S. Vladušić: IQ između Hamleta i Keri Bredšou

Kako smo došli do toga da nam “Seks i grad” bude vrhunac umetnosti (a da na Šekspira možemo i da zaboravimo)?

Surfujući internetom, čovek ima priliku da se upozna, između ostalog, sa ,,istraživanjima“ čiji rezultati otkrivaju pre svega onoga ko je istraživanja platio. A pošto je kupac uvek u pravu, red je i da rezultati tzv. “istraživanja” budu po njegovoj želji. Recimo, kada čitalac pročita da su “istraživanja pokazala” da su ateisti “pametniji” od teista, preostaje mu samo da se zapita koliko čovek zaista treba da bude glup, pa da u vreme sofisticiranih tehnika manipulacija svešću, o kojima postoje na desetine i stotine knjiga, poveruje da je dovoljno da ne veruje u Boga, pa da kao “slobodno misli“.

Najzad, da je ovo “istraživanje” tačno, to bi značilo da dehristijanizacija zapadne Evrope (koja je u toku) od ove teritorije stvara domovinu genijalaca. Međutim, izgleda da nije tako. Postoje, naime, i istraživanja koja zaslužuju da budu uzeta ozbiljno. Najpre zato što njihovi rezultati kontriraju uvreženim mišljenjima koja, razume se, odgovaraju mišljenjima vladajuće klase. Jedno takvo istraživanje je ono na koje se pre neku godinu pozvao, između ostalih medija, i engleski Dejli mejl (zahvalnost Marku Tanaskoviću koji je ukazao na ovaj tekst). Ovo istraživanje pokazuje da je nakon nekoliko decenija rasta, koeficijent inteligencije (IQ) ljudi u Zapadnoj Evropi trenutno u opadanju. Prevedeno na srpski: sinovi su gluplji od očeva, a ćerke od majki.

Kao razloge za ovaj fenomen, Dejli mejl navodi, u po jednoj rečenici, “načine na koji se (sada) predaju jezik i matematika” i (prekomernu) “upotrebu tehničkih uređaja” (umesto čitanja). Mnogo više mesta engleski novinari posvećuju otkriću da redovno konzumiranje ribe može da poveća IQ. Nemam ništa protiv: ako sam dosada nešto pametno napisao, to je usled moje ljubavi prema filetiranom ribljem paprikašu i giricama. Međutim, biće da je stvar malo komplikovanija od jelovnika.

Pitanje količina znanja i načina organizovanja znanja nikada nije bilo pedagoško već pre svega političko pitanje. Kada se ta politička odluka donese, dolaze pedagozi da toj odluci daju “naučnu” pozlatu i da je predstave kao napredak u odnosu na prethodnu odluku. Posebno ako je u pitanju smanjivanje količine znanja, dakle nazadak. Tako je bolonjizacija srpskog visokog školstva dovela do smanjivanja količine znanja potrebnog da se dobije diploma iz, primera radi, studija srpske književnosti (to znam iz prve ruke). Onda se to predstavlja kao napredak, jer se kao smanjilo opterećenje studenata, a školovanje se kao učinilo efikasnijim. Koliko su to – efikasnost i opterećenje – pogrešni kriterijumi kada je u pitanju školovanje, govori zamisao o idealnom školstvu baziranom na tim kriterijumima: student uplaćuje novac na jednom šalteru; posle 15 minuta izdaje mu se diploma na drugom: maksimum efikasnosti, minimum opterećenja.

Drugi fenomen koji verovatno ima veze sa smanjivanjem IQ (pored preferencije prasića nad oslićima) jeste sistematsko smanjivanje cilja koji se nalazi pred čovekom. Evo jednog zamišljenog, ali slikovitog primera: zamislite skakača uvis koji preskače kao od šale visinu X. Umesto da mu podignete lestvicu na visinu X + 1 cm, koja mu je u datom trenutku nedostižna (ali dostižna nakon treninga), vi ga ostavljate na visini X. Skakač onda nekoliko puta bez problema preskače visinu X a potom mu ta puka repeticija postaje dosadna. Otuda manje trenira, sve dok, posle izvesnog vremena, visina X postaje previsoka. Spuštate mu onda visinu na X – 1 cm, on je preskače bez problema i onda se ciklus opadanja nastavlja do dna.

