Руска блискоисточна дилема

Трамп жели сагласност Русије за пројекат Великог Израела, као и њену активну помоћ у обуздавању реакције против истог

Државни секретар Помпео је био у Сочију 14. маја како би разговарао са својим колегом Сергејем Лавровим. У свом поздравном говору, Лавров је оценио: „Верујем да је време да почнемо да градимо нову, одговорнију и конструктивнију матрицу тога како посматрамо једни друге. Ми смо спремни да то учинимо, наравно, уколико су и наши амерички партнери заинтересовани за то… Чињеница да се састајемо по други пут у протекле две недеље изазива одређену дозу оптимизма. Хајде да покушамо и видимо шта ће се десити“.

Председник Путин је затим примио Помпеа на кратку дискусију, истичући: „Стекао сам утисак да је председник Трамп опредељен за обнову руско-америчких веза и контаката – као и за решавање проблема од узајамног интересовања. Ми смо с наше стране много пута рекли да бисмо такође желели обнову односа у пуном обиму“.

Јасно је да је Путинов утисак о могућем америчком отварању изазвао телефонски позив који му је Трамп упутио трећег маја, приликом чега је дискутовано о сарадњи за обезбеђивање стратешке стабилности. Изјаве Лаврова и Путина указују на отвореност и великодушност (нпр. називање америчке администрације „нашим америчким партнерима“) које су помало изненађујуће када се има у виду до које мере Вашингтон саботира све што је Москва у последње време покушала да уради.

ПИТАЊЕ ТАЈМИНГА
Откуд то да се ова Трампова иницијатива – којом руководе два најистакнутија америчка ратна јастреба – појавила баш сада? У реду, Малерова истрага је завршена, али Москва не може бити толико наивна да поверује да ће овиме бити стављена тачка на наратив о „малигној руској интервенцији“. Малер је просто предао штафету Конгресу.

С једне стране, топлина Москве је изненађење, с друге стране – није. Америка је третирала Русију као „вечног“ противника још од како су Британија и Америка помогле повратак Лава Троцког и Владимира Лењина бољшевичким револуцинарима како би спутале Русију. Чак и док је Трамп телефонирао са Путином, Ранд корпорација је објављивала свој извештај „Развлачење и дезоријентисање Русије“ у којем се наводе одређене опције за „наметање геополитички високих цена“. Било какав отклон од ове ратоборности у Америци би свакако био дочекан као значајна промена и аутоматски би постао предмет истраге. Председник Путин је узастопно упозоравао на незамисливе последице по човечанство које би донео дефинитиви улазак ове две државе у сукоб. Ово је егзистенцијална претња par excellence.

Али шта то Трамп, Помепо и Болтон смерају? Сарадња за „стратешку стабилност“? Где се налазе главни ризици за стратешку стабилност? Две ствари моментално падају на ум: финансијски и трговински рат против Кине и Ирана. Иако је господин Лавров био опрезно позитиван – „хајде да покушамо“ – он сигурно веома добро разуме да шансе нису нарочито добре, те да су силе које се противе било каквом зближавању са Русијом велике. Али без обзира на све, наведени коментари руских лидера имплицирају да они озбиљно схватају ову иницијативу.

Сергеј Лавров и Мајкл Помпео, Сочи, 14. мај 2019.

Поента је, међутим, да би чак и настојање да се „покуша“ могло да се покаже као бочица отрова за Русију – макар на Блиском истоку. Не тврдим да председник Трамп предлаже сарадњу са намером да Русију ухвати у клопку. Његова дугорочна заинтересованост за обнову односа са Русијом је веома јасна. Нити хоћу да кажем да је Москва цинична: Путинова подједнако дугорочна настојања да балансира између западних и источних одлика руског културног обрасца, као и његова забринутост поводом опасних последица које би могао произвести колапс споразума о контроли наоружања су све добро познате ствари.

ДЕЛИКАТНИ БАЛАНС
Не, овде се ради о нечему трећем. Ризици заправо извиру из деликатног баланса који данас постоји на Блиском истоку. Регион се налази на круцијалној раскрсници: клатно моћи се померило северно, услед победе Сирије над вахабистичком кампањом. Сирија, Иран, Ирак и Либан су сада мобилисани и наелектрисани. А постоји и нешто налик на заједничку нит политичког разумевања која повезује ове државе. Насупрот томе, заливски противници Сирије су ошамућени, ослабљени и заглављени у сопственим унутрашњим кризама.

