Џозеф Штиглиц: После неолиберализма

Након деценија стагнације, па чак и опадања прихода свих, неолиберализам мора бити проглашен мртвим и сахрањеним

Који економски систем највише доприноси људском благостању? Ово је кључно питање нашег доба, јер смо након 40 година неолиберализма у САД и другим развијеним економијама утврдили да овај рецепт не функционише.

Неолиберални експеримент – снижавање пореза за богате, дерегулација тржишта рада и производа, финансијализација и глобализација – показали су се као спектакуларан неуспех. Раст је нижи него што је био током две и по деценије након Другог светског рата, а његова највећа добит концентрисала се на самом врху лествице прихода. Након деценија стагнације, па чак и опадања прихода свих осталих, неолиберализам мора бити проглашен мртвим и сахрањеним.

Најмање три велике политичке алтернативе данас се надмећу око тога која ће доћи на његово место: екстремно десничарски национализам, лево-центристички реформизам и прогресивна левица (недостаје десни центар који је носилац неолибералног неуспеха). Па ипак, са изузетком прогресивне левице, ове алтернативе и даље су опседнуте облицима неолибералне идеологије чији је рок истекао (или би бар требало да је тако).

Центристичка левица, на пример, представља неолиберализам са људским лицем. Њен циљ је да политике бившег америчког председника, Била Клинтона, и бившег британског премијера, Тонија Блера, пренесе у 21. век, уз незнатне преправке у доминантним моделима финансијализације и глобализације. Истовремено, националистичка десница се одриче глобализације и упире прст у мигранте и странце као узрочнике свих данашњих проблема. Међутим, како нам показује Трампова владавина, и националистичка десница је посвећена – барем у својој америчкој варијанти – снижавању пореза за богате, дерегулацији и смањивању или укидању социјалних програма.

Насупрот томе, трећи табор залаже се за оно што бих назвао прогресивним капитализмом, чија је економска платформа заснована на четири приоритета. Први је повратак равнотеже између тржишта, државе и грађанског друштва. Проблеми попут спорог економског раста, растуће неједнакости, финансијске нестабилности и еколошке деградације извиру из тржишта и не могу се превазићи само тржишним средствима. Државе имају дужност да ограниче и обликују тржишта кроз регулације које се тичу екологије, здравства и сигурности запослења. Такође, посао државе је и да ради оно што тржиште не може или не жели да ради, на пример да улаже у темељна научна истраживања и технологију, као и у образовање и здравље својих грађана.

Други приоритет је прихватање сазнања да је такозвано „богатство нација“ засновано на резултатима научних истраживања – проучавања света око нас – и друштвене организације која великим групама људи омогућава да сложно раде у корист заједничког добра. Тржишта имају кључну улогу у поспешивању друштвене сарадње, али она служе овој сврси само ако подлежу владавини права и демократској контроли. У супротном, појединци се могу обогатити експлоатишући друге и извлачећи богатство из ренти, уместо стварањем богатства кроз аутентичну креативност. Велики део данашњих богаташа своје место на врху дугује управо експлоатацији. Трампове политике, које охрабрују рентијерско понашање, док истовремено уништавају праве изворе стварања богатства, раде у њихову корист. Прогресивни капитализам покушава да учини управо супротно.

Ово нас доводи до трећег приоритета: решавања све већег проблема концентрисане тржишне моћи. Експлоатишући информационе предности, откупљујући потенцијалне конкуренте и подижући баријере за улазак на тржиште, доминантне компаније су у стању да се посвете рентијерству огромних размера, на штету свих осталих. Раст корпоративне тржишне моћи, у комбинацији са опадањем радничке моћи преговарања, у великој мери објашњава зашто су неједнакости тако велике, а раст тако спор. Ако држава не преузме на себе активнију улогу од оне коју јој намењује неолиберализам, ови проблеми ће постати још израженији, пре свега због напредака на пољу роботизације и развоја вештачке интелигенције.

Четврта кључна ставка прогресивне платформе јесте пресецање везе између економске моћи и политичког утицаја. Економска моћ и политички утицај се међусобно оснажују и саморепродукују, нарочито у земљама попут САД, у којима је богатим појединцима и корпорацијама допуштено неограничено улагање у изборне кампање. Како се САД убрзано приближавају фундаментално недемократском систему „један долар, један глас“, механизми узајамне контроле (checks and balances), неопходни за функционисање демократије, по свему судећи неће опстати: ништа неће бити у стању да ограничи моћ богатих. Ово није само морални и политички проблем: економије са мањим неједнакостима су заправо успешније. Прогресивно-капиталистичке реформе стога морају почети од укидања утицаја новца на политику и смањивања неједнакости у богатству.

Не постоји чаробни штапић који може поништити штету начињену деценијама неолиберализма, али свеобухватна платформа коју сам скицирао у овом тексту то може да започне. Питање је само да ли ће реформисти бити једнако одлучни у суочавању са проблемима попут неједнакости и превелике тржишне моћ, као што је то био приватни сектор у стварању ових проблема.

Ова платформа треба да се фокусира на образовање, научно истраживање и друге праве изворе богатства. Она треба да заштити природну средину и суочи се са климатским променама са жаром са којим то чине заступници „Зеленог њу дила“ у САД и „Побуне против истребљења“ у Великој Британији. Она такође треба да обезбеди државне програме који ће сваком грађанину гарантовати основне услове за пристојан живот: економску сигурност, могућност запослења и достојанствену зараду, здравствено осигурање и одговарајући смештај, сигурну пензију и квалитетно образовање за децу.

Ова платформа је сасвим приуштива: заправо, не можемо себи приуштити да је не спроведемо. Алтернативе које нуде националисти и неолиберали гарантују наставак економске стагнације, неједнакости, еколошке деградације и политичке огорчености, што све заједно води исходима које је боље не замишљати. Прогресивни капитализам није оксиморон. Он је најприступачнија и најживља алтернатива неолибералној идеологији која је очигледно пропала. Он је наша најбоља шанса за излечење од политичких и економских проблема од којих тренутно болујемо.

 

Превео Растислав Динић

 

Извор Гардијан, 30. мај 2019./Пешчаник, 04. јун 2019.