Чекајући Јовову револуцију

Зашто др Бакић све гласније и самоувереније Србији прописује лек који подразумева формирање „револуционарног суда" и „јурење по улицама"

Револуције фасцинирају људе управо зато што носимо у себи дубоко траг прачовека. Насиље је остало нашом једином релацијом са светом. Тако се револуционарни идеализам врло често јавља као маскарада најнижих инстиката. Револуција је, чак и када брани ствари које изгледају идеалне, доказ наше укупне неинтелигенције…
Борислав Пекић

Пишући о феномену полуинтелектуалца, Слободан Јовановић није описао тек морално лабилног књишког мољца који је успео да се докопа неког положаја, премда се баш тај фрагмент његовог есеја најчешће цитира. То је био опис полуинтелектуалца који је успео да се докопа власти и положаја, па је у лактању за успешном каријером и материјалним благостањем заборавио да интелектуални позив подразумева труд у правцу неговања одређених карактерних врлина. Но, Слободан Јовановић се позабавио и другим типом полуинтелектуалца; озлојеђеним опозиционаром који је бесан на државу и друштво јер од њих не добија уважавање које сматра да му припада:

„Полуинтелектуалац у таквом положају тим је опаснији, што не зна ни за какве моралне обзире који би његово огорчење ублажавали. Није било случајно да су многи озлојеђени полуинтелектуалци отишли у комунисте.[1]

Тако се неостварени полуинтелектуалац, у настојању да задовољи неухрањену сујету, непрестано креће ка све екстремнијим решењима, покушавајући да мањак знања и способности надомести вишком срчаности и галаме. А пошто такав приступ – неки би га назвали популистичким – увек има своје купце, нарочито у друштвима у којима се храброст увек ценила више од упорности, неостварени полуинтелектуалац повратну реакцију масе доживљава као дуго сањану друштвену валидацију, због чега све дубље упада у оно што су психолози назвали Данинг-Кругеровом менталном замком.

Отуда је тешко не сетити се бесмртних речи Слободана Јовановића док се посматра еволуција Јова Бакића од умереног левичара ка револуционару бољшевичког типа, који из свих дигиталних ћошкова опозиционог интернет универзума из дана у дан све гласније и самоувереније понавља своју модификацију доситејевске формуле за 21. век: „Револуција, браћо, револуција, а не оловке и избори.“ Тако је Јово у прошлонедељном Утиску недеље послао снажне поруке које су наишле на одушевљење твитераша, интернет-опозиционара и других ратника за тастатуром.

Прво, Јово поручује Србима да занемаре Косово јер је то тема која служи само за скретање пажње са мафијашких послова власти. Биће ваљда да српска политичка олигархија већ 20 година успешно инструментализује све међународне адресе – од Берлина и Вашингтона, до Москве и Пекинга – да глуме како је Косово важан међународни проблем и тако учествују у медијској димној завеси која овима служи као параван за лично богаћење.

Поред савета српском народу у вези Косова, Јово је, говорећи у ноћи у којој су објављени резултати избора за Европски парламент, прекорио Вучића што „у овом тренутку седи кући и навија за екстремну десницу“. Као да Вучић навија за „екстремну“ десницу (ако је уопште навијао) да би заједно с њом таманио Јевреје, а не због тога што се све суверенистичке странке у Европи с уважавањем изјашњавају о српском народу и српским националним интересима.

Међутим, најважнија порука Бакићевог гостовања у Утиску недеље нема везе ни са Косовом ни са европским изборима, већ са чињеницом да се још једном недвосмислено потврдио као једини отворени заговорник револуције на овдашњој јавној сцени. Али не заговара Јово било какву револуцију; никакве мирне, обојене или не дај Боже плишане револуције он не признаје. Превише је све то стерилно и мекано за његов узаврели револуционарни дух; њега неће задовољити ништа мање од „јурења по улицама“ и „револуционарног суда“.

Јово Бакић (у средини) у емисији Утисак недеље ауторке Оље Бећковић, 26. мај 2019. (фото: снимак екрана)

Али ни Јовов екстремизам ни његова растућа популарност нису оно што највише забрињава у целој причи, већ апсолутна мирноћа савести са којом универзитетски професор позива на насиље против државних званичника; мирноћа пред којом би и Лењин скинуо капу. Јово није од феле постмодерних rent-aлевичара који идеале у које се прононсирано заклињу формирају у складу са идеолошким смерницама које им стижу из сорошевских фондација (данас мигранти, сутра ЛГБТ, прекосутра екологија; дај шта даш, најважније је да је активизам квалитетно доларски подмазан). Не, Јово је левичар старог кова који искрено верује у „Револуцију“, која за њега није никакав морално компромитовани идејни анахронизам, већ преко потребна политичка катарза – својеврсна насилна шок терапија која би својим разорним дејством деловала оплемењујуће на карактер српских властодржаца.

