Н. Бабић: Живимо у „кинеском проклетству“ и ери великих промена

Западни меркантилистички и неолиберални модел се исцрпео. Он више није у стању да одговори на глобалне изазове

Сједињене Државе су превише зањихале клатно и сада је вријеме да плате и за меркантилизам, за експеримент “Реганомика”, за постиндустријску економију и постмодернизам уопште. Али мораће да се подсјете економске теорије.  Сви знају за индустријску револуцију. Укључујући и ону која је родила капитализам. Но, често забораве додати да би то било немогуће без пљачке других земаља и колонија.

Да бисте уложили у развој, прво га морате имати. У традиционалном средњем вијеку је то било готово немогуће. Феудално друштво је живјело у некој врсти хомеостазе, производећи отприлике онолико колико је било потребно за преживљавање, уз изузетак богатих покрајина у Италији, гдје им је блага клима омогућила жетву врло великих усјева, због чега су се тамо развили трговина и банкарство. Али се онда тај вишак углавном трошио на исцрпљујуће ратове  између италијанских кнежева и на њихов луксуз.

Међу сиромашним Британцима, којима је једино богатство било вуна, индустријска револуција и развој капитализма су једноставно били немогући. Тако је било све док нису почели пљачкати Нови свијет. Стога се капитализам у англосаксонској варијанти изворно градио на пљачки, прво  Африке и обје Америке, затим Индије и Кине. Из тога произлази и англосаксонски начин размишљања “игре с нултом сумом улога”. Наравно, побиједити игру с нултом сумом улога се може само на рачун других играча, односно на рачун других земаља. На том начину размишљања су  изграђене све коцкарнице и све берзе, укључујући Форекс, укупна филозофија Запада, укључујући и систем свјетске трговине у којој се сада империјалистичке силе жале на “неравнотежу”.

Насупрот томе, континентална царства Русије и Кине никада нису имале колоније и третирале су све припадајуће нације као своје. У Русији сви постају Руси, док у Кини сви поступно постају Хан Кинези. Такво је и размишљање Руса и Кинеза, који никада неће играти без улога и “нулом у џепу”. Наиме, раст благостања у те двије земље није посљедица пљачке других, већ повећања производње. Неко се неће сложити и тврдиће да су и ова два царства имала раздобља пљачке, али је такве “историчаре” лако демантовати.

На примјер, још у доба кнежева и Ивана Грозног, Руси су могли у потпуности опљачкати и Византију или Ливонски ред, али би то биле безначајне количине блага које се не могу се упоредити с пљачком Новог свијета и Индокине, која је Британцима омогућила изградњу капитализма, а не “протестантска етика”, како воле тврдити. Овај скок у историји је важан, јер је то главни и основни разлог за тренутни сукоб између конвенционалног “Запада” и конвенционалног “Истока”. За руске народе је темељна вриједност заједница, али од страдања у Другом свјетском рату у првом реду мир. Кинези имају доктрину “заједнице са заједничком судбином”. Англосаксонска мисао је “ви умрите данас, а ми ћемо сутра”.

Нерјешивост тренутне ситуације у оквиру садашње капиталистичке парадигме је описао Карл Маркс, који је тврдио да је капитализам коначан. Он може постојати само на рачун сталног ширења, запљеног тржишта и пљачке колонија. Али планета је коначна и готово потпуно заузета. Данас, када је глобални трговински систем покрио цијели свијет, капитализам посустаје и престао се развијати. То је и оно чему свједочимо, особито  посљедњих дана и дана у којима је дошло до потпуног колапса концепата “слободног тржишта” и “функционалног приватног власништва уз одсуство државе”.

Заправо, још 2008. године, током “хипотекарне” кризе, сви су видјели да се без велике државне помоћи тржиште не може регулисати, а камоли спасити. И све су “супер-ефикасне” приватне банке и корпорације једногласно вапиле за “непотребном и неефикасном” државом, вичући: “Спасите нас!”. И у Сједињеним Државама и у Европској унији. То је лако описати, као што је лако демантовати либералне догме. Многи се данас слажу да је државни капитализам најефикаснији и најконкурентнији облик управљања, посебно у суровим климатским условима и великим пространствима Руске Федерације, а посебно Кине. Најбоље је када је теорија непобитно потврђена праксом и увијек треба исправити или одбацити теорију када не функционише, а теорија неолибералног капитализма у пракси једноставно не функционише.

