Волфганг Петрич: Решење за Косово без Русије и САД

"То мора бити европско решење. Не бих волео да су присутни Вашингтон или Москва. Уосталом, то је европски проблем", каже он

Решење за Косово мора бити европско, не бих волео да су присутни Вашингтон или Москва. Али то такође значи да интереси Европе морају бити у првом плану – то обе стране морају да схвате, каже за ДВ Волфганг Петрич.

Господине Петричу, комесар ЕУ Јоханес Хан рекао је да је за решавање проблема у односима између Косова и Србије у принципу потребна већа одлучност. За Србију је статус Косова проблем. Како може да се реши тај проблем? Да ли сте сигурни да би то могло да се реши у наредних неколико месеци?
Ја сам се пре скоро годину дана, у пролеће-лето прошле године, веома ангажовао за приближавање идеји двојице председника, који су очигледно спремни на компромис на један миран начин, а тиме и на то да се велики историјски компромис између Срба и Косовара постави на солидну основу. Не мислим да би требало прихватити све предлоге… Али, Немачка је одједном против тога да се одређене ствари сада регулишу – мада је представник Берлина од почетка био у тиму Федерике Могерини и очигледно подржавао њену стратегију. А онда изненада Немачка, госпођа Меркел, каже: Ми то не нећемо.

Морам да Вас прекинем. Ви кажете да постоје идеје обојице председника које бисте подржали, или тако нешто… Међутим, јавност нема јасну представу о томе шта значи та идеја. Да ли је то заправо подела Косова или је то нека врста размене територија? О чему се ту ради?
То је нажалост проблем, то што јавност није укључена. Сматрам да је то велики проблем Брисела, Београда и Приштине. Мислим да би Брисел посебно био у позицији да води отворени дијалог о опцијама и могућностима за постизање компромиса. Баш зато што је у Бриселу очигледно одлучено да нема црвених линија, да је могућа и размена територија, требало би да се игра отвореним картама. Не мислим да је то најбоље од свих решења, али у околностима које сада превладавају, нема најбољег решења. Увек постоје само тешки компромиси које би требало договорити како би се ситуација коначно смирила. Јер, видите шта се сада догодило и како брзо емоције поново могу да доведу до усијања. То овако не може да настави.

У суштини, био сам и остао мишљења: бојим се да ЕУ понестаје времена. Обе стране је требало укључити у један шири процес, по угледу на Дејтон или Осло или било шта, како би две стране заједно и коначно договориле компромис. Могућности које постоје познате су већ годинама.

Малопре сте критиковали став Немачке зато што не жели да прихвати све предлоге. Како видите иницијативу Ангеле Меркел и Емануела Макрона да наставе дијалог у Паризу? Да ли је то удаљавање од досадашњег пројекта ЕУ или његов наставак?
Бојим се да је то још једна од оних иницијатива које смо већ виђали у различитим констелацијама и које нажалост не доводе до успеха. Јер, ако неколико дана после Берлина имамо ситуацију као сада на северу Косова, онда морам да кажем да састанак у Берлину очигледно није био успешан. Сумњам да ће у Паризу бити боље.

Како бисте Ви решили проблем? Постоје различите идеје. И сами знате да је идеја о подели или размени територија веома опасна. Постоје људи који говоре о ратовима, о инцидентима…
Несумњво, има много опасности, али оне су део свих преговора и сваког компромиса. Предлажем да се сада покуша да се организује нешто као – дијалог плус.

Шта то значи?
Њих двојица не би требало да се састају само једном месечно, или чак да праве и дуже паузе. Европска унија би требало да преузме иницијативу и позива две стране на дискусију о решавању овог питања, у Бриселу или можда у некој другој држави – могу да замислим и у Бечу – где у интензивном преговарачком процесу на основу предлога који се налазе на столу покушавамо да пронађемо најбоље могуће решење за разлике и противречности.

Ви заправо говорите о „Дејтону“, али у европским оквирима?
Апсолутно. То мора бити европско решење. Не бих волео да су присутни Вашингтон или Москва. Уосталом, то је европски проблем. То ће бити решено, то мора бити решено у Европи. Из тог разлога, тај процес би требало да води Европа.

Јасно Вам је да ни Србија ни Косово не желе да се одлука донесе без Русије или без САД.
Обема странама треба рећи: хоћемо европско решење. На крају крајева, обе државе желе да постану чланице Европске уније. Али то такође значи да интереси Европе морају бити у првом плану. То је нешто што обе стране морају да схвате.

Пре пар дана, на северу Косова је била жестока акција у којој је било хапшења, па чак и насиља. Да ли страхујете од нових ескалација?
Прво, морам да кажем да би требало утврдити околности које су довеле до те акције која је у сваком случају била претерана. И наравно, они који су ухапшени, морају бити изведени пред редовне судове. С обзиром на такво расположење, мислим да је неопходно да УН и ЕУ, које су ионако већ на Косову, пажљиво прате тај процес – правни процес, судски процес – како би се на крају заиста све разјаснило.

