Које службе најчешће врбују српске политичаре

Најактивније су службе НАТО држава, пре свега, америчка и британска, интензивно раде Немци, Руси, Хрвати и Албанци

„Не можете радити за две државе”, поручио је ових дана председник Александар Вучић негирајући тврдње посланика Српске радикалне странке Милорада Мирчића да министарка Зорана Михајловић иде по мишљење у америчку амбасаду. Надлежне службе, како је рекао председник, раде свој посао и свако од министара ко то чини одмах би био смењен. Министарка Михајловић је само једна у низу личности из политичког живота Србије која се протеклих година нашла на „оптуженичкој клупи” за наводно блиске везе са страним центрима моћи. Један од „доказа” њене привржености Вашингтону, критичари су пронашли у списку званица за прославу њене крсне славе Аранђеловдана. Наиме, те 2015, како су пренели медији, међу позванима био је и тадашњи амерички амбасадор Мајкл Кирби.

Одговарајући на ове оптужбе на рачун чланице владе и високе функционерке СНС-а, Вучић је рекао да што се тиче америчке амбасаде и других амбасада, не може да говори све ствари које зна. „Трудио сам се да информације које имам никада ни на који начин не злоупотребљавам. Оно где јесам захвалан нашим службама безбедности што су се трудилe увек и на сваки начин да сачувају и заштите независност Србије. У складу са тим разуме се да имам много различитих сазнања о утицају различитих фактора и на нашој политичкој сцени и на политичкој сцени региона. Трудио сам се и као председник странке, а не само као председник републике, која је освојила већину гласова у Србији, да предлажем људе који ће имати свој интегритет и ауторитет и који неће зависити од воље било које амбасаде. То се односи и на поменуту госпођу Михајловић, као и на све друге”, објаснио је Вучић.

Рекао је и да је имао „различите врсте сумње у неке људе” и додао „уколико би ми се показало да је неко у агентурном односу са било којом страном земљом, не само са САД, већ и са Русијом, Немачком, Француском, Великом Британијом, било којом другом, ти људи никада више не би имали моју подршку”. Истакао је, међутим, и да сумње не смеју да буду засноване „на рекла-казала и на чапраздиванима”. „Можете да волите земаља колико хоћете, али да радите можете само за једну земљу. Не можете да радите за више земаља”, подвукао је председник, на шта је лидер СРС-а Војислав Шешељ питао „да ли је Зорана сада проверена”. Вучић је одговорио да има поверење у Зорану Михаиловић, а „оне у које немам поверење видећете после следећих избора и чини ми се да ћу вам тада то бити јасније”.

Епитет страног агента ових дана зарадио је и лидер Покрета Двери Бошко Обрадовић. Њега је посланик Српске напредне странке Владимир Ђукановић назвао „британском девојчицом”, јер је Обрадовић посланика СНС-а Драгана Шормаза оптужио да је „човек спреман да уведе Србију у НАТО”. Узроке овог јавног етикетирања Обрадовић види у томе што су, како каже, идеје Двери блиске бирачима СНС-а који су, „силом прилика, из родољубиве политичке опције преведени у политичку опцију Макса Вебера и протестантизма”. Власт их због тога, како уверава за портал Нова економија, „проглашава за агенте ЦИА”.

А управо су ЦИА и британска обавештајна служба МИ6, како се показало протеклих година, у врху популарности када политичари једни друге оптужују за сарадњу са обавештајним службама. Друга функционерка Двери, раније, понела је епитет америчког сарадника. Професорку на Берклију и председницу Политичког савета ове организације, Јасмину Вујић, бивши члан Двери Мироје Јовановић 2016. године назвао је „агентом америчког утицаја”. Навео је да је она сарадник америчке Националне нуклеарне безбедносне службе и да је 2011. постала директор посебног америчког петогодишњег нуклеарног програма. У њену одбрану су из Двери поручили да је „позната по свом родољубљу, хуманитарном раду и љубави према отаџбини Србији” и да је 1999. била један од организатора протеста против НАТО бомбардовања у Сан Франциску.