Постмодерни модели показују своју недослиједност. Конкретно, постмодерне вриједности и усредсређеност на самог себе не јамче проширену репродукцију популације. Постиндустријска економија показала се фикцијом и замком за Сједињене Државе. Наиме, без ефикасног и профитабилног реалног сектора, примарних и секундарних економских дјелатности, дигитални капут вас неће загријати, нити ће вас дигитални одрезак нахранити. Још једном је потврђена догма Адама Смита према којој ће “процвјетати народи који производе”.

Такође је још једном потврђена и да “нема јаке војске без снажне економије”. Америчка војска и морнарица више не могу проводити инвазије упоредиве с онима које су извеле прије 20 година у Ираку и Авганистану. Примјетна је  класична “исцрпљеност империја”. Потврђена је и теорија Ивана Ефремова да, ако намјерно затупите своје становништво, а Англосаксонци својим образовним системима људе претварају у “идеалне потрошаче”, благо речено, нећете имати претјерано паметан народ. Али се уз такав народ истовремено деградира и његова елита. Довољно је видјети шта данас влада Великом Британијом и Сједињеним Државама. Чак је и другоразредни глумац Роналд Реган изгледао боље када је рецитирао неколико реченица пред камером.

У оквиру економије која је усмјерена на максимализацију профита је немогуће ријешити противречје између раста продуктивности рада уз повећање незапослености и накнадног пада куповне моћи становништва. То је могуће само уз планску привреду, постепеним смањивањем дужине радног дана, укључујући очување пуне запослености. Иначе, привреда пада у стагнацију. Нема “слободне трговине”, јер постоји конкуренција у којој су у предности они  који имају подршку државе, почевши од законодавне на крају до финансијске. И све то је морало бити изговорено давно прије.

И на крају долазимо до суперкризе, која ће се претворити у тачку геополитичког врења. Дакле, западни меркантилистички и неолиберални модел се исцрпио, што смо већ описали. Он више није у стању одговорити на глобалне изазове, не рјешава постављене задатке, не осигурава стабилан развој и искрено губи ефикасност у сукобу с државним  капитализмом, руским, а посебно оним кинеског типа. Финансијски систем се распада, а глобални дуг премашује сав расположиви новац у свијету и немогуће га је вратити. Банкарски систем се такође распада, а доказ су Дојче банка и америчка велика четворка који су дословно на рубу у којима се урушава организациона структура. Проблеми у Боингу, проблеми у Џенерал моторсу и Форду, проблеми у Тесли и компанији Спајс Икс, проблеми у Вестингхаусу и Џенерал електрику, проблеми на Еплу и Гуглу, све главне окоснице америчке економије и све високо технолошке компаније.

Данас је већ очигледно да је Исток претекао Запад  у технолошкој и индустријској производњи, али и по ефикасности. Тиме су осигурани приоритети нужни за даљи развој, а не за луксуз. Дакле, акумулација, а не пука потрошња. Но, то се одражава у свакодневном животу у којем колективизам има предност над индивидуализмом. Алтруизам је потиснуо егоизам, а најважније је планирање у привреди, као у Кини и Русији. И, што је најважније, држава је један од најважнијих инвеститора у привреди, главни организатор и бранитељ националне производње, регулатор домаћег тржишта, итд. Оваквим приступом се не треба бојати конкуренције са страним произвођачима, на страним тржиштима и унутар земље, јер умјесто конкуренције имамо сарадњу и синергију.

Према томе, држава с једне стране дјелује као координационо и планско тијело које организује ефикасну интеракцију између различитих произвођача. С друге стране, држава природно лобира за интересе државних корпорација и обликује законодавни и регулаторни оквир потребан њеним произвођачима, а то је у поређењу са “слободним тржиштем” врло ефикасно, што потврђује и пракса. Заправо, данас смо свједоци глобалне револуције и пријелаза у нову формацију, од империјалистичког капитализма у државни капитализам, који се код нас некада звао “социјализам”.  Све има карактеристике револуционарног раздобља. Елите више не могу владати на стари начин. Ни у Сједињеним Америчким Државама, ни у Европској унији. Гомилају се противречја, дугови расту, економије лутају, мањак радне снаге се попуњава миграцијом што ствара нове подијеле у друштвима и расту сукоби између јучерашњих савезника.

