Кад демократије пропадају недемократски

Ко год се данас супротстави „консензусу центра“ етикетиран је као нелегитиман, било да се ради о партијама или о самим бирачима

Улазак десних популиста у европске парламенте и владе, поларизација националних изборних тела, фрустрација да у највећој западној демократији, Сједињеним Државама, влада недемократа изабран демократским средствима, комунистичка Кина која се укључила у глобални нео-либерализам, успех руске нелибералне демократије – све су то збуњујући трендови за европске аналитичаре, политичке саветнике и медијске коментаторе.

Четири необична текста објављена у једном научном часопису у Бечу бацају ново светло на актуелне муке демократије и демократија. Бечки Институт за науку о човеку је, барем у имену, организација која полаже погрешне трагове, али то је од оснивања 1982. вероватно и била стратегија привлачења пажње.

„Наука о човеку“ би у суми била философска антропологија, али Институт тај појам нема у имену. Гледано по оном чиме се бави, биле би то хуманистичке науке, али Институт ту реч нема у имену. Мерено по оном што се од деведесетих у његовим текстовима пропагира и прописује као практични идеал, биле би то политичке науке, али ни ту реч Институт нема у имену. На тај начин је очуван широк дијапазон тема, с тим да је политика – као прогноза и пројекција, као теорија и пракса, као сумирање грешака из историје, често као доцирање, диктат и дистинкција – остала централни интерес не само академских стипендија овог Института, већ и његовог тромесечника „IWM-Post“.

У магазину IWM-Post су се увек могли прочитати изванредно написани паметни текстови о стању политике, али по правилу провучени короз лоше камуфлирану и нормативно схваћену политичку коректност. Четири текста која су се појавила у последњем броју одскачу од навике уредништва да се врти у уском кругу дозвољене мисли. Њихова необичност није толико у томе да то што се ту износи није до сада примећено и од других, већ да су се појавили у једном таквом часопису, у Институту који финансирају држава Аустрија и град Беч.

Аутори су Боавентура де Соуса Сантос, португалски социолог који предаје на универзитетима у Коимбри и Висконсину, Надиа Урбинати, професор политичке теорије на њујоршком Колумбиа Универзитету, Шантал Муф, професор политичке теорије на лондонском Универзитеиту Вестминстер, и Павел Барша, професор политичких наука на Карловом универзитету у Прагу. За читаоце су овде сажети најинтересантнији делови њихових прилога за летњи број часописа IWM-Post.

ЧЕТИРИ КОРАКА ЗА НАПУШТАЊЕ ДЕМОКРАТИЈЕ
Демократија и диктатура се у чистом облику међусобно искључују, то је јасно, почиње Сантос. Оно што је мање јасно и у последње време подложно жестокој поларизацији у европским и западним друштвима је да нетрпељива и нетолерантна диференцијација делује и унутар саме демократије. Дуго је владало уверење да демократије могу да нестану само кроз абруптно и насилно пресецање уставног легалитета, то јест кроз војни или цивилни пуч са циљем успотављања диктатуре.

Та претпоставка је била коректна кроз двадесети век, али више не важи. Опасности које данас прете демократији потичу из нормалног функционисања демократских институција. Трансформације демократија у недемократије се хране из четири аспекта: 1) из парадокса да антидемократе преузимају власт демократским средствима; 2) из „плутократског вируса“; 3) из карактера друштвених мрежа и алгоритама; 4) Из „пиратског“ преузимања институција. Насловна страна часописа бечког Института за науку о човеку.

Библиотека бечког Института за науку о човеку (IMW)

Код првог је мање-више јасно шта Сантос мисли, шифра Орбан и Салвини. Под тачком два се говори о томе да се тржиште идеја у потпуности помешало са тржиштем новца; „ствари које не смеју да имају цену са стварима које морају да имају цену“. Пример: када је 2010. амерички Врховни суд донео одлуку о неограниченом приватном финансирању изборних кампања и политичких мера, нанео је тешку повреду демократији. Феномен „dark money“ је тиме постао облик легализоване корупције, каже Сантос. Надиа Урбинати

Под тачком три мисли се на већ доказано злоћудни потенцијал друштвених мрежа. Сантос: „Када су настале, веровало се да ће донети ширење демократске грађанске партиципације без премца. Уместо тога, оне би могле бити гробари демократије.“ Тачка четири се надовезује на тачку један – у првом случају се преузимају канали политичке артикулације, у овом се „кроз ауторитарну манипулацију правног и законодавног смисла“ преузимају институције.

Закључак на основу Сантосових теза: Демократска пракса анулира демократију као облик владавине; шифра Трамп.