Али управо то што Бакић оставља утисак човека који искрено верује да је осветничко насиље етички непроблематичан концепт налаже нам да још једном консултујемо Слободана Јовановића. У својој чувеној психо-карактерној портретизацији четворице вођа Француске револуције коју даје у истоименој књизи, Јовановић најнадахнутије пише о Робеспјеру, потоњем самопроглашеном диктатору који је мирне савести скидао главе свакоме ко се усуди да мисли другачије од њега:

„Његова тиранија била је, по његовом схватању, тријумф његовог моралног идеала. Шаљући људе на губилиште, он је имао блажено осећање да остварује највиша и најчистија политичка начела. Било је терориста који су га превазилазили у свирепостима, али нико није чинио свирепства с тако мирном савешћу као он. Други су убијали као џелати; он је убијао као жрец.“[2]

Овај опис добија на тежини не само у светлу чињенице да Јово о неопходности насилног обрачуна говори демонстрирајући мирноћу савести која би постидела и поменутог Робеспјера, већ и зато што се у Утиску недеље директно позвао на Француску револуцију као на пример позитивне друштвене промене за коју се залаже.

Осим тога, Бакић отворено говори да ће председнику државе и другим званичницима судити „револуционарни суд“, а то није никаква случајна конструкција, већ синтагма настала у Француској револуцији, што мора бити познато човеку који предаје социологију. А о томе како је функционисао чувени револуционарни суд доста можемо сазнати из следећег цитата:

„Дана 10. јуна… Конвент је донео тзв. прериалски закон који је саставио сам Робеспјер, и којим је терор дотеран до своје крајње границе. Тим законом убрзавала се и упрошћавала радња револуционарног суда. Оптуженом су одузета и најосновнија јемства; није могао имати адвоката, није се могао позивати на сведоке, судило му се ‘по моралним доказима’, тј. по слободном уверењу суда, и једина казна била је смрт. Све су формалности укинуте; суд је могао послати на губилиште кога је хтео.“[3]

Као човек који својој земљи не жели крв, насиље и грађанске сукобе, тешио сам себе мишљу да Бакић, премда социолог, ипак можда не зна о чему говори; да не зна шта је „револуционарни суд“; да му је као професору ипак некако промакла историјска закономерност према којој се револуције – барем оне две најславније, Француска и Руска – по правилу закључују у диктатурама у којима страдају хиљаде или чак милиони невиних људи.

Али након што је др Бакић и формално Србији прописао лек који подразумева формирање револуционарног суда, јурење по улицама и угледање на Француску револуцију, нестале су све дилеме: Јово Бакић је потенцијални крвави диктатор који је спреман да мирне савести пресуђује неистомишљеницима једнако као његови јакобински и бољшевички узори. Притом, он је уласком у страначку арену (бивши члан Левице Србије) јасно показао да му не фали политичка амбиција, а свака екстремистичка изјава му додатно диже популарност код све већег дела све острашћенијег електората.

Јово Бакић (фото: Радио Слободна Европа/Весна Анђић)

Али иако му директно прети револуционарним судом и јурењем по улици, није Бакић највећа претња Александру Вучићу, као носиоцу највеће политичке моћи у данашњој Србији. Нису то ни западни центри моћи, традиционално увек спремни да инструментализују револуционарне занесењаке. Нити је то раштимована опозиција која нема храбрости ни да размишља о алтернативној државној политици која не би ишла низ длаку странцима, а камоли да је гласно заступа.

Његов највећи непријатељ је сопствено налив перо. Само оно има моћ да једним потезом Србе претвори у народ толико безнадежно понижен да му више никаква бакићевштина неће деловати мање привлачно од стања у којем се нашао.

 

Александар Вујовић је главни уредник Новог Стандарда

__________________________________________________________________________
УПУТНИЦЕ:
[1] Јовановић С, Историја, политика, демократија, Catena Mundi, Београд, 2018, стр. 176

[2] Јовановић С, Вођи Француске револуције, БИГЗ, Београд, 1990, стр. 198

[3] Јовановић С, Вођи Француске револуције, БИГЗ, Београд, 1990, стр. 206

 

Извор Нови Стандард