Међутим, овај нови баланс снаге није консолидован. Још увек није стабилизован. Уместо тога, он је само вешто постављен. Развој догађаја би међутим могао да га пољуља и усмери у непредвидивом правцу. Поента је да се Русија – свидело се то њој или не – нашла у стожеру збивања.

Два питања која имају потенцијал да покрену домино ефекат су одлучност Трамповог тима да реализује идеју о „Великом Израеу“ и питање који ће став у односу на Сирију и Иран заузети Русија док се Трампов план буде реализовао. Да ли је ово – везано за Иран и Сирију, али суштински фокусирано на замах за стварање Великог Израела – оно у чему Трамп тражи Путинову помоћ? Лавров је рекао током Помпеове посете да је иранско питање – какав херојски еуфемизам – „компликовано“. Војни историчар Ендрју Бачевић међутим истиче да је Трамп тај…

„који је одабрао да антипатију према Ирану учини централним делом своје спољне политике. Трамп не може да извуче САД из региона док истовремено води агресивнију антииранску кампању од свог претходника. Грчевито држање за антииранску политику има огромне заслуге за неуспех окончања америчког ангажмана у бројним непотребним ратовима. Ово није нешто што су му други утрапили, него је само његово дело од почетка. Када су се њему потчињени функционери успротивили поводом повлачења из нуклеарног споразума – као нпр. Тилерсон и Мекмастер – он их је пре или касније сменио, па је изабрао још ратоборније и агресивније људе да дођу на њихова места. Направио је сваки агресивни антиирански и просаудијски потез који је могао“.

СВЕТСКИ МИР, НИШТА МАЊЕ
Да ли је у томе квака? Трамп жели да Путин буде полицајац у случају Сирије и Ирана, како би могао да развије свој велики мировни план: „Свако ко послује са Ираном НЕЋЕ моћи да послује са Сједињеним Државама“, твитовао је Трамп у августу 2018: „Тражим СВЕТСКИ МИР, ништа мање!“

То је то? Он жели да ударни талас његовог неумољиво ратнохушкачког непријатељства према Ирану (третираног као главна препрека за реализацију Великог Израела) буде обуздан како би могао да оконча амерички ангажман у непотребним ратовима – и то тако што би ојачани и стабилизовани Велики Израел и Русија заједно преузели терет стабилизације Блиског истока? Све указује да је тако, нарочито у светлу вести о спремању новог стратешког самита између Израела, САД и Русије у циљу уређивања „регионалне безбедности“.

Доналд Трамп и Владимир Путин стижу на конференцију за медије након завршетка Хелсиншког самита, 16. јул 2018.

„Договор столећа“ би могао да буде одложен услед нових избора који ће бити одржани у Израелу током септембра, али се заправо компоненте структуре „договора“ (премештање амбасаде у Јерусалим, суверенитет над Голаном за Израел, ускраћивање средстава за UNWRA – Агенцију УН за помоћ паленстинским избеглицама, анектирање насеља, итд) већ одвијају, део по део, као „чињенице“, чак и у одсуству обелодањивања „великог плана“ – ако уопште постоји намера да он буде објављен.

Русија просто жели да ускоро види политичко решење за Сирију, а Москва наводи и да је приметила одређену промену западне реторике о Сирији. Међутим, преурањен притисак на сиријску владу да прихвати непријатне услове који долазе од Турске – а који иду у прилог снажног присуства Муслиманског братства у Уставном савету – или Запада – заобилажење председника Асада – могао би да доведе до пуцања сиријског поверења у Москву. Неки у Москви би ово могли посматрати као ситницу у контексту тражења ширег стратешког баланса, али би лош раскид са Дамаском наштетио угледу Москве у ширем региону.

А Бачевићево упозорење је овде веома важно: Трамп није у стању да сарађује са Москвом поводом Сирије због своје опсесије Ираном – и свог брака са Саудијском Арабијом. А уколико се решење за Сирију заглави – усред текуће америчке ескалације са Ираном, америчких претњи Багдаду и америчких настојања да Либанце поделе и нахушкају једни на друге – даље компликације за Москву су сасвим извесне. Зашто би Москва хтела такво нешто?

