Drugi brodolom crvene ideje

Sva buka i agresija poslednjih meseci se može gledati i kao proces u kom evropska levica traži novi identitet

Nekad moćna nemačka socijaldemokratija Vilija Branta još je samo glavobolja za koalicionog partnera CDU. Nekad moćna austrijska socijaldemokratska partija Bruna Krajskog i Franca Vranickog je upravo srušila vladu, ali ta demonstracija moći je njena labudova pesma. Nekad moćna Socijalistička partija Fransoa Miterana danas ima samo 28 poslanika u francuskom parlamentu od 577 mesta. Primeri se mogu ređati i dalje. Od čega to boluje evropska socijaldemokratija?

Kada je oko 1990. u nizu nacionalnih prostora propao evropski komunizam, bio je to zvezdani trenutak za socijaldemokratiju kao ideju i praktičnu politiku razumne društvene pravde. Komunisti su takođe propagirali pravdu i jednakost, ali u teoriji, dok su u praksi uveli radikalnu socijalnu stratifikaciju. Neki su usput stvorili i pravni sistem koji je vodio u rat; jugoslovenski na primer. Ali i ruski, ako se pogleda slučaj poklanjanja Krima Ukrajini 1954.

Za svo to vreme dok je u Rusiji, Istočnoj Evropi i Jugoslaviji komunizam sprovodio ekonomski, politički i nacionalni inženjering, evropska socijaldemokratija je živela u njegovoj senci. Onog momenta kad se komunizam kao sistem urušio, socijaldemokratija je preuzela tron. Mala prezrena sestrica komunizma, koje se on odrekao još pre jednog veka, postala je operator velike ideje društvene pravde.

Zvuči neozbiljno predstaviti modernu evropsku političku istoriju kao oblast iz porodičnog naslednog prava. Nema, međutim, bolje metafore da se slikovito prikaže ono što danas mnogi zaboravljaju, da su komunizam i socijaldemokratija bliski rođaci. On tvrdoglav i nepopustljiv, preke naravi koja nije prezala ni od ubistva, diktatorski pater familias. Ona lakonoga, prilagodljiva, sklona kompromisu, humanistički otvorena, uverena da je sreća individualna, a ne politička kategorija.

Logično, u tom prvom naletu posle pada komunizma, socijaldemokratske partije su bile u porastu. Bio je jedan trenutak – druga polovina 1998, doba prvog austrijskog predsedavanja Evropskom unijom, kad je čitava Unija, plus zemlje koje će to tek postati, plus neke od onih koje to još nisu, bila socijaldemokratska. Svugde su socijaldemokrate/socijalisti ili vladali sami, ili predvodili koalicije kao većinski partner. Porodična drama s početka 20. veka, kada je komunizam kao zloćudni brat preuzeo vlast u Rusiji i uzurpirao ulogu glasnogovornika čitave levice, retroaktivno se iz vizure 1998. pokazala kao slepa ulica u ostvarenju društvene pravde.

„Crvena zora je osvanula nad Evropom”, bili su naslovi iz novina na izmaku dvadesetog veka. Danas, samo dvadeset godina kasnije, socijaldemokrate su ne samo u dubokoj krizi, već su im i poetsko ime oteli. „Crvena zora” se u nemačkom prevodu zove jedna ekstremno-desničarska partija u Grčkoj.

PIPI DUGA ČARAPA
Posle katastrofalnog gubitka glasova na evropskim izborima krajem maja, šefica nemačkih socijaldemokrata Andrea Nales je dala ostavku. Slučaj Nales je veliki izazov za političku mantiku. Mantika, to je kad se gleda u kafu, ptičju jetru, ili u pasulj, da bi se nekom predskazala budućnost, s tim da se ovde ne misli na konkretnu osobu, već na sudbinu jedne ideje.

Recimo, moralni aspekt demisije Andree Nales. „Normalno brutalno”, komentariše nemački Špigel. Tu se u prvom redu ne misli da bi brutalni način bio najnormalniji način za smene u partijskom vrhu; da je namera bila takva, stajao bi zarez između te dve reči, ili barem crtica. Normalno, brutalno; normalno – brutalno; nego kako. Naprotiv, primedba se odnosi na to da u rušenju Nalesove njeni partijski drugovi i drugarice nisu pokazali ništa veću brutalnost nego u rušenju bilo kog drugog partijskog šefa pre nje. Nije bilo nesrazmerne upotrebe sile, samo brutalno u normalnim, uobičajenim, optimalnim razmerama.

