Павић: Сарајевска политичка класа спречава функционисање БиХ

После скоро три деценије, сарајевски „естаблишмент” је и даље заробљеник његових наратива

Сарајево је први пут у својој историји постало главни град једне суверене државе – макар она то била само на папиру – у јединствено време у светској историји, које ће се тешко поновити.

Добило је „суверенитет”, привилегије и привид важности у време „једнополаризма”, тј. неприкосновене надмоћи једне једине државе, САД, над целом планетом, успостављене после победе у Хладном рату против главног идеолошког супарника, СССР. После скоро три деценије, историјски моменат једнополаризма увелико пролази, Русија је поново велика сила, а Кина већ економска суперсила, али је сарајевски „естаблишмент”– оличен у више политичких партија, преовлађујућој медијско-културној сцени и невладином сектору – и даље заробљеник његових наратива.

Не треба да чуди што је време у Сарајеву стало, јер једнополарни наративи представљају главни извор (преосталог) унутрашњег и спољног легитимитета његових „елита”. Дакле, осим што је сам себе заробио у маркетиншки вешто скројеној улози „вечите жртве”, сарајевски естаблишмент је заробљен и у лажном наративу о „српском агресору”.

При томе, није уопште битно што је тај наводни агрессор претходно све учинио да спречи рат на сопственој земљи. Да подсетимо, прво су српска руководства са обе стране Дрине прихватила српско-муслимански „историјски споразум”у лето 1991. године (а Милошевић чак предлагао да Алија Изетбеговић буде први председник будуће преуређене заједничке државе) – да би га, преко ноћи, тај исти Алија Изетбеговић и руководство СДА, односно представници наводне жртве, одбацили. Затим је Радован Караџић, заједно са Матом Бобаном и Изетбеговићем, ставио потпис на тзв. Кутиљеров плану марту 1992, иако је он подразумевао прихватање независне БиХ, да би убрзо – а ко би други – Изетбеговић одустао од сопственог потписа, и увео земљу у крвави рат.

Да не говоримо о претходним незаконитим муслиманско-хрватским прегласавањима Срба приликом изгласавања „Акта о реафирмацији суверености Републике Босне и Херцеговине” у октобру 1991. и доношења одлуке о референдуму о независности БиХ у јануару 1992; о покушају спровођења резултата истог референдума иако није испуњен законски минимум излазности две трећине грађана; о убиству старог свата на Башчаршији другог дана референдума, 1. марта 1992…

Све то „није битно” – зато што су једнополарни медији у служби разбијача СФРЈ једнострано одлучили да није битно, и да се „зна” ко је „агресор” а ко „жртва” – а сарајевске елите ту одлуку чврсто пригрлиле и не пуштају. И тако измишљени „агресор” треба, по том лажном наративу, тој наметнутој виртуелној стварности, не само да „плати” и непрекидно „плаћа” за своју (измишљену) „агресију” и да кротко трпи перманентну сатанизацију, већ и да тај наратив „заволи” као што је психички, физички, ментално и морално сломљени Винстон Смит на крају Орвелове бесмртне 1984. „заволео” Великог брата.

У Сарајеву се, дакле, и даље од лажно етикетираног „агресора” с пуним правом очекује да трајно пристане на све лажи о самом себи, све негативне етикете које је сарајевска кухиња, у садејству са спољним маркетиншким лабораторијама, залепила за њега у протекле скоро три деценије. Очекивано, убедљивој већини Срба такав акт мазохизма није ни на крај памети, па тако ни прихватање централизоване, унитарне БиХ творевине која би ту лажну конструкцију овековечила и на њој темељила све будуће односе, тј. политичку, моралну, друштвену и сваку другу доминацију Сарајева. Наравно, као и у отоманска времена, уз подршку страног завојевача или хегемона.

Напротив, Република Српска, не само као носилац српске државности већ и као једини гарант очувања српског народа у садашњој БиХ, приморана је да учини све да се одупре тој и таквој стратегији перманентног непријатељства. И то чини на најприроднији могући начин – кроз стално јачање сопствених државних институција, веза са Србијом и односа са другим пријатељским земљама и политичким снагама и силама – од Русије и Кине до национално, традиционално и анти-глобалистички оријентисаних политичких покрета и медија у Европи и ван ње.

Сарајевске елите (са или без наводника) су, и на то треба непрекидно подсећати, имале прилику за „поправни”, тј. да „ресетују” своје ставове после Дејтонског споразума, којим је не само окончан грађански рат већ и међународним уговором озакоњена равноправност сва три конститутивна народа у Босни и Херцеговини. Односно, имале су прилике да учествују у стварању једне „могуће државе”. Уместо тога, без изузетка, сарајевски естаблишмент већ 24 године непрестано ради на дерогирању тог мировног споразума, демонстрирајући у пракси да га никаква равноправност са Србима (и Хрватима) не занима, и да га, заправо, никад није ни занимала.

Све приче о „демократији” која се наводно ускраћује дејтонским принципима равноправности народа, све оптужбе упућене на адресе друга два народа – а првенствено Срба –у ствари су само инструменти, само маска за обезбеђивање трајне мајоризације, као предуслова за испуњавање визије Изетбеговићеве „Исламске декларације”. Па чак, ако треба, и кроз чланство у НАТО. Такво понашање сарајевске политичке класе једино гарантује будућност БиХ као „зомби-државе” под сталним надзором структура једног већ превазиђеног глобалног поретка, за који је, као некад за умируће Отоманско царство, Сарајево везало и свој политички идентитет и своје наде, при томе не бирајући средства и савезнике – макар то биле и међународне терористичке структуре –који ће му помоћи да се одржи, и да остале у БиХ силом натера на „суживот” под његовим диктатом.

Та заробљеност у прошлости, то неприхватање равноправности другога, та перманентна нетрпељивост коју политичко и свако друго Сарајево показује према осталима у БиХ, а првенствено Србима, сигуран је рецепт за немогућу државу.

 

Излагање Александра Павића, аналитичара и колумнисте портала Све о Српској на трибини портала Све о Српској и Представништва РС у Србији „Шта БиХ чини (не) могућом државом?“

 

Извор sveosrpskoj.com, 07. јун 2019.