Како се може организовати наставак дијалога ако се у начелу зна да Косово не жели да укине таксе. Како се може замислити такав дијалог?
Уверен сам да обе стране морају испунити одређене услове.

Које?
Наравно, пре свега, ради се о Приштини и тамошњој влади. Ми знамо да тамо постоје различити ставови у погледу тих такси. Рекао бих да је врло јасно да таксе морају бити суспендоване и онда се може доћи до смисленог дијалога. То је предуслов. А онда би морало да се говори о стварном решењу проблема, а не само о појединачним мерама које веома делују као претерана реакција.

Да. Али премијер Харадинај каже да је увођењем такси у принципу спречио идеју поделе и размене територија. Наравно, људи се помало плаше ове идеје, то би могло бити опасно и за друге земље…
У преговоре о коначном решењу морате ући отворено. Морате поћи од тога да је Бриселски дијалог вец́ припремио детаље, барем на папиру, неформално, да је дошло до напретка у петогодишњем дијалогу. Тај напредак је основа на којој се гради коначно решење. А све остало што се у међувремену десило, све једностране акције, једноставно морају бити повучене. То укључује и стопроцентно повећање царина.

Под претпоставком да Србија и Косово постигну споразум око промене граница, на пример, зашто би Република Српска остала у Босни и Херцеговини, ако би у принципу било могуће да и друге земље промене границе?
Могу само да цитирам босанског председника Жељка Комшића који је изјавио да не постоји веза између ситуације у БиХ и ситуације на Косову. Зашто? Јер, ако дође до промене граница, ако се ради о резултату преговора о косовском питању, онда то мора да буде резултат који су прихватиле обе стране. Примењују се међународна правила, билатералне промене граница су могуће само између две суверене државе – консензусом.

Прво, у Босни нема консензуса у вези са тим, и друго, било би веома важно рец́и да Босна постоји у границама које су успостављене Дејтонским споразумом. Тај међународни уговор је Републици Српској такорећи дао егзистенцију и сваки покушај српске стране у Босни да промени границе, аутоматски би довео до губитка међународног статуса Републике Српске. То се мора имати на уму. А о томе се премало размишља.

Како то мислите? Како Република Српска може да изгуби тај статус?
Зато што су Дејтонским споразумом успостављене међународне границе које су потписали Београд и Загреб. Дакле, две кључне силе у региону су гаранти Дејтонског споразума и оне су обавезне да признају своје потписе.

Ви сматрате да евентуелне промене на Косову, између Косова и Србије, неће довести до промена у другим земљама?
Управо тако. Кад мало боље погледате, то су две различите ствари. И заиста би их требало гледати одвојено. Нажалост, чак и дипломате и политичари који се баве тим питањем често заборављају оно што је одлучено пре 25 година. И да је једино заиста отворено међународно питање – питање граница између Косова и Србије. За решавање тог питања су неопходне две стране. Потребна је гаранција Европе да су границе између Косова валидне, да су је признале обе стране. А осим тога – то је мој предлог од пре годину дана – свеукупном регулативом за цео регион, за целу територију бивше Југославије – границе, укључујући и Дејтонске границе морају гарантовати и подржати сви: Београд, Загреб, Сарајево, Вашингтон, Москва и Брисел.

Само још једно питање или појашњење: осим председника Вучића и донекле председника Тачија, на самиту у Берлину су све земље региона биле против поделе или промене граница. Ви и даље мислите да је то могуће?
Не, не… Ја се ту уопште не питам, то је важно. Понављам: ја пре свега хоћу да кажем да предност дајем решењу које активно подржавају обе стране, споразуму који желе обе стране. Компромис је на Балкану непозната реч. Тамо се придржавају само онога што су они договорили и за шта се сматрају одговорним. Овде би први пут двојица председника склопила и потписала компромис до којег су дошли тешко, али мирним путем.

Историјски гледано, границе су се увек мењале војним средствима. А на негативном примеру Босне и Херцеговине и наметнутог Дејтонског споразума може да се види да се ниједна страна са њим не идентификује, ни после 25 година. Међународна заједница, Европа мора из тога да извуче поуку: Ми хоћемо решење за Косово, хоћемо компромис који прихватају обе стране.

 

Волфганг Петрич, 1947, је аустријски политичар, социјалдемократа, који је био специјални опуномоћеник ЕУ за Косово (1997-1999) и Високи представник међународне заједнице за БиХ (1999-2002).

 

Аутори Бахри Цани, Иван Ђерковић 

 

Извор Дојче веле, 31. мај 2019.