Зашто је Јордан плодно тле за терористе?

Зашто је Јордан први у свету по проценту грађана који се приклањају тероризму? И зашто нису имуни ни најбогатији и најобразованији?

Када се сагледа национална структура неких 38.000 добровољаца, који су као џихадисти дошли да се боре у редовима Исламске државе и Ал Нусре у Ираку и Сирији, долази се до закључка да је Јордан или на првом или на другом месту по броју бораца. Број којим се најчешће оперише сеже до 3.500 џихадиста који су током Арапског пролећа дошли да учествују у грађанском рату у тим државама. Неколико разлога зашто је џихадизам популаран у Јордану могу да се узму у обзир: социјалне разлике, незапосленост, бесперспективност, назадовољство јорданским режимом, близина ратишта као и солидарност са сунитским становништвом које се нашло на удару шиитских група/режима у Ираку и Сирији.

Мотиви за приступање некој политичкој организацији која баштини радикалну идеологију увек су вишеслојни. У случају салафистичких група то су: осећај припадности, верска догма, подржавање групе и њене идеологије конкретном акцијом, изграђивање себе кроз организацију, друштвена рањивост и осећај битности самим припадањем покрету . Ови фактори су јаче или слабије изражени у зависности да ли особа живи у зони конфликта или ван ње и колико је прилагођена друштвеним вредностима које су на снази у некој држави.

ПЛОДНО ТЛЕ
Од свог оснивања двадесетих година прошлог века Јордан је био и остао плодно тло за бујање таквих организација јер се налази у једном од најнестабилнијих региона, тик уз Израел и околне државе које су се бориле или се и даље боре за његово уништење. Обзиром да у Јордану већину чине палестински Арапи, који су као избеглице у различитим таласима долазили у земљу, та чињеница доприноси појачаном утицају џихадистичких идеологија. Поред напада на израелске и западне циљеве, ове терористичке групације су се директно залагале за дестабилизацију хашемитског режима и, у крајњој линији, обарање династије са власти која је у њиховим очима била и остала издајничка и секуларистичка.

Пре почетка Арапског пролећа 2011. године, јордански исламисти су деловали по Авганистану, Балкану, Кавказу, Ираку, Јемену и Сомалији. Јордански држављани пореклом са Западне или Источне обале играли су проминентну улогу у Ал Каиди, а главни идеолози су били Абу Катада Филистини и Абу-Мохамед Ал Магдиси, обојица палестински шеихови. Овај други ће бити идеолошки ментор Абу Мусаба Заркавија, светски познатог терористе из Зарке, града који се налази североисточно од Амана и који је један од центара салафизма. Током Друге интифаде 2000. године обични муслимани су налазили оправдање за самоубилачке акције и друге видове напада на меке израелске циљеве током вишедеценијске ционистичке окупације.

НАЈВЕЋА СТОПА НА СВЕТУ
У другом таласу побуне у Сирији, након што је пропала такозвана демократска опозиција, на сцену ступају џихадистичке организације попут Нусре и Даеша (Исламске државе) које су финансиране споља, што од приватних донора, што од држава које су хтеле да уклоне Асадов режим (Турска, Саудијска Арабија, Катар и Уједињени Арапски Емирати). Њиховим успоном  постало је јасно да се оружани конфликт може пренети и на Јордан. У прилог тој тези иде и податак да Јордан има највећи број џихадиста по глави становника, док је на другом месту Тунис, а на трећем Саудијска Арабија. Ови подаци варирају јер државни органи крију праве податке па се политиколози и стручњаци за тероризам довијају тако што интервјуишу пензионисане шефове тајне политије уколико су ови вољни да износе те информације. Процена је и да је у тим ратовима у окружењу број погинулих јорданских џихадиста између 250 и 1.500. Обично је реч о мушкарцима из сиромашнијих породица, али је било и неколико жена, као и џихадиста који су остављали успешне каријере да би се борили под заставом такфиризма.

