Срби и Други светски рат: Споменици фалсификата

Споменици посвећени Другом светском рату подизани за време „друге“ Југославије често су непокретна сведочанства историјске ревизије

Кога, заправо, узнемири споменик у Јасеновцу? Кога уопште може да узнемири? Кога брижљиво уређени и неговани природни пејзаж асоцира на најјезивија страдања стотина хиљада Срба? Шта је хтео да постигне Богдан Богдановић „Каменим цветом“? Како сам једном приликом прочитао – желео је да „превазиђе”. Поштено признање: хтео је, у складу са виђењем будућности идеологије „друге Југославије”, да испројектује и њену прошлост. То је, дакако, незамисливо у Аушвицу за Јевреје, али је више него пожељно у Јасеновцу за Србе.

ЈАСЕНОВАЧКА „ПРОСЛАВА“
О откривању споменика готово невероватно пише Политика, 4. јула 1966. године: „Јуче је, у склопу прославе 25. годишњице револуције и Дана борца… откривен споменик у Јасеновцу и уређено гробље логораша и страдалих учесника НОБ-а”. Цвет, лендскејп и прослава. Жртве никада нису пребројане и пописане, књиге се штампају овакве и онакве, домаће и стране – свако може да одабере оно што му одговара: логор смрти или ваздушна бања. Савремена Хрватска развила је својеврсну индустрију ревизије, ми Срби се у свему овом не сналазимо.

Хрватска „ревизија ревизије” полази од чињенице да је „Брозова историографија” неистинита. То је умногоме тачно, али даље хрватске тврдње – а то је афирмација НДХ и усташтва, такође нису истините, ништа мање нису нетачније од Брозових цветова и прослава. А ми Срби се налазимо у ситуацији да или бранимо неистине Брозове епохе, или да ћутке пуштамо хрватску (албанску, бошњачку, црногорску…) индстрију неистина.

Споменик остаје да сведочи идеологију друге Југославије, „када се лепо живело – док Срби нису срушили Југославију”. Сећам се када су ме још као дете водили у Јасеновац да сам на стази-дрвеном мосту, као и у базенчићу унутар „цвета” видео да људи бацају новчиће у те воде. Да ли као у „бунар жеља“, или да би платили Харону, нисам сазнао, али сам убеђен да је оно прво. Тек, реч је о ревизији – релативизација конц. логора је успела: нико никог неће убедити да је на том месту био један од најужаснијих хрватских нацистичких логора. Пре свега за Србе, па тек онда за Јевреје, Роме и антифашисте. А и то је занимљиво, али за неки други пут: кад су злочини у питању – они су само српски, када су страдања у питању, уз Србе обавезно иду Јевреји, Роми и антифашисти.

Имајући у виду да Србија и Република Српска намеравају да подигну меморијални комплекс у Доњој Градини, надам се да ће се уместо још једног споменика реконструисати логорски објекти који би истинито сведочили оно што се дешавало у Јасеновцу, како би душе страдалих нашле свој мир. Како бисмо и ми спасили своје душе.

САВА ШУМАНОВИЋ, КОМУНИСТА
Можда и трагичнији пример спомен-обележја подигнут је поред Старог православног гробља у Сремској Митровици, на месту где су хрватске усташе од краја августа и у првих неколико дана септембра 1942. побиле неколико хиљада цивила: православних Срба, међу којима и Саву Шумановића, ком су пре тога одсечене шаке да више никада не би могао да слика. Ни овде тачан број убијених Срба никада није утврђен (Јевреја, Рома, антифашиста…).

После рата, место страдања било је обележено великим крстом, а онда је 1960. године, опет по пројекту архитекте Богдана Богдановића, уређен и свечано отворен простор спомен-гробља. Крст је уклоњен, Старо православно гробље је одвојено великим зиданим бедемом, на целом простору страдања постављене су камене коцке, металне конструкције у модернистичком стилу, а најневероватнији део чини централни текст „епитафа“, који  у једном свом делу овако гласи: “Били су патриоти комунисти борци. Били су људи. Били су и јесу слобода народа братство и наше достојанство”. Уместо крста.

Грађани окупљени на помену страдалима на Старом православном гробљу у Сремској Митровици, 1979. година

Пошто су Срби у питању, опет се тежило „превазилажењу“: није било могуће рећи да су Хрвати убијали Србе само зато што су Срби и само зато што им се могло. Не, Немци и усташе (интересантна одређења) су убијали борце и комунисте. Имена жртава нема нигде. Споменички комплекс је касније дограђиван па су, на пример, републике бивше СФРЈ садиле своје паркове на овом простору. Пре извесног времена био сам на том „комплексу“ и особу која је водила нашу групу питао где могу да се упале свеће, где се држе помени? Одговор је гласио да је капела преко пута, на гробљу (видео се црквени торањ изнад високог озиданог бедема), „па то тамо“. Овде су убијани људи и комунисти, а не православни Срби – поручује нам овај споменик и Сава Шумановић, комуниста.

