Košare i Paštrik, novo svetlo na velike bitke

Šta se dešavalo na Košarama i Paštriku, javnost saznaje dvadeset godina kasnije. Priča koja se retko pričala, sada je dostupna svima

Ratne priče sa Košara i Paštrika autorke Slađane Zarić gledaoce u Srbiji vezale su za ekran. Dva dokumentarna filma bila su najgledanija u Srbiji u danu emitovanja. Zašto su potresne priče o bitkama na državnoj granici 1999. godine toliko zaokupile srpsku javnost? Zato što smo, kaže autorka, o njima malo govorili, a još manje znali.

Osnovni motiv za snimanje filmova je, kaže Slađana Zarić, zahvalnost ljudima koji su branili državnu granicu. “To se povezuje sa činjenicom da ništa nismo znali”, dodaje, “da su ti ljudi 20 godina živeli pored nas, a mi nismo imali predstavu kroz šta su prošli, koju žrtvu i junaštvo su podneli za nešto što je tada svima njima bilo najsvetije. To je odbrana otadžbine.”

Prema rečima istoričara Bojana Dimitrijevića, vojska je ispunila dug otadžbini, a oni koji su dali svoj život, to su učinili iz najplemeniitijih namera – da brane državu. “Ali politički okviri su bili takvi, Srbija je taj rat izgubila i sve te bitke su bar u prvo vreme posmatrane kao deo propagande Miloševića da opravda rat 1999. i pokaže da sve nije izgubljeno. Novo vreme ih je za 10, 15 godina stavilo u potpuni zaborav”, kaže Bojan Dimitrijević.

Film “Ratne priče sa Košara” prati događaje počev od 9. aprila 1999. kada su snage UČK napale državnu granicu SR Jugoslavije iz pravca Albanije. Bitka je trajala 67 dana. Kako pokušaj da probiju liniju odbrane na Košarama nije uspeo, UČK uz podršku NATO kreće u drugu kopnenu ofanzivu na Paštriku, planini u blizini Prizrena. Ovaj događaj prate “Ratne priče sa Paštrika”.

Ni pokušaj da se sa te strane uđe dublje u teritoriju Kosova i Metohije nije uspeo. Branimir Gajić koji je 1999. kao novinar pratio vojsku, kaže da je kosovski rat u najvećem delu srpskog društva dugo bio percipiran kroz vizuru onih koji su bili ispod NATO bombi. “Civili u najvećem delu Srbije van Kosova nisu imali precizne informacije i znanja šta se na bojištu dešava što je i razumljivo”, pojašnjava Gajić. “Vojska je imala svoje razloge, zbog načina na koji se operacije odvijaju, a tek pasionirani posmatrači ili oni koji na neki način mogu to da razumeju, na osnovu televizijskih izveštaja mogli su da sklope sliku o tome šta se tada dešavalo, kako su izgledale same vojne akcije na Kosovu”.

Bojan Dimitrijević, koji je posle 2000. bio angažovan u Ministarstvu odbrane i kao savetnik predsednika za vojna pitanja, kaže da je prva decenija 21. veka donela mnogo novih turbulencija, koje su odbranu državne granice 1999. potisnule u drugi plan. “Ne da nije bilo političke volje, nego ni vremena. S obzirom na nekoliko promena državnog okvira, nekoliko izmena strategijskih okvira takođe. Pritisak Haga koji smo trpeli, posebno dok nisu uhvaćeni Mladić i Karadžić… Osim protokolarnih pominjanja, nije se bavilo time detaljno. Ni kroz prikupljanje izjava, ni dokumenata. Sve je ostalo na sećanju ljudi koji su bili u tim događajima”, pojašnjava Bojan Dimitrijević.

Branimir Gajić, istraživač i dokumentarista, kaže da je ona istina koja je do nas došla, “da je bilo strašnih stvari i zločina, u velikom delu javnosti taj rat stavila na ne tako svetlo mesto. S druge strane, imate ljude koji su se u tom ratu borili zaista časno. Policajci i vojnici, rezervisti i ročni vojnici koji su branili zemlju. Kako kaže jedan od aktera u filmovima, nije bilo važno ko je na vlasti. Oni su se trudili da brane državnu granicu”.

Za Bojana Dimitrijevića, kao istoričara, najznačajnije je da su ljudi koji su bili u tom konfliktu progovorili. “Usmeni izvori koji su veoma bitni za razumevanje duha vremena su ostavili svedočenja pred kamerama. To je za nas istoričare vrhunski događaj, jer upravo se to nije desilo za ratove 1991-1995. I mi danas za razliku od nekih država u regionu koje imaju izgrađen mit o tim ratovima, nemamo ovakve filmove za te ratove. Što je šteta, jer je veliki broj učesnika već van istorijske i životne scene”, kaže Dimitrijević.

Film je izazvao snažne reakcije i na Kosovu i Metohiji. I kod Srba i kod Albanaca. Slađana Zarić kaže da su brojni albanski mediji pisali o filmovima. “Specifično je da je RTK3 napravila jednočasovnu emisiju posvećenu filmu “Ratne priče sa Košara”. Verovali ili ne, pozitivno su ga ocenili”, kaže Slađana Zarić. U emisiji emitovanoj 12. aprila, prištinski reditelj Ben Apoloni, rekao je da mu se dopada kako je film urađen, da je odlično realizovan i da se ekipa potrudila. “RTS je dao sve od sebe da oda poštu i bici i stradalima”, rekao je u emisiji.

Zanimljive su neke ocene koje je u istom programu dao Miljaim Zeka, poslanik u Skupštini Kosova. “Javila mi se gospođa iz Beograda Slađana Zarić”, rekao je Zeka. “Kontaktirala je pismom sa mojom suprugom na engleskom. Ona je autorka filma i zatražila je susret sa mnom. Tražila je da se nađemo u Prištini, kod hotela. u cilju dogovora u vezi s autentičnim snimcima sa ratišta. Bio sam počastvovan da jedna kuća kao RTS traži dozvolu za emitovanje mog materijala na Jutjubu koji je već stotinu puta preuziman. Moje je apsolutno uverenje, ne samo mišljenje, već ubeđenje, da će bitka na Košarama odnosno veličina momaka i devojaka UČK koji su se borili, da će njihova veličina moći da se vidi samo sa oznakom televizije Srbije”, rekao je Miljaim Zeka.

Za Branimira Gajića, filmovi Slađane Zarić su važni jer je smatra, ozbiljnim osvrtom na relativno skora istorijska dešavanja, ispravljena nepravda. “Kosovo je u novoj srpskoj istoriji poraz, to je jasno”, kaže Branimir Gajić. “Poraz koji daje gorčinu, a gorčina poraza ne daje mesta za heroje nacije koje gube ratove. Ne slave one koji su učestvovali, jer su ratove izgubili. Čini mi se da je sada ta nepravda ispravljena, da mi sada imamo ljude koji su branili svoju zemlju, nisu činili nikakve zločine i koji taj rat nisu izgubili. Oni su uspeli da odbrane granicu, da se ne slome pod jakim ofanzivama albanskih snaga i to je jedna od važnih tačaka ova dva filma”.

Šta se dešavalo na Košarama i Paštriku, javnost detaljno saznaje dvadeset godina kasnije. Priča koja se retko pričala, sada je dostupna svima. U odbrani državne granice 1999. poginula su 134 vojnika i oficira vojske Jugoslavije. Prosečna starost poginulih bila je 25 godina.


Autor Nataša Đulić Banović



Izvor RTS, 31. maj 2019.