База, то јест, објективна економска основа, не функционише на стари начин. Све више људи у ЕУ пориче постојећи систем, подупире различите алтернативе – конзервативце, евроскептике, алтерглобалисте, социјалисте и тако даље. Постоји општи консензус да су потребне промјене. Али политичке елите западних земаља нису у стању препознати промијене производних и друштвених околности, а за своју неспособност рјешавања ситуације криве Русију и Кину. Али како су те оптужбе лажне, тиме се ништа не може ни поправити. То јест, свјетски систем утемељен на англосаксонској доминацији има класичну револуционарну ситуацију. Они мисле да ако успију “сломити” Русију и Кину, онда ће пљачком спасити своју доминацију. Чак и ако успију, што је мало вјероватно, доминацију могу продужити, али не и спасити. Међутим, немају шансе за побједу, јер постоји шест чиниоца “кинеске доминације”. То су државни капитализам, производња, логистика, ријетки земни метали и други природни ресурси, систем вриједности и стопа акумулације. С друге стране, циклуси хегемоније нису вјечни, а према теорији се амерички циклус већ ближи крају, што и видимо. Успут, готово сваки пут у неколико описаних циклуса је хегемон који је падао покушао задржати дипломатско, привредно, финансијско и трговинско вођство уз помоћ војне силе, али ниједан још није успио.

И данас, када се одлучује ко ће планетом доминирати у сљедећих стотину година, неки плаћени кланови покушавају срушити Русију, једну од кључних сила овог сукоба, организујући јадне скупове у “за одбрану Курила”, затим “за одбрану парка” и друге патетичне смијурије. Тим нивоом размишљања вријеђају глупост, која у невином облику чак зна бити симпатична. Зашто постоји метеж око Хуавеја? Зато што 5Г технологија одређује цјелокупно технолошко, индустријско и привредно вођство у сљедећих неколико деценија, а то је мјесто Кине.

Због тога се Епл суочава с колапсом дионица од 30 одсто, ако Кина одговори тако што ће га забранити на свом тржишту. Гугл ће такође изгубити велики број корисника када Кинези лансирају свој готови оперативни систем. Можда ће погодити и Мајкрософт, али све то је само дио необјављеног рата. Боинг у априлу није добио ниједну нову наруџбину за авионе, а свих 13 кинеских авио пријевозника који су користили 737 МАКС су тужили Боинг за продају нискоквалитетне опреме и за опасне авионе. У игри су астрономске суме. Трговински ратови, санкције, судови, заплијена рачуна и имовине, притварање људи, опозив патената, престанак софтверске подршке и тако даље, све то су битке правог рата, иако се води “без трунке барута”.

Занимљиво је да су још недавно руски либерали тврдили “како земљи не треба закон о сувереном интернету”. Ко ће Русију икада искључити из глобалног интернета? Сада се, на примјеру Хуавеја, изненада испоставило да ће, према рутини америчке владе, милиони људи бити искључени из софтверских ажурирања и Гуглових услуга само зато што су купили телефоне “погрешног система”. Ово је предивно. Стога, свакој већој и сувереној земљи не само да требају дуплирани интернет оператери, већ и властити претраживачи, наравно, властити оперативни системи. Треба имати и властити картични систем плаћања и системе наплате у билатералној трговинској размјени који заобилази долар. Мора се кренути од начела да ако западне земље нешто могу искључити, ухапсити, замрзнути, блокирати, оне ће  то покушати учинити. Постоје недавни примјери да то чине и упркос могућим репутацијским или финансијским губицима.

О намјерама Сједињених Држава треба написати посебан материјал с тачним подацима америчких истраживачких центара. Они су прилично недвосмислени и отворено непријатељски расположени.  Уопштено, ово сучељавање је толико велико да ће одредити судбину цијелих нација, барем једну генерацију у будућности. Губитници ће потонути у заборав. Први свјетски рат је уништио неколико свјетских царстава. Други свјетски рат је демилитаризовао генерације и поробио Њемачку и Јапан. Хладни рат је дао Сједињеним Државама генерацију безусловне доминације, а пораженом комунистичком блоку генерацију разарања. И сада долази не мање важан и значајан историјски тренутак. У том контексту, канте за смеће, клупе пред улазом, црква у парку гдје никада није била, подизање ПДВ-а за чак 2 одсто, па чак и пензиона реформа губе смисао. Зар неко заиста мисли да ће Русија и Кина сјести и цвилети? Неће, јер је  за те двије земље алтернатива потпуно уништење у којем ће им деведесете изгледати као бајка.

 

Аутор Н. Бабић

 

Извор logicno.com, 29. мај 2019.