Кинеска глобална медијска офанзива

Кина све више схвата важност медија у савременом свету и почиње да шири своје медијско присуство од САД до Африке

Прошле године, трговински рат између САД-а и Кине достигао је експлозивну фазу, где су се чак и они играчи који не учествују директно у економској конфронтацији (укључујући организације као што су ЕУ, АСЕАН и АПЕК) нашли увечени у сукоб.

Како последња ревизија Стратегије националне безбедности САД-а истиче, Вашингтон препознаје Кину и Русију као акутне претње благостању својих елита. Међутим, оно што је занимљиво јесте то што је поред Москве – која је, због великог броја очито русофобних личности у америчкој спољној политици, навикла да буде означена као „лош момак“ – за време председниковања Доналда Трампа и Пекинг добио сличан третман. Да ли онда треба да чуди то што је Стив Бенон заједно са бројним истакнутим конзервативним личностима одиграо улогу у недавном оживљавању Одбора за актуелну опасност. У доба Хладног рата овај одбор је изналазио нове начине за супротстављање СССР-у, али је сада изричито усредсређен на подривање Кине која, како тврде чланови одбора, представља егзистенцијалну претњу за САД.

Сукоб између Сједињених Држава и Кине отишао је далеко изван домена економије, досежући тачку медијског и војног одмеравања снага. Стога се он не може свести само на царине описане као санкције или неки други економски спор. Ми сведочимо ривластву за глобални утицај између англосаксонског турбо капитализма и социјално оријентисаног кинеског модела. Овај сценарио значи да ће, без обзира  на споразуме које ова два ривала успеју да испреговарају, сви они на крају бити прекршени.

СТВАРАЊЕ МЕДИЈСКЕ ПРОТИВТЕЖЕ
Под овим околностима, кинеска влада је, као део ширења свог политичког и економског утицаја, недавно почела да посвећује посебну пажњу повећању свог утицаја у медијском простору. Заправо, Кинеска централна телевизија је већ створила бројне канале за ширење својих идеја међу страном публиком, емитујући већ неко време своје програме на француском, шпанском, енглеском и руском језику. Кроз ове медијске изворе, Пекинг не само да покушава да промовише своју националну културу и језик, већ је показао и снажан интерес да страној публици саопшти сопствене верзије политичких, економских и друштвених догађаја који се одвијају на различитим континентима, обезбеђујући тако противтежу западној пропагандној машинерији.

Приметно је да Пекинг користи различите стратегије, укључујући ширење међународног емитовања, предузимање оспежних рекламних кампања и инфилтрирање у стране медије како би се ширио кинески поглед на свет. Занимљиво је да је недавно откривено да кинеска влада улаже чак 1,3 милијарди долара годишње како би повећала глобално присуство кинеских медија. Са оваквим улагањима, кинеске државне телевизијске и радио емисије успеле су да драстично прошире свој међународни досег у претходних неколико година. Кинеска глобална телевизијска мрежа (CGTN) емитује се у 140 земаља, а Кинески међународни радио на 65 језика.

Укључење из студија Кинеске глобалне телевизијске мреже (CGTN) у програм америчког Фокс њуза

Пекинг такође троши значајне суме новца за промовисање кинеских светоназора кроз објављивање плаћених реклама. Недавно је уложила до 250.000 долара у објављивање огласа у водећим међународним публикацијама. Још један од начина на које Кина планира да ојача контролу над западним медијским простором је куповина удела у главним западним медијима. Главни циљ Пекинга иза ових медијских операција јесте покушај да се побољша јавни имиџ Кине и њених политичара на међународној сцени, али и стицање могућности да се свету пружи објективнији поглед на догађаје који се дешавају унутар Кине.

Не изненађује што је најефикаснија тактика у тој медијској борби пласирање у стране медије садржаја које су припремили кинески држављани. Међутим, Кина повећава своје медијске способности, јер поред већ поменутог Кинеског међународног радија који емитује програм на 65 језика, постоји и Чајна воч апликација за мобилне уређаје доступна за преузимање у укупно 30 земаља. Прошле године се повећао и број пријављених случајева директног или индиректног притиска који је Пекинг покушао да примени на стране медијске изворе како би их спречио да критикују кинеско руководство.

Да би повећала кредибилитет информација које објављује, Кина тежи јачању координације са водећим међународним агенцијама. Конкретно, Чајна дејли је недавно потписала споразуме са најмање 28 страних штампаних медија – укључујући Вашингтон пост, Телеграф, Дејли Телеграф – у настојању да промовише своју Чајна Воч апликацију на месечној бази, са приписаним трошковима који достижу 900.000 долара годишње.

ДЕСАНТ НА АФРИКУ
Насупрот приметном смањењу броја западних медијских личности које делују у Африци због огромног смањења буџета западних медијских извора на овом континенту, Кина убрзано шири свој медијски утицај, док истовремено улаже десетине милијарди долара у различите секторе афричке економије. Може се са сигурношћу рећи да је лавовски део тих улагања усмерен ка ПР медијским изворима, будући да Пекинг тражи начине да у Африци створи противтежу утицају западне пропагандне машинерије коју Пекинг сматра одговорном за искривљену слику јавности о Кини.

Међутим, Кина не само да повећава своју контролу над новинским агенцијама и новинарима, већ све чвршћа постаје и њена контрола над глобалном дигиталном инфраструктуром. Конкретно, у неким регионима Африке, под изговором да помаже прелазак са аналогне на дигиталну телевизију, Кина инсталира сателитеске фибер-оптичке мреже и центре за обраду података преко приватних ентитета. Поред тога, Кина користи предности своје способности одржавања ниских трошкова претплате, захваљујући свом кабловском оператеру Стар Тајмс који има преко десет милиона корисника у 30 афричких земаља. У Јужној Африци, кроз квази-државне структуре, Кина је успела да задобије 20 одсто удела у Индепендент Медија (другој по величини медијској групацији у земљи) која поседује укупно 20 главних медија. Чињеница да ће Кина доминирати афричким медијским простором илуструје се годишњим ДИСКОП форумом који се одржава сваке године у Јоханезбургу.

Тако је последњих година уз обимну финансијску подршку од стране Кине дошло до великог пораста медијских пројеката у Зимбабвеу, након чега је уследила експанзија опсега покривања за велике либеријске радио станице заједно са дигитализацијом нигеријских медијских изовра. На таласима Кинеског међународног радија могу се добити курсеви кинеског језика, заједно са детаљним извештајима о трговинској и економској сарадњи између Кине и Африке. Пекинг се такође активно инфлитрирао у западне друштвене мреже које су у Кини и даље блокиране. Фесјбук страница канала CGTN на енглеском има 71 милион пратилаца, при чему се 46 милиона придружило у последих пар година.

Зграда Кинеског међународног радија у Пекингу

Број обука за медијске личности у различитим земљама које организује Кина повећао се десет пута. Поред краткотрајних обука за стране новинаре, постоји знатан број великих пројеката чији је циљ пружање обуке за младе стручњаке, првенствено за оне из земаља у развоју. На пример, очекује се да ће до 2020. године Пекинг завршити обуку укупно 1.000 професионалних новинара из Африке, док би се 500 медијских личности из Латинске Америка и Кариба придружило оваквим програмима до 2025. године.

 

Грета Маутнер је независни истраживач и новинарка из Немачке.

 

Превео Радомир Јовановић

 

Извор New Eastern Outlook