Takođe iz Špigla je i komentar o „ubistvima iz časti” na nemačkoj političkoj sceni. Ne uopšteno, iako bi i to moglo, već konkretno među socijaldemokratama. Da bi preuzela partiju, Nales je u februaru prošle godine počinila “ubistvo iz časti nad izvesnim Sigmarom G. i usput asistirala u samoubistvu iz časnih pobuda izvesnog Martina Š”. U tome je Nalesova bila relativno izvežbana, jer je od 2007. nosila nadimak „kraljeubica” kad je predvodila stranački puč protiv izvesnog Franca M. i zabila mu završni nož u leđa.

Andrea Nales, doskorašnja šefica SPD-a

Nalesovoj se sada nije dogodilo ništa drugo nego što se dogodilo Zigmaru Gabrielu, Martinu Šulcu ili Francu Minterferingu. Ko se mača lati, od mača i gine, normalno nasilno, brutalno koliko treba, ni previše, ni premalo. Taman. Ono što je ovog puta unutarpartijski puč pretvorilo u moralnu temu bila je činjenica da je Andrea Nales žena, pa bi to bio obračun sa „ženom u politici”, uopšte sa idejom da bi žene mogle raditi muške poslove, kao što je vođenje jedne velike političke partije.

Špigl: „Nije Nales propala zato što SPD nije bio spreman za ženu na vrhu. Ona je propala na nemogućem zadatku da obnovi svoju partiju još dok leži u gvozdenom zagrljaju velike koalicije sa Merkelovom. Naravno, pukla je i na na vlastitim greškama i sramotnim nastupima. I muškarac bi bio podjednako smešan da u službenim prilikama peva kao Pipi Duga Čarapa, ili da preti kako nekom „treba da se razvuče jedna preko gubice”. Naprotiv, njoj se čak dugo praštalo, zato što je žena.”

KEVIN SAM NA VRHU
Politički, odlazak Nalesove otvara prostor za novo ideloško pozicioniranje nemačke socijaldemokratije. Pitanje je hoće li SPD kliziti i dalje u centar, tamo gde ih je odvela „groko”, velika koalicija, ili će se vratiti ulevo, i to čitavom dužinom, sve dok idejno i programski ne kooptira komunizam?

Za to što nemačka socijaldemokratija nema više mnogo dodirnih tačaka sa socijalnom pravdom i društvenom kohezijom u nacionalnim okvirima krivica ne leži samo na koalicionom paktu sa CDU/CSU. Već je Harc-program socijaldemokrate Gerharda Šredera radikalno srezao socijalnu matricu i pauperizovao ešalone nemačkih građana, i to još u vreme kad je crvena zora u najveće svitala nad Evropom.

Više ka centru SPD ne može. I Nalesova je u martu prošle godine znala da nije smela u četvrti kabinet Angele Merkel, da je to za SPD ravno samoubistvu. U koaliciju je naterao (socijaldemokratski) predsednik države Štajnmajer, ucenio je nacionalnim svetinjama –državnim interesima, nemačkom disciplinom, odgovornošću za prevremene izbore i neodgovorno rasipanje budžeta. Jadna Nalesova ustvari nije imala kud. Bila je to hronika najavljene smrti, akt sudbine u antičkom smislu. Da sad izađe na izbore, stranka dobija oko 12 odsto glasova (izvor: nacionalna televizija ARD).

Zato SPD može samo levo. To dokazuje i identitet partijskog kolege koji je sad Nalesovoj zabio simbolički nož u leđa, Kevin Kinert (r. 1989), šef omladinske organizacije SPD-a JUSO (JUnge SOzialisten). Špigel: „I baš taj Kevin Kinert, koji je najviše doprineo da Nalesovoj propadne sve što je smislila i htela, koji je opstruisao gde god je mogao, sad glasno kuka i leleče, njega je sramota šta je napravio, kune se više nikad, nikad, majke mi.”