ПАРТИЈСКА И ПОПУЛИСТИЧКА ДЕМОКРАТИЈА
Стварање партија је најважнија новина коју је донела репрезентативна демократија. Партије у исто време деле и уједињују електорат једног друштва. Тамо где га деле су конфронтативне; тамо где уједињују су дисциплиноване у употреби правила игре. Кроз цитат позајмљен од америчког политолога Елмер Шетшнајдера (1892-1971) Урбинати констатује: „Политичке партије су створиле демократију. Модерна демократије је успутни продукт политичког надметања међу партијама.“

Популизам је, каже Урбинати, револт против плуралистичке структуре партијског пејзажа, али не у име увођења „демократије без партија“, већ у име „физичких делова“ које те партије заступају. Шта она ту каже, најлакше је објаснити на категорији тзв. „малог човека“. Као политичку категорију, „малог човека“ су (после 1945) традиционално заступале социјалдемократе и социјалисти. Али „мали човек“ данас више није политичка, већ физичка, материјална категорија, коју заступају и деле сви – социјалдемократске партије, крајње леве и крајње десне партије, народне партије, зелене партије; вербално сви осим либералних странака.

Традиционалне партије као мрежа прекривају плуралистичко друштво, али без циља да га пресликају један према један. Оне само посредују у преносу интереса. Ако политички систем замислимо као далековод, те партије су само стубови преко којих тече енергија. За разлику од њих, популистичке партије су „пресликани“ делови друштва у физичком смислу, оне не представљају толико нечије инересе, колико су њихов директни одсјај у огледалу.

Класичне партије пројектују циљеве у име „идеалног“ народа у будућност, док нове популлистичке одсликавају једноставне и непосредне потребе „правог“ народа сада и овде. Разлика је у томе да ли се национални интерес заступа или се граби као колач – у првом случају би се радило о репрезентативној демократији, у другом о популистичким формама. Функција репрезентативне демократије класичних партија је била у онемогућавању плебисцитарних форми и блокада решења која почивају на само два стуба: народу и вођи.

Технички гледано, сматра Урбинатијева, популистичке партије деблокирају ту блокаду. Закључак на основу теза Урбинатијеве: Популистичке партије су пресекле пројекције у будућност, због чега се демократије морају навикнути да живе сад и овде.

ПРОГРЕСИВНИ ПОТЕНЦИЈАЛ ПОПУЛИЗМА
Да би се адекватно разговарало о популизму, почиње Муф, неопходно је одбацити пропагандистички и симплицистички поглед из медија, који га представља као демагогију. Он није идеологија, политички режим или програм, он је политичка стратегија. Као форма владавине, демократија се заснива на две традиције – либералној и демократској. (Одатле долази термин „либералне демократије“, који није исто што и неолиберални финансијски капитализам у ери глобализма; то су историјски две ствари, иако се данас преплићу; прим. В.К.)

Либерална традиција се препознаје у идеалима владавине права, поделе на три власти (законодавна, извршна, судска) и афирмацији индивидуалне слободе. Демократска традиција се препознаје у идеалу једнакости и народне суверености, у правилу да моћ произилази из народа организованог као електорат/изборно тело. Те две традиције, сматра Муф, стоје у структурном балансу. Конзерватвне снаге су кроз историју давале предност либералној традицији; социјалдемократске и социјалистичке су давале предност једнакости и националном суверенитету.

Професорка политичке теорије Шантал Муф

Нео-либерална глобализација последњих 40 година је корак по корак уништавала тај баланс. Под изговором „модернизације“ уведен је диктат глобалног финансијског капитализма без алтернативе. Како су на ту „олигархизацију западних друштава“ реаговале партије? Странке десног центра (народне, конзервативне, хришћанске) и партије левог центра (социјалдемократе, социјалисти, зелени) су дуалистички поделиле власт и легитимитет међу собом. Сваку снагу која се појављује као његов опонент, тај „консензуса у центру“ промптно дисквалификује као „популистичку“, „екстремистичку“, „националистичку“, „десничарску“, „ирационалну“, „опасну“ и слично.

„Консензус у центру“ више не води политику националне једнакости и суверености, већ глобалне. Они који му се супотставе су у старту етикетирани као нелегитимни – без обзира да ли се ради о „популистичким“ партијама Консензус у центру“ више не води политику националне једнакости и суверености, већ глобалне. Они који му се супотставе су у старту етикетирани као нелегитимни или „популистички запоседнутом електорату“.

Због тога Муф предлаже снагама диктаторског „консензуса у центру“ да напусте „есенцијалистички приступ и замене га дискурзивним“. Конкретно: За актуелни популизам није битна радикалност његових захтева, на пример ксенофобија, културна чистоћа, нација („есенција“). Напротив, актуелни популизам је дефинисан кроз демократску легитимност да другачије говори о стварима које је „консензус у центру“ нормирао и замрзао у јавном дискурсу.

Муф: „Популисти су легитимна демократска снага која само наступа у политичкој конструкцији ксенофобије“. Закључак на основу теза Шантал Муф: Демократски произведени „консензус у центру“ лишио је демократију њене демократске традиције, а оставио само либералну. Из неког разлога тај „консензус“ се страшно љути кад „популисти“ то примете.

