Zašto je Jordan plodno tle za teroriste?

Zašto je Jordan prvi u svetu po procentu građana koji se priklanjaju terorizmu? I zašto nisu imuni ni najbogatiji i najobrazovaniji?

Kada se sagleda nacionalna struktura nekih 38.000 dobrovoljaca, koji su kao džihadisti došli da se bore u redovima Islamske države i Al Nusre u Iraku i Siriji, dolazi se do zaključka da je Jordan ili na prvom ili na drugom mestu po broju boraca. Broj kojim se najčešće operiše seže do 3.500 džihadista koji su tokom Arapskog proleća došli da učestvuju u građanskom ratu u tim državama. Nekoliko razloga zašto je džihadizam popularan u Jordanu mogu da se uzmu u obzir: socijalne razlike, nezaposlenost, besperspektivnost, nazadovoljstvo jordanskim režimom, blizina ratišta kao i solidarnost sa sunitskim stanovništvom koje se našlo na udaru šiitskih grupa/režima u Iraku i Siriji.

Motivi za pristupanje nekoj političkoj organizaciji koja baštini radikalnu ideologiju uvek su višeslojni. U slučaju salafističkih grupa to su: osećaj pripadnosti, verska dogma, podržavanje grupe i njene ideologije konkretnom akcijom, izgrađivanje sebe kroz organizaciju, društvena ranjivost i osećaj bitnosti samim pripadanjem pokretu . Ovi faktori su jače ili slabije izraženi u zavisnosti da li osoba živi u zoni konflikta ili van nje i koliko je prilagođena društvenim vrednostima koje su na snazi u nekoj državi.

PLODNO TLE
Od svog osnivanja dvadesetih godina prošlog veka Jordan je bio i ostao plodno tlo za bujanje takvih organizacija jer se nalazi u jednom od najnestabilnijih regiona, tik uz Izrael i okolne države koje su se borile ili se i dalje bore za njegovo uništenje. Obzirom da u Jordanu većinu čine palestinski Arapi, koji su kao izbeglice u različitim talasima dolazili u zemlju, ta činjenica doprinosi pojačanom uticaju džihadističkih ideologija. Pored napada na izraelske i zapadne ciljeve, ove terorističke grupacije su se direktno zalagale za destabilizaciju hašemitskog režima i, u krajnjoj liniji, obaranje dinastije sa vlasti koja je u njihovim očima bila i ostala izdajnička i sekularistička.

Pre početka Arapskog proleća 2011. godine, jordanski islamisti su delovali po Avganistanu, Balkanu, Kavkazu, Iraku, Jemenu i Somaliji. Jordanski državljani poreklom sa Zapadne ili Istočne obale igrali su prominentnu ulogu u Al Kaidi, a glavni ideolozi su bili Abu Katada Filistini i Abu-Mohamed Al Magdisi, obojica palestinski šeihovi. Ovaj drugi će biti ideološki mentor Abu Musaba Zarkavija, svetski poznatog teroriste iz Zarke, grada koji se nalazi severoistočno od Amana i koji je jedan od centara salafizma. Tokom Druge intifade 2000. godine obični muslimani su nalazili opravdanje za samoubilačke akcije i druge vidove napada na meke izraelske ciljeve tokom višedecenijske cionističke okupacije.

NAJVEĆA STOPA NA SVETU
U drugom talasu pobune u Siriji, nakon što je propala takozvana demokratska opozicija, na scenu stupaju džihadističke organizacije poput Nusre i Daeša (Islamske države) koje su finansirane spolja, što od privatnih donora, što od država koje su htele da uklone Asadov režim (Turska, Saudijska Arabija, Katar i Ujedinjeni Arapski Emirati). Njihovim usponom  postalo je jasno da se oružani konflikt može preneti i na Jordan. U prilog toj tezi ide i podatak da Jordan ima najveći broj džihadista po glavi stanovnika, dok je na drugom mestu Tunis, a na trećem Saudijska Arabija. Ovi podaci variraju jer državni organi kriju prave podatke pa se politikolozi i stručnjaci za terorizam dovijaju tako što intervjuišu penzionisane šefove tajne politije ukoliko su ovi voljni da iznose te informacije. Procena je i da je u tim ratovima u okruženju broj poginulih jordanskih džihadista između 250 i 1.500. Obično je reč o muškarcima iz siromašnijih porodica, ali je bilo i nekoliko žena, kao i džihadista koji su ostavljali uspešne karijere da bi se borili pod zastavom takfirizma.