Bez obzira kakvo će biti leto, Nemačka korača u vrelu jesen. U septembru su lokalni izbori u Brandenburgu i Saskoj, u oktobru u Tiringenu; sve tri su bivše istočnonemačke države, sklonije nacionalnoj nego humanističkoj pravdi. Za decembar je zakazan partijski kongres na kome SPD bira novog šefa, trenutno se u medijima najčešće spominje ime Kevina Kinerta. U isto vreme pada i termin, dogovoren u koalicionom programu još u martu 2018, za evaluaciju sudelovanja u četvrtom kabinetu Merkelove. Kinert nije socijaldemokrata, on je komunista. I to od onih izvornih koji nacionalizuju preduzeća, kolektivizuju privatnu svojinu i stanove, od siromašnih prave bogate, od bogatih siromašne. Mala je verovatnoća da Kinert ostane u koaliciji do kraja legislative 2021, pogotovo jer je i u martu prošle godine bio najžešći protivnik njenog osnivanja.

Austrijski Prese prošlog ponedeljka: „Sad se radi o opstanku kancelarke Angele Merkel”. SPD interimistički vodi trijumvirat Malu Drajer, Manuela Švezig i Torsten Šefer-Gimbel, svako od njih bez namere da se na jesen kandiduje za šefa stranke. Kolektivni duh? Ne, nešto mnogo prozaičnije – strah od gubljenja vremena na propalu stvar. U životu i trajanju svake političke partije dođe trenutak kad na njen vrh neće niko. Do tog trenutka vladaju uslovi iz najkrvavijeg teatra, kotrljaju se glave, „pučiraju” se šefovi, vrše politička ubistva iz časti i asistirana samoubistva za očuvanje obraza… A onda, odjednom, tišina. Niko neće na vrh, niko ne bi odgovornost, svi imaju važnija posla. U toj fazi se trenutno nalazi nemački SPD posle sudelovanja u kolicijskom kabinetu Merkelove 1, 3 i 4 (kabinet 2 je bio sa liberalima, tj. FDP).

CRVENO-CRNI, KAO U NAJGORA VREMENA
Pamela Rendi Vagner je tužna osoba. Ne ona sama, njen karakter, njeni vikendi i slično. U podeli političkih uloga ona se našla u situaciji da igra nepripremljenu, infantilno agresivnu šeficu jedne tužne stranke koja ulazi u fazu da na njen vrh neće niko. Neće bivši direktor ORF-a Gerhard Cajler. Neće jedina osoba koja poseduje dovoljno autoriteta da preuzme stranku, šef lokalne vlade u Burgenlandu Hans Peter Doskocil.

Zašto neće u Beč? „Zato što“, odgovorio je Doskocil pre tri sedmice u vreme izbijanja Afere Ibica  „u Beču vlada podivljala, razularena politička atmosfera”. Mi u Burgenlandu, kaže Doskocil, to radimo drugačije – kad prođu gužva i agresija nacionalnih izbora u septembru, onda mi u januaru idemo polako i miroljubivo na regionalne izbore.

Politički gledano, čitava prošla sedmica u Austriji je prošla u dva znaka – kako od Rendi Vagnerove napraviti uspešnog partijskog šefa, i kako iz tehničko-činovniče vlade isterati duh Sebastiana Kurca. Pamela Rendi Vagner je kadar bivšeg premijera Kristiana Kerna, njegov nametnuti poklon kad je napuštao politiku pre dve godine i odlazio da radi kao kineski lobista.

Pamela Rendi Vagner, šefica austrijskih socijaldemokrata (SPO)

Rendi-Vagnerova nije pučem došla na vlast, ali njen mentor Kristian Kern jeste. Bilo je strašno gledati sa koliko agresivnosti i normalne brutalnosti je u maju 2016. smenjen kancelar Verner Fajman, da bi napravio mesto Kernu. U maju 2016. Kristian Kern u partijskom puču smenjuje šefa stranke Fajmana; u maju 2017. Sebastian Kurc u partijskom puču smenjuje svog šefa konzervativne stranke Miterlenera.