РЕВИЗИЈА У КАМЕНУ
„Место на ком је Србија рекла слобода“ представља тријумф комунистичке идеологије и врхунац српског понижења: прогласити за Дан устанка против фашизма (ту одлуку донела је Народна скупштина Србије још 1945.) догађај када је један Србин убио два Србина, и потом то деценијама прослављати, у равни је празновања „водања опанака” или данка у крви. Наравно, у Белој Цркви је подигнуто читаво мноштво споменичких обележја којима се велича овакав „устанак”, а да ли је потребно рећи да је цео комплекс утврђен за споменик културе од изузетног (националног) значаја? Датум „устанка“ је званично укинут као празник 2001, али се и даље помиње, „као празник некадашње државе” (уз обавезну назнаку: када смо сви лепо живели – док Срби нису…).

Споменичка обележја су остала. Године 1952, поводом десетогодишњице убиства двојице жандарма, испред кафане – где се десило убиство – постављене су бисте Жикице Јовановића Шпанца, Мише Пантића и Чеде Милосављевића, рад вајара Стевана Боднарова. То је био почетак споменичког обележавања „почетка устанка против фашизма“.  У кафани испред које су убијени жандарми постављена је музејска поставка „Револуционарне традиције западне Србије 1804-1941“. Карађорђе, Милош и Јосип Броз. Године 1971, Богдан Богдановић поставио је антропоморфни гранитни комплекс (девет комада) „Симболика у камену“, а унутар црквене порте постављена је партизанска гробница?! Тако смо на ова три поменута места добили споменике где су Немци и усташе убијали комунисте, или људе, односно где су Срби подигли устанак против, наравно српског, фашизма. Ревизија у друштву – ревизија у камену.

Пре десетак година судски су рехабилитовани жандарми које је Шпанац убио, у порти тамошње Цркве Светог Ђорђа им је подигнут споменик. Како је „празник“ укинут, испада да је ово место злочина, односно место где је почео грађански рат – од националног значаја за Републику Србију.

ПОСЛЕДЊА ШАНСА
Наведена су само три примера, могло би их се навести много више. И сам се у свакодневном раду суочавам са проблемима ове врсте, јер их има и на подручју Новог Сада, а виђао сам их по целој Србији, као и на простору некада заједничке државе. Шта са свим овим уметнИчким делима насталим на неистинитом тумачењу догађаја којима су посвећени? Или је примереније рећи да су посвећени идеологији друге Југославије? Нису сви такви – јер да јесу, проблем би био лако решив. Затим: нису сви ни доступни, налазе се у новим државама, насталим распадом СФРЈ. Предлог могућих решења био би следећи:

Прво, пописати их и вредновати у односу на догађај коме су посвећени.

Друго: најлакше би било трајно уништити све што је настало као резултат фалсификовања чињеница, уз законску забрану реконструкције, а на та места поставити споменичка обележја која ће осим уметничке имати и чињеничну, историјску вредност, и која неће моћи бити оспорена никаквом идеологијом, ни за пет, ни за петсто година. То је, међутим, потпуно погрешно решење. Јер, не сме се сметнути с ума ни то да је често реч о уметничким делима која су вредна сама по себи. Шта са њима?

Постоји могућност да се постојећа дела задрже, уз одговарајуће информативне табле које би говориле о њима, а да се поред њих подигну нови споменици који ће задовољавати примарни услов: да говоре о догађају, а не о идеологији владајуће партије.

Музеј историје Југославије у Београду

Не бих уопште одбацио идеју да се они споменици за које не постоји разлог да буду ту где су сада преместе на простор Музеја историје Југославије, који се простире на десетинама хектара и у оквиру кога се налази и Кућа цвећа, па је то идеално место за њих. А може се, наравно, направити и својеврсни „Музеј споменика социјалистичке Југославије” на отвореном простору, и на тај простор пренети све ове споменике.

Наравно, на местима на којима су били: Митровица, Бела Црква, Нови Сад… требало би подићи споменике који ће говорити о догађају који се ту десио, без амбиције да „превазилазе“ „прослављају“, „нивелишу“… Срушити и ревизију историје Брозове епохе и „ревизију ревизије” која је актуелна, популарна, исто тако неистинита и исто или још више антисрпска од Брозове. Прва и најважнија прилика за повратак истини је Доња Градина. Желим да верујем да нећемо пропустити ову шансу. Више их нећемо имати.

 

Ђорђе Србуловић је историчар из Новог Сада. Ексклузивно за Нови Стандард

 

Извор Нови Стандард