Сукоб Париза и Берлина око Јункеровог заменика

Један посматрач описао је преговоре око шефа ЕК као „гадан повратак у национализам“ за какав су се многи надали да припада прошлости

Декор собе у којој се немачка канцеларка надала да ће убедити француског председника да подржи њеног фаворита говорио је сам за себе: смеђе кожне столице, усмаљена биљка у саксији на прозору, боца минералне воде и термос кафе на столу. Очигледно је изгледао више канцеларски него јелисејски.

Ту, у једној од соба немачке делегације на четвртом спрату нове зграде Европског савета у Бриселу, у уторак послеподне састали су се Ангела Меркел и Емануел Маркон пре него што су се придружили својим колегама на неформалној ЕУ вечери 45 минута касније. Портпарол Меркелове окачио је фотографију на Твитер пре састанка: на њој су Ангела Меркел и Емануел Макрон, обоје насмејани.

Али изглед уме да вара. Однос између Берлина и Париза је затегнутији него што је био у прилично дугом временском периоду. Откако се Макрон уселио у Јелисејску палату пре две године, немачко-француски односи су за нијансу више напети. Макрон жели да промени Европи, Немци би радије да одуговлаче. Берлин је одбацио Макронове предлоге за рефрому еврозоне, а две земље се споре око пројеката наоружања и извоза оружја. Било је тешко наћи компромис о брегзиту, а изградња заједничког становишта о немачко-руском гасоводу Северни ток 2 показала се једнако недостижном.

Сада, након европских избора, ЕУ је у процесу избора нових челника за водеће позиције – и додатне тензије могу бити на хоризонту. У препиркама око тих руководећих позиција, Париз и Берлин имају супротстављене интересе. Макрон жели да искористи прилику да прекомпонује ЕУ, као што је наглашавао у многобројним говорима. Да би то спровео у дело, треба му енергични председник Европске комисије који дели његове циљеве.

У међувремену Меркелова мора подржати Манфреда Вебера, водећег немачког кандидата из Европске народне партије (ЕПП), групе десног центра у Европском парламенту којој припадају и хришћанске демократе Ангеле Меркел (ЦДУ). Она нема пуно избора по том питању, посебно имајући у виду да је њена странка сумњичи да их је оставила на цедилу током кампање. Откако је Меркелова препустила своју функцију председнице ЦДУ и најавила да ће се повући из политике, постала је lame duck (званичник који је још увек на функцији, али чији наследник је већ изабран, прим. прев). Да би спречила даље урушавање своје моћи, канцеларка треба да докаже да још увек може заступати немачке интересе у Бриселу. Она мора да спречи избор оног председника Европске комисије којег Немци не воле.

Заставе ЕУ испред зграде Европске комисије у Бриселу

С друге стране, Макрон је удружио снаге са европским либералима и нада се да ће формирати савез – у идеалном случају са Зеленима – како би се коначно окончала доминација великих група у политици ЕУ – конзервативаца десног центра и социјалдемократа левог центра. Он одбацује сам концепт водећег кандидата. Међутим, више од свега он се противи човеку за којег се Меркелова мора борити: Манфреду Веберу из Хришћанско-демократске уније, баварске сестринске партије Меркелине ЦДУ.

И тако Макрон и Меркелова стоје једно насупрот другом: фрустрирани француски председник, разочаран страхом и бригама Немаца, одлучан да ако је неопходно Европу унапређује уз помоћ других партнера; и одлазећа канцеларка која жели да остане најмоћнија жена у Европи до краја каријере. Меркелова и Макрон провели су сат и по времена разговарајући телефоном у вечери када су објављени резултати европских избора, али за сада нема назнака да се приближавају договору о руководећим европским позицијама.

Када Макрон изговори „spitzenkandidat“, немачку реч за главног кандидата, јасно је како мало пажње обраћа на концепт. Он изговара дугачку немачку реч, стављајући нагласак на трећи слог и тако чинећи да звучи наглашено у контрасту са фрацуским којим говори.

НОВИ ПЕЈЗАЖ
Након вечере са шефовима држава и влада, Макрон је по ко зна који пут објаснио колико се противи изборном процесу према којем само онај ко је водио кампању као водећи кандидат на изборима може постати председник Комисије. Пре неколико недеља, он је већ инсистирао да не постоји законска основа за тај процес. Сада, када су избори завршени, он тај процес види као застарели концепт који привилегује старе структуре моћи, што иде у прилог доминацији некадашњих catch-all партија (партије које покушавају да придобију бираче различитих политичких и идеолошких опредељења; прим. прев).

„Ови избори представљају прекретницу за Европу“, рекао је Макрон у Бриселу. По први пут од 1979. године, две највеће странке можда неће моћи да формирају већину, рекао је он. „Дакле, једноставно, не можемо више наставити да радимо као што смо навикли“. Пре него што је ово рекао, Макрон се суочио са противљењем његовом гледишту, када је Меркелова – преко свињског филеа, шпаргле и бораније – јасно изразила своју подршку Веберу. Била је то напета дискуија, чак је и мобилна мрежа била блокирана.