Лидер радикала Војислав Шешељ је међу политичарима који су протеклих година највише оптуживали политичке противнике за шпијунажу. После 2000. многи ДОС-ови људи за њега су били страни агенти који су се „састајали са америчким амбасадорима и били њихови шпијуни”. На Шешељевом списку су се тако нашли Вук Јеремић, Борко Стефановић, Драган Ђилас, Драган Шутановац, Борис Тадић, Горан Свилановић, Млађан Динкић, Срђа Поповић, Зоран Живковић, Чедомир Јовановић, али и бизнисмен Мирослав Мишковић. На мети радикала, у јеку политичког сукоба, били су и Александар Вучић и Ивица Дачић.

Први директор БИА Андреја Савић каже за Политику да све ове оптужбе спадају у домен политичке борбе „која мало излази из цивилизацијског нивоа”. Олако се, како каже, изричу тешке квалификације које нису поткрепљене доказима. А кривично дело шпијунаже спада у најтежа. Шпијунажу би, каже, требало разликовати од тога да ли је неки политичар прозападно или происточно оријентисан. На питање да ли је икада доказана веза неког политичара са страном обавештајном службом, Савић одговара негативно. „То спада у зону сумрака јер кривично дело шпијунаже се у највећој мери одвија у дубокој илегали”, каже он.

Остао је, ипак, упамћен случај некадашњег потпредседника владе из редова ДОС-а, генерала Момчила Перишића, кога је 2002. године у мотелу на Ибарској магистрали ухапсила Војна служба безбедности због сумње да је одавао поверљиве информације службенику америчке амбасаде Џону Нејбору, који се позвао на дипломатски имунитет. Перишић је ухапшен у тренутку када је наводно Нејбору предавао строго поверљиве документе, који говоре о учешћу припадника Војске Југославије у ратним операцијама у Републици Српској Крајини и Републици Српској. У Србији је 2016. за шпијунажу, и то у корист Хрватске, био оптужен, а затим осуђен и Чедо Чоловић, пензионисани официр Војске Републике Српске Крајине. Медији су писали да је он у Србији прикупљао податке о официрима ЈНА против којих Хрватска јесте или би могла покренути кривични прогон због дела почињених током рата. Он се нагодио са тужилаштвом за казну затвора од три године.

Бивши официр Контраобавештајне службе Љубан Каран истиче за наш лист да су на простору Балкана, као и Србије, најаактивније службе водећих држава НАТО. Пре свега, америчка и британска. Интензивно раде и Немци, који су и пре ратова деведесетих година били најактивнији на овом простору. Вредни су и обавештајци из Хрватске и Албаније. На Балкану делују и Руси, али, каже Каран, с њихове стране нам не прети никаква опасност. Како истиче, они прихватају нашу војну неутралност и помажу нам да очувамо независност.

На питање на који начин стране службе врбују политичаре, одговара да се то најчешће ради нуђењем материјалне или политичке користи. Понекад и уценом. Постоји класично потплаћивање или укључивање у послове из којих се може извући корист. „Дешава се и да стране службе обучавају људе које регрутују како да сами дођу до новца у својим државама. Тако они не морају да их плаћају из својих фондова”, каже наш саговорник. Наглашава, међутим, да су најпоузданији агенти и сарадници обавештајних служби најчешће особе које се врбују уцењивањем. О њима постоји досије компромитујућег материјала који служи као претња, мач над главом тим људима. Због тога они раде све што им се тражи. Поједини политичари, наставља, сарађују са страним службама и због политичких обећања која добијају. Најчешће, како каже Каран, те особе имају политичке амбиције које не могу да остваре јер немају подршку народа.

БЕСПОШТЕДНА БОРБА ВЕЛИКИХ СИЛА ЗА УТИЦАЈ
Према речима Андреја Савића, нормално је што се у овом постјугословенском региону као једној неуралгичној тачки преламају утицаји великих центара моћи. „Овде је појачано деловање свих тих обавештајних структура важних центара моћи. Води се беспоштедна битка за освајање интересних сфера, за остваривање утицајних зона. То раде поједине западне силе, али су ту присутне и Русија и Кина, као једна од три кључне силе у свету. Ту има и економског, политичког, дипломатског и сваког другог утицаја, а све се прелама и преко обавештајног комплекса”, закључује Савић.

 

Аутори Јелена Церовина и Јелена Попадић

 

Извор Политика, 06. јун 2019.