Бранко Милановић: Најбоља времена, најгора времена

Поново живимо у занимљива времена. То је нарочито узбудљиво за младе људе, јер је пред њима богата понуда идеолошких избора

Сећам се да сам као младић понекад слушао разговоре мог оца и његових пријатеља о времену њихове младости у међуратно доба и да сам им завидео верујући да је морало бити узбудљиво одрастати у периоду од 1918. до 1938, када су се три велике идеологије – либерализам, комунизам (у својим многобројним узајамно искључивим варијантама) и фашизам – немилосрдно сукобљавале у Европи и широм света. Не само да се понуда тих моћних идеологија дубоко разликовала, него су и улози били високи. Избор једне или друге идеологије (или једне од фракција, у случају комуниста) могао је водити право у илегалу, затвор или смрт. Снага неке идеологије не мери се само њеним ширењем већ и ризицима на које су људи спремни у њено име.

Наравно, моја усхићеност и завист били су ублажени сазнањем да су млади људи попут мог оца живели у сенци светског рата. Али можда је баш живот на ивици провалије доприносио узбуђењу. Можда је вера да ћемо победом над фашизмом спречити да он освоји свет и гурне га у разарање и крвопролиће давала ту додатну драж животу који је био сачињен пођеднако од теорије и праксе.

Упоређивао сам узбуђења њиховог времена са периодом који сам сматрао интелектуално стерилном епохом конфронтације два непомична блока, америчког капитализма и совјетског комунизма. С једне стране је стајала Америка са својим симулакрумом идеологије која се најбоље може описати као прагматизовани утилитаризам (нешто што вас тешко може завести), а коју су бранили људи у досадним оделима, са чудним наочарима, из породичних кућа у изолованим градским предграђима. С друге стране је стајало оронуло здање државног социјализма који није произвео ниједну нову идеју од 1925, а бранили су га суморни бирократи са федора шеширима и светлосивим чарапама и ципелама. Једино је Трећи свет нудио трачак наде, новине и узбуђења. Куба под Кастром, Египат под Насером, Индонезија под Сукарном, Гана под Нкрумахом – то је по мом уверењу био једини део света у коме је још било енергије и младости. (Знамо да су се њихове приче углавном лоше завршиле; али крајем 60-их и почетком 70-их то није изгледало тако.)

Пат позиција између две окоштале идеологије окончана је победом либералног капитализма, чиме је почело доба идеолошког мртвила. У периоду унисоног мишљења, pensée unique, и његовог одрвенелог језика од 1990. до 2010. чинило се да смо практично преписали све најгоре што је Совјетски Савез имао да понуди: готове формуле лажног јединства свих и свега под просвећеном владавином либералне буржоазије. Као и у совјетским режимима, проглашено је да су све контрадикције наводно разрешене, једном заувек. Нових питања нема, а на стара смо добили одговоре. Читав свет је журио да постане велика Данска, место на коме се никада ништа занимљиво не догађа.

Али тај окоштали интелектулани свет је експлодирао са кризом 2008 године, ширењем политичког ислама и успоном Кине. Распао се из два разлога: (1) није био у стању да решава стварне проблеме и контрадикције и уместо тога се задовољавао нуђењем готових генеричких решења, и (2) прихватио је погрешну претпоставку да људи желе да живе без идеолошких избора. Укратко, не само да је све мање вероватно да ће се читав свет претворити у Данску (Блиски исток је у превирању последњих 4.000 година и сасвим је могуће да ће то бити још толико), него је све јасније да свет не жели да живи у друштву лишеном идеолошких избора, подела и сукоба.

Поново живимо у занимљива времена. То је нарочито узбудљиво за младе људе, јер је пред њима богата понуда идеолошких избора: либерализам, нови социјализам, национализам, политички ислам, кинески политички капитализам и вероватно још понешто. У време када је мој отац био млад постојале су три снажне, конкурентске и веома моћне идеолошке цереалије доступне свима на најближој пијаци идеја. За време Хладног рата понуда је сведена на две, прилично незанимљиве врсте. Онда смо у тренутку који је забележио Фукyјама остали са само једном врстом безукусних цереалија у понуди. На идеолошким полицама није било ничег другог, као на празним полицама московских самопослуга 1975. Али данас је понуда разних укуса и врста поново у процвату. Понуда је велика, а избор само ваш. Улози, срећом, нису тако високи као у међуратним годинама у Европи и свету. Људи више не желе да гину за своје идеје. Али интелектуално узбуђење и превирања су поново ту. Моји студенти имају среће. Добро је бити млад у занимљива времена, упркос оној често понављаној кинеској клетви.

Оригинал наслова овог текста гласи „We had everything before us, we had nothing before us“, што је цитат са почетка „Приче два града“ Чарлса Дикенса: „It was the best of times, it was the worst of times, it was the age of wisdom, it was the age of foolishness, it was the epoch of belief, it was the epoch of incredulity, it was the season of Light, it was the season of Darkness, it was the spring of hope, it was the winter of despair, we had everything before us, we had nothing before us, we were all going direct to Heaven, we were all going direct the other way…/ Била су то најбоља времена, била су то најгора времена, било је то доба мудрости, било је то доба лудости, била је то епоха вере, била је то епоха сумње, било је то доба Светлости, било је то доба Мрака, било је то пролеће пуно наде, била је то зима пуна очаја, имали смо све пре нас и ништа пред нама, сви смо ишли право у Рај, сви смо ишли на супротну страну…“

 

Аутор Бранко Милановић

 

Превео Ђорђе Томић

 

Извор Global inequality, 24. мај 2019./Пешчаник, 03. јун 2019.