неко би рекао да је то политика најогољенијег прагматизма, али све супротно томе нас води у сигурно чланство у НАТО-у, јер ОДКБ на овом простору није присутан и нема намеру да буде присутан, тако да је једино што нам остаје да претходно добро модернизујемо војску и одбрамбене капацитете како бисмо у каснијој фази били у стању да се свима нудимо за партнере, а да нигде не будемо чланови, и да нас због тога нико уценама и притисцима не може натерати да учинимо нешто супротно нашим интересима.

 

*Владимир Ђукановић је адвокат, народни посланик и члан Председништва Српске напредне странке

 

Извор Нови Стандард