Марија Ђорић: Политика и насиље

Човек све више показује анимални део своје (деструктивне) природе, у коме нема места хуманости, а насиље постаје основни модел комуникације

Рекло би се да је насиље старо колико и човек. Ако идемо по тој аналогији, онда је политичко насиље старо колико и политика. Чини се да је насиље иманентно људској природи и да је мудри Макијавели био у праву када је тврдио да је човек un mezzo bestia e mezzo uomo, тј. пола човек, пола животиња. Будући да живимо у временима у којима се више него икада прича о људским правима, а с друге стране, више него икада ратује, чини се да је Макијавели ипак био помало наиван. Људска врста може бити много суровија него што је то стари добри Макијавели и могао да претпостави. Човек све више показује анимални део своје (деструктивне) природе, у коме нема места хуманости, а насиље постаје основни модел комуникације. О томе сведоче неки од најбруталнијих ратова садашњице (као што је онај у Сирији), терористички напади с морбидним порукама страха, на хиљаде порушених огњишта, нове миграције које с правом можемо назвати сеобом народа…

ЧОВЕК И ЖИВОТИЊЕ
Иако овај деструктивни сегмент човекове природе називамо животињским, тј. анималним, уверена сам да смо у великој заблуди. Наиме, ниједна животиња није способна да уради припаднику своје врсте оно што је човек способан да уради другом човеку. Животиње нападају једне друге када су гладне, кад штите своју младунчад или када се бране од предатора. Човек је једино биће на овој планети које може убити без икаквог разлога, упркос томе што има разум, који га издваја из широког царства животиња. Чак и када се боре за доминацију, животиње не убијају припаднике своје врсте. Добар пример за то је борба између вукова око предводника чопора. Још је Конрад Лоренц у својим истраживањима утврдио да вукови у међусобним борбама увек контролишу угриз на врату (жили куцавици) једни другима – јер циљ није да се противник убије, већ да се покаже ко је јачи. Из тога би човек као суперинтелигентно биће могао да научи нешто и од животиња.

Као најфлагрантнији облици манифестације политичког насиља, ратови су добар пример човекове бруталности. Ратови су немилосрдни према свима, па чак и према онима који апсолутно нису криви ни за шта, а то су деца. Добар пример људске бестијалности јесу логори за децу у усташкој НДХ. Једно од таквих тужних места био је и логор Јастребарско, у који су доведена деца с Козаре. То је јединствен пример дечјег логора у свету, у време Другог светског рата, у целој окупационој зони коју су држали нацисти и фашисти. Времена се мењају, а бруталност ратова и даље остаје, упкос мишљењу да се човечанство развија у позитивном смеру. На сиријском ратишту више од 2.000 деце-ратника обучавано је за најкрволочнија дела. Ако је истина она Фројдова мисао да је дете отац човека, запитајмо се каква нам то будућност предстоји с уништеним детињствима и украденим младостима.

Савремени човек је у великој мери еволуирао у свим областима живота – створио је нову технику и технологију, усавршио начине комуницирања, направио вештачку интелигенцију, спрема се за освајање универзума… Планета Земља постала је тесна. У тој техничко-технолошкој експанзији као да смо изгубили душу. Концепт општег добра о коме су толико причали антички филозофи постаје обезвређен. Егоистични индивидуализам заборавља ону Периклову мисао да када је заједници добро, биће добро и појединцу. Међутим, уколико заједница пропадне, пропадамо и ми као индивидуе с њом.

РЕЛИГИЈА И РЕЦИПРОЦИТЕТ
У доба неолибералног капитализма, када је новац главна религија, граница између добра и зла постаје замагљена. Све је подређено профиту, укључујући и нашу безбедност. Неоимперијалистички ратови воде се под геслом „ослобођења” или „демократизације”, а право појединца супституисано је правом мултинационалних корпорација. Насиље с улица пренело се у виртуелни простор. Терористи користе најсавременије начине комуницирања путем „дарк нета” и енкриптованих апликација какве су Телеграм или Зола, с лакоћом шерују виолентне садржаје на друштвеним мрежама и шире пропагандистичке поруке. Насиље је свуда око нас. Како да се заштитимо од масе насилних садржаја којима смо преплављени не само у виртуелном простору већ и у свакодневном животу? „Човек није острво сам по себи”, као што рече Хемингвеј (За ким звона звоне, Дон Џон), сви смо ми део једног ширег система, повезани попут спојених судова. Рат у Сирији имао је консенквенце по читав свет у виду енормних миграционих кретања. Појава џихадистичке идеологије Исламске државе резултирала је јачањем екстремне деснице широм света. Сада имамо на делу нешто што се може назвати реципроцитетом насиља – када једна врста насиља производи другу. Али као што је познато да се ватра ватром не гаси, тако се ни насиље не може спречити насиљем.

ЖИВО БЛАТО
Талас насиља запљускује обале свих земаља широм света. То видимо и по протестима од Венецуеле, преко Жутих прслука у Француској, па све до нашег брдовитог Балкана. Буре барута, како још називају наш трагичан и прелеп Балкан, не би било тако опасно да се у њега не долива нови барут допремљен из модерних иностраних кухиња. Да је латинска изрека „Nomen est omen” тачна, видимо и по етимологији речи Балкан, која потиче од речи балк, што у основи значи блато (Халил Иналџик). И ми смо одиста симболички заглављени у том живом блату из кога никако не можемо да изађемо. Сигурна сам да нам насиље неће бити од користи, већ да ћемо због њега само још више потонути.

Стари Грци сматрали су да насиљу нема места у политици и да је оно својствено варварима и претполитици. Ако је тако, остаје нам само да се питамо да ли смо услед експанзије политичког насиља као цивилизација регресирали на ниво претполитике. Упркос поплави политичког насиља широм света, дубоко верујем да све оно што се заснива на виолентности није одрживо – бар не на дуге стазе. Јер како рече Алфред Адлер: „Тамо где престаје моћ” – а ја бих додала и насиље – „почиње љубав”. А овај свет постао је и опстао ипак захваљујући љубави, а не насиљу.

 

Аутор Марија Ђорић

 

Извор Српска економија, 22. мај 2019.