Н. Бабић: Немачка ће задржати контролу над ЕУ без обзира на резултате избора

Имена кандидата за председника Европске комисије показују да је потпуно свеједно ко ће бити изабран, јер су сви они пронемачки настројени

Пред нама је викенд у којем ће се одржати избори за Европски парламент, који ће одредити и састав будуће Европске комисије. Како с овим сазивом одлазе и Жан-Клод Јункер и његови повјереници, сада се сви питају каква би могла бити будућност ЕУ. Ко ће владати у Европи? Ко ће сједети на пријестолу у Бриселу? Како ће се саставити будућа Европска комисија? Наравно, све ће зависити од састава Европског парламента и могућим савезништвима између парламентарних скупина и савеза између тренутних европских влада.

Међутим, већ сад су се појавили сукоби око новог економског повјереника у Европској комисији. У том смислу је важно нагласити одбијеницу Берлина да то мјесто припадне италијанском кандидату. Италија се покушала фокусирати на економско подручје и добити то мјесто. Предсједник Конфиндустрије, Винћенцо Боца, упутио је своје упозорење тражећи да се влада у потпуности посвети таквој ситуацији. “Да би била активна и играла улогу која нам припада у Европи, италијанска влада мора знати како предложити и добити повјереника с квалификованим изасланством на економском пољу, који ће доносити одлуке о трговини, индустрији, унутарњем тржишту, економским питањима и конкуренцији”, рекао је прије неколико дана Винћенцо Боца.

Луиђи ди Мајо, као замјеник премијера и министар за привредни развој, рекао је да Италија намјерава имати повјереника за индустрију и унутрашњу трговину. Али постоји још један елемент који је пуно важнији од жеља земаља ПИГС групе или јужне Европе. То је чињеница да Француска и земље сјеверне Европе ни по коју цијену Риму не желе дати једно од европских “министарстава” из којег Европска унија “несигурним” чланицама, попут Италије или Мађарске, може наметнути одређену финансијску политику од оне која би била мање усмјерена према “медитеранским бунарима без дна”.

Према гласинама о могућим коалицијама након гласања у недјељу, а прије свега на темељу онога што су европски представници рекли о Италији, тешко је да “антисистемска” влада у Риму може рачунати на економског повјереника. Јасно је да су сјеверне европске земље већ блокирале италијанског представника у Европској комисији. Рим је због опсаде ипак морао одустати од својих жеља, што само доказује тврдњу колико је унутар Европске уније тешко за противника имати француско-њемачку осовину.

ЕВРОПСКА КОМИСИЈА МОРА БИТИ ПРОЊЕМАЧКА
Али, ако је изазов већ почео с економским повјереником, који има снажна овлашћења у одлучивању судбине земаља чланица искључиво с финансијске тачке гледишта, једнако је важно ко ће бити нови предсједник Европске комисије. Из имена која су се наметнула се види да је потпуно свеједно ко био изабран, јер су сви кандидати оријентисани проњемачки. Стога ће цијела Европска комисија у великој мјери бити фокусирана на одржавање статуса кво ове Европске уније, која има тенденцију да остане централизована, осим ако у европском дому нема револуционарних снага или готово невјероватне револуције.

Јер чак и ако не буде Нијемац тај који ће водити Европску комисију, карте су посложене тако да ће то бити неко из орбите земаља које су дио велике сфере утицаја Берлина и извршавају заповијсти Њемачке. Томе додајмо Европску централну банку са сједиштем у Франкфурту и имамо остварење Четвртог рајха без испаљеног метка и масовних злочина који штете угледу Берлина у Европи и свијету. Имена су увијек иста. Кандидати су Манфред Вебер, Франс Тимерманс, Маргрет Вестагер, Ска Келер, Јан Захардил, а затим два аутсајдера, Нико Куе и Виолета Томић. Сви они су прихватљиви кандидати за челно мјесто у Европској комисији, осим ако на сцену не уђу Ангела Меркел или Француз као што је Мишел Барније.