Jordan ima najveći broj džihadista po glavi stanovnika, a među njima je sve veći broj mladih
Jordan ima najveći broj džihadista po glavi stanovnika, a među njima je sve veći broj mladih

Vrbovanje dobrovoljaca se vrši kako preko interneta, tako i preko mreže šeihova koji operišu po džamijama i centrima za proučavanje Korana, a oni se obično nalaze u izbegličkim logorima u Istočnom Amanu ili Zarki. Mnoge od tih džamija nemaju stalnog imama koje bi režim kontrolisao, tako da svako može da širi propagandu i učenja koja nisu u skladu sa državnom politikom. Salafizam je toliko uzeo maha da su čak i javno mobilisali dobrovoljce za rat protiv „antisunitskih“ režima u Damasku i Bagdadu. Ova mobilizacija je u skladu sa ideologijom Al Kaide – koju je preuzela Al Nusra, kao i Daeš – da su muslimani napadnuti u celom svetu i da je legitimno uzvratiti terorizmom, gde su legitimne mete ne samo predstavnici vojne i političke vlasti, već i njihove familije, obični civili, kao i muslimani i njihove porodice koje ne slede takfiristička učenja.

ETAPNO ŠIRENjE
Dva glavna salafistička ideologa Magdisi i Abu Katada ne nalaze se u jordanskom zatvoru već preko društvenih mreža nesmetano šire svoju ideologiju tako da postoje ozbiljne indicije da su pušteni da mame potencijalne teroriste pomažući tajnu policiju u zamenu za svoju slobodu. Može se reći da je radikalizacija jordanskog društva išla u nekoliko etapa, dolaskom islamista na vlast u Iranu 1979. godine, zatim učešćem džihadista u mudžahedinskom pokretu u Avganistanu osamdesetih godina, kao i osnivanjem Hamasa 1989. godine. Prvi i drugi Zalivski rat, te dolazak miliona izbeglica, samo su ubrzali i radikalizovali ove procese.

Na listi ličnih sloboda Jordan se nalazi na 119 mestu u konkurenciji od 149 država, dok ga Fridom haus rangira u kategoriju šest, pri čemu je sedam najgora moguća ocena. Klima beznađa u kojoj pojedinac ili grupa ne mogu da artikulišu svoje političke stavove ili da suštinski utiču na svoj društveno-ekonomski status, gde su pozicije odavno zacementirane, plodno je tlo za sve vidove ekstremizma. Jer ako je zabranjeno protestovanje, pokazivanje neslaganja ili procesuiranje nekoga ko je odgovoran za postojeće stanje, neminovno će doći do duboke frustriranosti. Nezaposlenost i neadekvatna primanja su okidač radikalizma, kao i obrazovni sistem koji ne uči tolerantnosti i dijalogu sa neistomišljenicima. Zbog svega toga uopšte ne čudi što i veoma obrazovani, a često i bogati ljudi, podržavaju radikalne ideologije.

OBRAZOVNI FRONT
Ono što je dugoročno najbitnije jeste obrazovni sistem u koji su se odavno ubacili islamisti iz Muslimanskog bratstva koji decenijama truju đake verskom indoktrinacijom. Pokušaji režima da se verska nastava ublaži i da se izbace delovi koji pozivaju na nasilje i netoleranciju prema muslimanima odmah su naišli na otpor prosvetara od kojih su mnogi aktivisti Islamskog akcionog fronta koji i sami propovedaju radikalna učenja. Umesto da decu vode u prirodu, organizuju im sportske aktivnosti, ovi „učitelji“ im puštaju dokumentarce o džihadu u Čečeniji, Bosni i Siriji.

Primer indoktrinacije: dete gestikulira tokom mitinga jordanskog ogranka Muslimanskog bratstva u Amanu 2014. godine
Primer indoktrinacije: dete gestikulira tokom mitinga jordanskog ogranka Muslimanskog bratstva u Amanu 2014. godine

Neki od načina deradikalizacije su potpuna izmena obrazovnog programa; kontrola stanovništva u četvrtima gde se vrši pojačana islamistička propaganda (za šta je potrebno uspostaviti poverenje između građana i različitih vidova policije); uspostavljanje timova koje bi činili državni imami i psiholozi koji bi radili na deradikalizaciji omladine koja je izložena esktremističkim učenjima; delegitimacija i kompromitovanje terorističkih organizacije i njenih vođa; rehabilitacija i reintegracija povratnika protiv kojih se ne vode procesi; i kao najvažnije – uklanjanje pravih ili umišljenih nepravdi koje dovode do toga da se pojedinac oseća društveno odbačenim.

 

Stefan Branisavljević je novinar sa dugogodišnjim prebivalištem u Jordanu. Ekskluzivno za Novi Standard.

 

Izvor Novi Standard

Pratite nas na YouTube-u