Меркелова је устала против Макроновог аргумента како Вебер нема потребно искуство. То су људи исто говорили за њу, подсетила је она, када је пре 14 година ступила на дужност. Вечера је завршена привременом победом канцеларке. Потом је у уторак Меркелова одбацила покушаје Француза и других да успоставе низ чврстих критеријума за будућег председника Комисије.

Манфред Вебер

Меркелова, наравно, као и Макрон, никада није била љубитељ система водећих кандидата. Али ипак види Вебера као прихватљивог кандидата, будући да је навикнута на много горе ствари из ЦСУ (Вебер је кандидат баварске ЦСУ; прим. прев). Али за канцеларку је најважније то што ЦДУ и ЦСУ код куће очекују да она доведе Вебера у Брисел. Као резултат тога, она постаје узнемирена због тврдоглавог противљења Макрона и осталих.

Из немачке перспективе, Макронова борбеност крши неписано правило ЕУ. Лидери ЕУ знају шта се од сваког од њих очекује унутар своје државе: сви су они из прве руке упознати са ограничењима других лидера. Из тог разлога, они генерлно настоје да додатно не отежавају постизање компромиса давањем изјава у јавности.  Али Макрон је учинио управо то. Он је вршио притисак на канцеларку и ставио питање избора руководства у средиште борбе за превласт у ЕУ. Меркелова је стала у одбрану Вебера делимично и због тога што јој се не свиђа Макронов приступ.

Макрон је четврти француски председник са којим је Меркелова морала да ради за време свог канцеларског мандата. Да би разумела узврпољеног Николаса Саркозија, она је наводно гледала филмове Луја де Финеса. У међувремену, Франсоа Оланд је изгледао као да није ту када стоји поред канцеларке. Али Макрон јој се супротставља. Он жели да обликује Европу и прети њеној позицији неупитне лидерке Европе.

АГРЕСИВНИ МАКРОН
Меркелова зна да није немогуће да ће у једном тренутку морати да одустане од Вебера. Чини се да је тако нешто најавила у уторак увече када је тврдила да ЕУ мора да остане фунцкионална и да сматра како се не сме дозволити да постојећи спор блокира ЕУ. На самиту је нагласила упозорење да лидери треба „пажљиво да комуницирају једни с другима“.

Међутим, бриселске дипломате страхују да је Макрон одлучан у томе да ову опомену искористи као знак слабости и да прослави пораз Меркелове као победу. Берлин јасно ставља до знања Паризу да се Макрон не нада да ће поставити Француза на једну од челних позиција ако Меркелова не буде у стању да постави Немца. Макронова омиљена алтернатива Веберу је или преговарач за брегзит Мишел Барније, или либерална Данкиња Маргрет Вестагер. Барније је, као и Вебер, члан ЕПП-а, који је и даље најјача појединачна група у парламенту. А притом је и Француз.

Али управо то је проблем. ЦДУ – другим речима, Немци – истичу да су изразито против Барнијеа. „Дефинтивно никако Француз“, био је став Берлина према према водећем европском конзервативцу. Један посматрач описао је преговоре као „гадан повратак у национализам“ за какав су се многи надали да припада прошлости. То је опасност коју Париз такође примећује: „Овде је пре свега реч о суштинским стварима, а не о националности. Позиција шефа Комисије није борба за националну заставу“, тврди Амели де Моншалин, државни секретар за европске послове у Министарству спољних послова Француске. „Овде се не ради о сукобу између Француске и Немачке, то нема никакве везе са овим“.

Мишел Барније

Пораз Меркелине ЦДУ на европским изборима и самоуништење њеног социјалдемократског коалиционог партнера у Берлину прети да изазове кризу владе. Међутим, Макрон је дошао у Брисел охрабрен. Иако је његова странка Република у покрету имала мање гласове од Националног окупљања Марин ле Пен, јаз између њега и десничарских популиста је био много мањи него што се он бојао да ће бити – свега 0,9 одсто.

Ипак, Република у покрету сматра да су избори потврдили њену позицију као нове политичке снаге у земљи. Традиционални француски републиканци (Меркелини савезници у ЕПП-у) освојили су 8,5 одсто гласова, што је историјски минимум. За Републику у покрету, избори су потврдили да су они неповратно изменили француски политички пејзаж. То такође има има последице по Брисел. Република у покрету се пита зашто би Французи требало да пруже поверење Веберу, представнику традиционалног десног центра, да води европску политику?

Сукоб око руковедеће позиције је наравно само један од многих конфликата који парализују односе између Немачке и Француске. Париз и Берлин све више заступају конфликтне позиције у Бриселу. То је, како дипломате из мањих земаља отворено признају, опасан развој догађаја.

Председник Европског савета Пољак Доналд Туск имао је доста тога да каже иза затворених врата у уторак током вечере. Мање државе ЕУ, истакао је он, не воле кад француско-немачка осовина ради глатко, јер то значи да оне немају пуно утицаја. Међутим, ових дана, додао је, све оне се надају да ће Париз и Берлин поново моћи да постигну договор.

 

Јулија Амалија Хејер, Кристијан Хофман, Питер Милер и Брита Сендберг

 

Превео Радомир Јовановић

 

Извор Spiegel.de