Сва та имена указују да ће онај ко буде управљао Европском унијом бити дијете политичког и економског система који ће погодовати интересима Њемачке, те да не постоји спремност да се поткопа “доминација” Берлина, нити француско-њемачке осовине од које зависи “будућност Европске уније”. Све карте су подијељене, упркос жељама медитеранског подручја које већ дуже вријеме покушава имати веће право гласа на Старом континенту. То је очито позив на буђење који земље избачене из игре морају чути. Ако су најјачи кандидати два Нијемца, један Данац, један Чех, један Холанђанин и један Шпанац, јасно је да се за земље које нису у њемачкој орбити ништа неће промијенити. Вјероватно ће се строгост против Рима и бунтовних земаља још више повећати. Манфред Вебер је јасно ставио до знања да није заинтересован за савез с Матеом Салвинијем и рекао како неће бити нимало отворен према извршној власти коју воде Лига и Покрет 5 звијезда.

Холанђанин Франс Тимерманс предводи други табор централне и сјеверне Европе који је дио Берлина и неће водити политику која није у складу са стварањем повољније индустријске политике на сјеверу. Чињеница је да је Холандија једна од првих земаља која је стекла предности од маргинализације Италије, јер то може утицати на повећање промета у лукама Холандије, али то је само дио погодности које је сјевер стекао у односу на југ. Маргрет Вестагер, шпиценкандидат из редова либерала, могла би значити још веће отварање у смислу разбијања француско-њемачке осовине, као што је показало отворено противљење спајању Сименс-Алстома, али ако дозволе Берлин и Париз. Дакле, чак и ако дође у канцеларију, Маргрет Вестагер сигурно неће бити предсједница антињемачке Европске комисије. Осим тога, Данска је историјски уско повезана с економским и стратешким блоком који предводи Њемачка.

Исто је и с кандидатима мањих странка. Нико Куе, представник љевице, који очито никада неће доћи на власт, али је ипак дијете привредног система попут оног у сјеверној Шпанији који је нераскидиво повезан с њемачком индустријом. Јан Захардил, којег су представили конзервативци и реформисти, долази из Чешке, земље у којој је индустријско ткиво готово у потпуности спојено с њемачком, као у свим земљама Источне Европе и Вишеградске групе. Чињеница да је Захардил либералнији од суверениста у источном блоку значи да сигурно неће позитивно утицати на афирмацију земаља које не припадају орбити око Берлина.

Исто вриједи за Ска Келер, Њемицу и кандидаткињу Зелених, која се силом прилика сигурно неће супротставити политикама које су повољне за Њемачку. У сваком случају ће на челу Европске комисије бити Нијемац. То је оно чему тежи њемачка канцеларка Ангела Меркел, коју уопште не занима ко ће сједети на пријестолу у Бриселу, све док је то потврда централне улоге Берлина у Европској унији. Зашто? Одговор може бити вишеслојан, али је довољно погледати БДП у Њемачкој, највећој европској привреди, која је према коначној процјени у првом кварталу 2019. године расла за мизерних 0,4 одсто у поређењу с четвртим кварталом 2018. године. Детаљан извештај је управо објавила Савезна канцеларија за статистику Њемачке (Дестатис).

У односу на исто раздобље прошле године, не на претходни квартал, БДП Њемачке је у првом тромјесечју порастао је за 0,6 одсто, а ако се у обзир узму сезонска прилагођавања, онда се може говорити о 0,7 одсто. Показатељи се у потпуности подударају с прогнозама аналитичара и њиховим прелиминарним процјенама, што значи да је Берлин имао времена да се припреми за преузимање Европске комисије и избјегне неугодна изненађења из Италије или неке друге земље или политичког блока. Дакле, како год гласали, Европска комисија остаје у рукама Берлина, иако би претходно споменута револуција могла бити успон антисистемских странака, које ће, према Ројтерсу, добити око трећину представничких мјеста у Европском парламенту.

 

Аутор Н. Бабић

 

Извор logicno.com, 23. мај 2019.