Јордан има највећи број џихадиста по глави становника, а међу њима је све већи број младих

Јордан има највећи број џихадиста по глави становника, а међу њима је све већи број младих

Врбовање добровољаца се врши како преко интернета, тако и преко мреже шеихова који оперишу по џамијама и центрима за проучавање Корана, а они се обично налазе у избегличким логорима у Источном Аману или Зарки. Многе од тих џамија немају сталног имама које би режим контролисао, тако да свако може да шири пропаганду и учења која нису у складу са државном политиком. Салафизам је толико узео маха да су чак и јавно мобилисали добровољце за рат против „антисунитских“ режима у Дамаску и Багдаду. Ова мобилизација је у складу са идеологијом Ал Каиде – коју је преузела Ал Нусра, као и Даеш – да су муслимани нападнути у целом свету и да је легитимно узвратити тероризмом, где су легитимне мете не само представници војне и политичке власти, већ и њихове фамилије, обични цивили, као и муслимани и њихове породице које не следе такфиристичка учења.

ЕТАПНО ШИРЕЊЕ
Два главна салафистичка идеолога Магдиси и Абу Катада не налазе се у јорданском затвору већ преко друштвених мрежа несметано шире своју идеологију тако да постоје озбиљне индиције да су пуштени да маме потенцијалне терористе помажући тајну полицију у замену за своју слободу. Може се рећи да је радикализација јорданског друштва ишла у неколико етапа, доласком исламиста на власт у Ирану 1979. године, затим учешћем џихадиста у муџахединском покрету у Авганистану осамдесетих година, као и оснивањем Хамаса 1989. године. Први и други Заливски рат, те долазак милиона избеглица, само су убрзали и радикализовали ове процесе.

На листи личних слобода Јордан се налази на 119 месту у конкуренцији од 149 држава, док га Фридом хаус рангира у категорију шест, при чему је седам најгора могућа оцена. Клима безнађа у којој појединац или група не могу да артикулишу своје политичке ставове или да суштински утичу на свој друштвено-економски статус, где су позиције одавно зацементиране, плодно је тло за све видове екстремизма. Јер ако је забрањено протестовање, показивање неслагања или процесуирање некога ко је одговоран за постојеће стање, неминовно ће доћи до дубоке фрустрираности. Незапосленост и неадекватна примања су окидач радикализма, као и образовни систем који не учи толерантности и дијалогу са неистомишљеницима. Због свега тога уопште не чуди што и веома образовани, а често и богати људи, подржавају радикалне идеологије.

ОБРАЗОВНИ ФРОНТ
Оно што је дугорочно најбитније јесте образовни систем у који су се одавно убацили исламисти из Муслиманског братства који деценијама трују ђаке верском индоктринацијом. Покушаји режима да се верска настава ублажи и да се избаце делови који позивају на насиље и нетолеранцију према муслиманима одмах су наишли на отпор просветара од којих су многи активисти Исламског акционог фронта који и сами проповедају радикална учења. Уместо да децу воде у природу, организују им спортске активности, ови „учитељи“ им пуштају документарце о џихаду у Чеченији, Босни и Сирији.

Пример индоктринације: дете гестикулира током митинга јорданског огранка Муслиманског братства у Аману 2014. године

Пример индоктринације: дете гестикулира током митинга јорданског огранка Муслиманског братства у Аману 2014. године

Неки од начина дерадикализације су потпуна измена образовног програма; контрола становништва у четвртима где се врши појачана исламистичка пропаганда (за шта је потребно успоставити поверење између грађана и различитих видова полиције); успостављање тимова које би чинили државни имами и психолози који би радили на дерадикализацији омладине која је изложена есктремистичким учењима; делегитимација и компромитовање терористичких организације и њених вођа; рехабилитација и реинтеграција повратника против којих се не воде процеси; и као најважније – уклањање правих или умишљених неправди које доводе до тога да се појединац осећа друштвено одбаченим.

 

Стефан Бранисављевић је новинар са дугогодишњим пребивалиштем у Јордану. Ексклузивно за Нови Стандард.

 

Извор Нови Стандард