Puč do puča dokle god pogled niz partijski pejzaž doseže. Interesantno, ali svi argumenti Pamele Rendi Vagner na parlamentarnom zasedanju na kom je srušen Kurcov kabinet su bili moralnog tipa – da je prevrtljiv i podmukao, da je pučem uklonio Miterlenera, pučem prekinuo koaliciju sa Kernom, pučem uklonio slobodare kao koalicijskog partnera. Da je stanje sa austrijskom koalicijom sredinom 2017. bilo takvo da su „crveni” (austrijski naziv od milja za SPÖ) i „crni” (isti takav za ÖVP) živeli u dubokoj svađi, da se članovi kabineta nisu ni pozdravljali kad se vide, da je međusobna agresija bila tako zgusnuta da se mogla seći nožem – sve to je zaboravljeno.

Ono što je ostalo je da je Kurc ispraćen kao uzurpator, patološki karakter, „dinamitaš” i „praktikant na privremenom radu u vladi”. Istovremeno je i Slobodarska partija pala u procentima. „Tirkizni“ Sebastiana Kurca i „plavi” Hajnc Kristiana Štrahea su se međusobno iskompromitovali i otišli u nepoznato.  Put Crvenih za trijumfalni povratak na vlast je time otvoren.

Ali tu sad dolazi do ključnog preokreta, koji beleže svi austrijski mediji – čak i u tako optimalnim uslovima, crveni nisu u stanju da se vrate na vlast! Pamela Rendi Vagner gubi izbore, nema ideja, nema nijednu jasnu poziciju. Njihovi protivnici izgledaju u rasulu, ali crveni svejedno nisu u stanju da iz toga izvuku bilo kakav politički kapital za sebe. Da li je zbog toga kriva Pamela Rendi Vagner? Logika partijske organizacije je neumoljiva: za sve neuspehe kriv je šef stranke. U toj oblasti u potpunosti deluje logika normalne brutalnosti.

LEVO, DESNO, NIGDE HLADA NEMA
Kolumnista Gudula Valterskirhen: „Prošle sedmice smo iz parlamenta gledali film strave. Tu se radilo o osveti, povređenom ponosu, odbijenom udvaranju, prezrenoj ljubavi, o tome ko je s kim telefonirao. Pretilo se, psovalo, sramotilo. Posmatraču je moralo bilo jasno da tu sede ljudi koji ne vladaju elementarnim pravilima međusobne komunikacije. Predstavnici opozicije su argumentovali iskuljučivo na emotivnom nivou, dominirali su bes i mržnja. Nije bilo jedne jedine smislene diskusije.” (Prese, 3.6.2019)

Potresi unutar evropskih socijaldemokratija nemaju samo praktičnu, već i teorijsku dimenziju. Hoće li se nemački SPD pod Kinertom vratiti komunističkoj varijanti levice? Hoće li austrijski crveni nastaviti da žive u ideološkom vakumu sitnog klijentelizma, gde je mržnja prema uspešnijima još jedina programska tačka s mobilizacijskom snagom? Hoće li evropske socijaldemokratije prihvatiti primer danske Radničke partije, koja je nedavno dobila izbore sa programom levog populizma – socijalna država za Dance, zatvorene granice za (nove) strance? Sva buka i agresija poslednjih meseci se može gledati i kao proces u kom evropska levica traži novi identitet. Nemački FAZ to naziva „brušenje profila ka čistom crvenom”.

„Da li SPD može učiti od danskih socijaldemokrata?” To pitanje u tekstu za Špigel postavlja Gerald Knaus, predsedavajući Evropske inicijative za stabilnost, tink tenk organizacije sa sedištem u Berlinu, Briselu, Beču i Istanbulu. On je, usput, autor dila između EU i Turske, takozvanog „Merkelinog dila” za rešenje migracione krize, koji je propao i pre nego što je zaživeo.

Članovi Socijaldemokratske partije nemačke (SPD) tokom glasanja na partijskoj konvenciji u Berlinu, 7. decembar 2017.

Da li SPD može učiti od danskih socijaldemokrata? Naravno da ne, kaže Knaus, danski primer je slepa ulica. Da li Evropa može učiti od Knausa i Angele Merkel kako se rešava globalna migraciona kriza, pod čijim teretom su se očito slomile sve socijaldemokratije, pa danas gledamo desnicu u maršu kroz institucije?

Naravno da ne, to je slepa ulica.

 

Izvor RTS