ЛИБЕРАЛНЕ ЕЛИТЕ ОПАСНОСТ ЗА ДЕМОКРАТИЈУ
„Неки од тих покрета су нелиберални и националистички, али то не значи и да су нужно антидемократски. Већина њих се позива на територијалност, вољу и суверенитет народа, у опозицији према глобалним елитама које живе свугде и не припадају нигде“, описује Барша модерни популизам. Оно што се превиђа, сматра Барша, је то да за демократију нису опасне само популистичке, „већ и либералне снаге“.

Супротстављеност „елита“ и „обичног света“ није фантазија популистичких демагога, она је део политичких обрачуна од 19. века до данас. Неки теоретичари су се стављали на страну економских елита, и пратили рађање глобалног капитализма; неки су се стављали на страну културних елита, и пратили рађање меритократије. Као резултат такве амбивалентне историје, створена је акционистичка традиција коју Барша назива „анти-тоталитарним либерализмом“. Та врста либерализма тендира радикалним поделама и чврстим границама између 1) меритократског индивидуализма и егалитарног колективизма; 2) цивилног друштва и државе; 3) личне слободе и друштвене солидарности. (Под снагама „анти-тоталитарног либерализма“ Барша мисли на политичке позиције које и у данашњој Европи воде битку против Хитлеровог нацизма и руског Стаљинизма; прим. В. К.)

Анти-тоталитарни либерализам је манихејска величина, која свако брисање, замућивање, прелажење тих граница олако проглашава „тоталитаризмима“ и сместа производи ратно стање у друштву, зове на барикаде; он је либерални рефлекс троцкистичке „перманентне револуције“, неуморно препознавање „непријатеља демократије“. Барша: „иако себе видим у традицији антитоталитарних покрета 20. века, њихова једнострана одбрана слободе и права против државе помогла је дерегулацију капитализма, што је довело до енормног пораста неједнакости и, у крајњем резултату, поткопало демократију.“

Павел Барша, чешки политиколог

Политичке снаге које настављају традицију антитоталитарног либерализма и даље користе термин „солидарност“, али у другачијем значењу. Оне су „друштвену солидарност“ као тип који је на делу унутар граница националних држава замениле „хуманистичком“ или „цивилном солидарности“ која нема граница, то јест види читав свет као једну државу. Нови социјални покрети оперишу из цивилног друштва као снаге у компетитивном односу с државом. Нова солидарност би била, на пример, кад невладине организације успоставе властиту мрежу за спашавање миграната из Средоземног мора, затим их пребацују у социјалне системе европских националних држава, али тако да се при томе позивају на ауторитет транснационалних савеза као ЕУ или УН.

Закључак на основу читања Баршиног текста: Никад у историји није постојала демократија која не би била везана за територију. Нема јасно дефинисане, уставом загарантоване територије = нема демократије.

МАЛО ПИВО ЗА ДЕМОКРАТИЈУ У УГЛУ
Идејне трасе из горе представљених текстова нуде актуелизоване категорије за мерење демократског статуса данашњих друштава. Поједностављено: Кроз деветнаести век идеје либерализма и демократије су стајале у међусобној опозицији. На прелазу у двадесети, демократија се либерализовала, а либерализам демократизовао.

У другој половини двадесетог, настаје либерална демократија као њихова синтеза. Она себе проглашава универзалном категоријом, и у акту самоодбране подиже око себе зид нормативне политичке коректности. У двадесет и првом веку, либерална демократија се одриче државне територије и друштвене солидарности и тиме довршава властиту трансформацију у недемократски либерализам. Коме се тај појам не допада, може алтернативно да користи и појмове формално демократски или недемократски либерализам.

Најновији пример ерозије демократије који пада на памет долази из Аустрије. Као што је познато, земља је добила трећег канцелара у две седмице. Он је овог пута она, суткиња Бригите Бирлајн. Широки „консензус у центру“ који се не односи само на политику, већ и на медије око тог типа политике, и јавност око тог типа медија, реаговао је с олакшањем. Канцеларка је председница Уставног, њен вицеканцелар Клеменс Јаблонер је био председник Управног суда.

Једно „пивце“ и готова државна криза, вицкасто коментаришу друштвене мреже („Birlajn“ = мало пиво). „Најбоље да тако и остане“, „политику укинути“, такође су чести коментари. Аустрија је сведена на две власти – законодавну и судску. Има и даље: кад се законодавац за који дан (само)распусти пред изборе, овде остаје само једна власт, судска. Како то никог не узбуђује, пита се аустријски Ди пресе у јучерашњем коментару?

Чак се и не ради о томе да је суспензија поделе власти само привремена. Прави проблем је у томе да је завладало олакшање, у смислу „сјајно, нама коначно владају чиновници и судије, то смо увек хтели“. Одакле долази то олакшање? Па одатле што су се (и) аустријске партије навикле да живе сад и овде. Нису ни свесне шта су прошлог понедељка направиле у парламенту, какав преседан успоставиле.

Бригите Бирлајн, канцеларка у техничкој влади Републике Аустрије

То је мали корак за пиво, али велики корак за недемократску ерозију демократије.


Извор РТС