Након састанка у Сочију, Лавров је рекао: „Што се Ирана и Нуклеарног споразума тиче, надам се да ће мудрост на крају да превлада… Када кажем да се надамо изналажењу политичког решења за ситуацију око Ирана, то значи да ћемо радити на томе да обезбедимо да ситуација не склизне у војни сценарио. Осетио сам да је и америчка страна расположена за политичко решење…“. Али је онда следећег дана Путинов портпарол Дмитриј Песков изричито порекао да је Помпео уверио Москву да Сједињене Државе не теже рату са Ираном, додајући (помало необично) да су Москву „растужиле одлуке које је донела иранска страна“. Ово последње се односило на одлуку Ирана да занемари одређене елементе Нуклеарног споразума (ипак се не определивши за напуштање споразума), што је намерно испровоцирао Помпео својим укидањем гаранција везаних за Нуклеарни споразум.

ХОД НА ИВИЦИ ЖИЛЕТА
Проблем је у томе што све ове „додатне компликације“ које је Лавров навео нису одвојене или дискретне ствари. Оне су директно везане за Трампов пројекат Великог Израела. Велики Израел се не своди само на премештање Палестинаца унаоколо и размену некретнина, уз пар мањих корекција граница. Не ради се о неком институционалном пројекту утврђивања граница којем је потребно „да се издува“ и окупира шири простор. То је много више: Велики Израел је одувек био библијски пројекат за актуелизацију напретка ка искупитељској судбини Израела, и одувек је био јудеохришћански идеолошки пројекат. Да се све не врти око тога, Трампова евангелистичка база не би тако грчевито захтевала од Трампа да оствари библијски Велики Израел. У овој теми постоји тесна синергија између изреалских циониста и америчких хришћанских циониста.

Све те „додатне компликације“ са којим се Русија суочава се тичу овог последњег момента: Велики Израел је, са евангелистичке тачке гледишта, метапројекат који мора успети. Било какав отпор њему мора бити уништен, што пре свега значи демонтирање иранског супротстављања (као и дуготрајног отпора Сирије). Амерички евангелисти и Нетанјаху су били ти који су погурали Трампа да поништи Нуклеарни споразум.

А уколико метапројекат ухвати залет, амерички резон је да су Курди ти који би могли да буду искоришћени за разбијање Турске, Сирије и Ирана. Либан може бити упетљан у бескрајне граничне препирке и подвргнут сецесионистичким покретима. Ове акције ће „Пројекту“ (тј. „дилу“, како то Трамп воли да каже) обезбедити простор за дисање (и то не само физички простор, него и идеолошко-метафизички простор) како би могао да оствари стабилност и замах.

Зашто је Помпео био у Сочију? Па, Трамп је дуго био експлицитан о томе. Он од Путина жели помоћ за „СВЕТСКИ МИР, ништа мање“ (Трампова капитализација слова). Читајте, Трамп жели сагласност Русије за пројекат Великог Израела, као и њену активну помоћ у обуздавању реакције против истог.

Срдачно руковање Бенјамина Нетанјахуа и Доналда Трампа након конференције за медије у Белој кући, Вашингтон, 25. март 2019.

Све ово за Москву представља прави ход на ивици жилета. Да, она жели да обнови стратешке односе са Сједињеним Државама, али ће цена сврставања уз Америку, Израел и хришћанске ционисте бити жестока. Изгубиће пријатеље и савезнике, а опет можда неће бити у стању да заустави регионални конфликт. У случају да се он разбукти, на чијој ће страни Русија бити? Путин евидентно не жели да се сукоби са САД. Русија је способан медијатор. Али овде говоримо о великом сукобу цивилизација: јудеохришћанска свест о сопственој „изабраности“, о својој библијској судбини и мисији насупрот аутентичној древној блискоистиочној цивилизацији.

Русија би могла да се нађе на погрешној страни историје. Како би ово шуровање са САД и Израелом третирали у Пекингу? Да ли ће Сија забринути да би следећа америчка „молба“ могла да буде сврставање уз Америку против Кине?

 

Превео Владан Мирковић

 

Извор StrategicCulture.org