Да ли је либерализму одзвонило?

Избори у ЕУ и Индији показују да политика идентитета која апелује на емоције односи превагу над либерализмом који се обраћа разуму

Хилари Клинтон их је назвала „јадницима“. Барак Обама их је назвао губитницима који се „држе“ своје Библије, нетрпељивости и оружја. За председника Европске комисије Жан-Клода Јункера они су „популисти, националисти, глупи националисти… заљубљени у своје земље“.

У реду, они могу бити „глупи“. И да, они воле своје земље. Али прошле недеље они су одували Јункера, шокиравши Запад и читав свет. Управо завршени избори у највећим светским изборним заједницама – 28-очланој Европској унији и Индији од 1,3 милијарде људи – показали су да талас национализма наставља да расте и да се шири дуж целе Европе и Азије.

У Индији, хинду националистичка Индијска народна партија (БЈП) премијера Нарендре Модија остварила је убедљиву победу. Она је била тако убедљива да је Моди пожурио да увери не-хиндуисте, посебно оних 200 милиона муслимана у Индији, да ће и они остати равноправни грађани. Али у Индији је наступило доба хиндуиста.

ОПШТИ ТРИЈУМФ ДЕСНИЦЕ
Брегзит странка Најџела Фаража, формирана пре само неколико месеци, била је прва у Британији са 31 одсто гласова. Ниједна друга странка није била ни близу тог резултата. Лабуристи су освојили 14 одсто, а торијевци премијерке Терезе Меј завршили су на петом месту са само девет одсто гласова, што представља историјско понижење за ову странку.

У Француској је странка Емануела Макрона изгубила од странке Националног окупљања Марин ле Пен, коју је он на прошлим председничким изборима победио двотрећинском већином. Популистичко-националистичка Лига Матеа Салвинија била је прва у Италији, са освојених 34 одсто гласова, што би могло довести до националних избора на којима би он постао премијер.

Националистичка странка Право и правда у Пољској и популистичка странка Фидес Виктора Орбана у Мађарској однеле су лаке победе. У Немачкој, међутим, конзервативно-социјалистичкој коалицији Ангеле Меркел се осула подршка. И ЦДУ и СПД изгубиле су снагу, доживевши поразе који би могли уздрмати владу у Берлину.

Шта нам ови избори говоре? Ако британски конзервативци желе да остану на власти у парламенту, мораће да напусте Европску унију и, ако је потребно, да се растану без брачне нагодбе са Бриселом. Торијевци не могу игнорисати вољу већине о најкритичнијем питању у претходних 50 година – националистичком захтеву за ослобођење од Брисела – и опстати као највећа британска партија.  Ко год да победи у трци торијеваца за наслеђивање Мејове, готово сигурно ће постати премијер који ће извести Британију из ЕУ.

Индијски премијер Нарендра Моди и председник Индијске народне партије (БЈП) Амид Шах

А то није нека велика трагедија. Први брегзит, на крају крајева, десио се 1776. године, када је 13 колонија Северне Америке прекинуло све везе са британском круном и кренуло пут своје независности. На крају се испоставило да све то није испало тако лоше.

Прошлонедељни избори су такође донели велике добитке за партије Зелених широм Европе. Стриктно фокусиране на климатске промене, ове странке ће ући у коалиције како би се обезбедила неопходна парламентарна већина за режиме левог и десног центра. Питање заштите животне средине ће сада вероватно, уз проблем имиграције из земаља трећег света, постати једно од главних питања на свим изборима у Европи.

ВЕЛИКЕ ЛЕКЦИЈЕ
Иако националисти и популисти контролишу четвртину места у Европском парламенту, они ће бити изоловани. Можда ће имати моћ да блокирају или стављају вето на одлуке ЕУ од које доноси Брисел, али неће моћи да наметну своју сопствену агенду.

Ипак, из ова два изборна циклуса се могу извући чак још веће лекције. Чини се да либерализам губи привлачност. У највећој светској демократији – Индији – већина је свесно искористила своје демократско право гласа како би допринела остварењу племенских и националистичких циљева.

Зашто либерализам пропада, а национализам иде узлазном путањом? Прва идеја апелује на интелект; друга, укорењена у љубави према породици, вери, племену и народу, долази из срца. Ако говоримо о њиховој мотивационој снази за мушакрце, либерализам је у односну на национализам исто оно што и лоше пиво у односу на џин. Бити поносан Пољак, Мађар, Италијан или Шкот јаче подстиче човекову љубав и лојалност него идеја о грађанину Европе.

„Ко год говори о Европи није у праву“, рекао је Бизмарк. Европа је само „географски појам“.  Политика идентитета, људи који се идентификују по својој етничкој припадности, националности, раси, култури и вери, изгледа да представља будућност света. Чак се и левичари клањају новој стварности.

„Политика идентитета је управо оно што смо ми и управо оно због чега смо победили“, каже Стејси Абрамс, афроамеричка политичкарка из Демократске странке која је скоро победила у трци за гувернера Џорџије. „Циљајући заједнице у Џорџији …повећали смо учешће бирача, увели смо нове људе у тај процес“.

Демократска странка је сада коалиција која се лако препознаје по раси, етничкој припадности, идеологији и роду – ту су Афроамериканаци, Хиспаноамериканци, Азијати, припадници LGBTQ популације, феминисти и Зелени.

Стејси Абрамс

Наши очеви оснивачи су веровали да смо ми Американци нови људи, засебни, јединствени, препознатљиви људи, сложна браћа која ризикују своје животе и проливају своју крв. Либерали верују да нас на окупу држе апстрактне идеје и идеали, као што су демократија, једнакост и различитост.

Али да ли су Вашингтон, Џеферсон, Медисон, Монро, Калхун, Клеј, Џексон, Сем Хјустон, Тајлер и Полк заиста веровали у једнакост и различитост док су Индијанце, Французе, Британце, Шпанце и Мексиканце истеравали из земље како би на целом континенту створили сопствену државу?

Или се ипак Манифест судбине тицао само нас, а не њих?

 

Насловна фотографија: Упорност меморије (1931), Салвадор Дали

 

Превео Радомир Јовановић

 

Извор Buchanan.org