Evo kako to funkcioniše kada se prevede u realnu životnu situaciju: pre nekog vremena gostovao sam u jednoj TV emisiji u kojoj sam kazao da bih uvek pre tumačio Šekspira, nego seriju “Seks i grad” . Ostali učesnici emisije nisu izgledali kao ljudi koji dele moje mišljenje. Jedna učesnica mi je to otvoreno i pokazala: kazala je da bi ona pre tumačila “Seks i grad” (što znači da je ta serija, za nju, vrednija od Šekspira). Nije potrebno dokazivati da neko ko može da protumači Šekspira može mnogo lakše da protumači i “nevidljive” slojeve serije ,”Seks i grad”. (Mesi bi u i 4. španskoj ligi bio najbolji igrač.) Obratno ne važi: onaj ko može da razume seriju “Seks i grad” ne mora da bude u stanju da razume Šekspira (najbolji strelac 4. španske lige ne bi mogao da istisne Mesija iz Barselone). Kako smo onda došli do toga da nam “Seks i grad” bude vrhunac umetnosti (a da na Šekspira možemo i da zaboravimo)?

Razlog za to je omnipotentna politička korektnost. Naime, pokojni Umberto Eko, šampion u toj disciplini, u jednom svom tekstu uperenom navodno protiv fašizma tvrdi da je elitizam, koji je u osnovi aristokratski, tipičan (…) aspekt svake reakcionarne ideologije. Kako, objektivno rečeno, u Šekspiru uživa manje ljudi nego u seriji “Seks i grad” , onda to znači da je onaj ko više poštuje Šekspira (u odnosu na “Seks i grad”) “elitista”. Kako je (po Eku) “elitizam” tipičan aspekt svake reakcionarne ideologije, onda svako ko ne želi da se izloži progonu grupa za pritisak mora da se brže-bolje zadivi serijom “Seks i grad” i pljune na starog fašistu Hamleta. Dakle, ono što je nekada bio rezultat obrazovanja Eko svodi na “elitizam”, koji povezuje s “fašizmom”.

Ukratko: ako želimo da se bavimo najboljim književnim i filmskim delima, koja predstavljaju izazov za naš intelekt i koja od nas traže da budemo bolji nego što u ovom trenutku jesmo (dakle, da preskočimo X + 1 cm), bićemo optuženi – za “fašizam”. Politička korektnost traži od nas da ostanemo na nivou onoga što svako može da razume (dakle, X ili X – 1 cm) tj. na nivou neobrazovanosti, jer smo samo onda “demokrate” (a isto tako i neotporni na različite tipove manipulacije). I nemojte se čuditi ako uskoro krene “demokratizacija” lektire i kod nas: izbacivanje teških, “elitističkih” autora i njihova zamena onim što “svi mogu da razumeju” i onim “što svi vole”. Osnovna ideja nije da se “pomogne” učenicima: osnovna ideja je da im se smanji cilj i smanji znanje, da se omete njihov intelektualni razvoj. Jer kada vas u školi uče ono što već znate, najpametnije što možete da uradite jeste da u školi spavate. A onda se probudite kao rob.

Politička korektnost nam na ovaj perfidni način sistemski zabranjuje da se obrazujemo kako bismo razumeli nešto što nismo dosada razumeli, videli nešto što nismo dosada videli, otkrili nešto što nam je dosada bilo nepoznato. Zabranjuje nam da razvijanjem intelekta proširimo i produbimo naš svet i da steknemo otpornost na raznovrsne tehnike manipulacije; zabranjuje nam da poželimo da druge navedemo na taj intelektualni napredak (čemu, inače, služe škole i fakulteti). Sve to nije dozvoljeno. Dozvoljeno je ostati na nivou mašine: što znači biti obdaren samo funkcionalnim znanjem. To je ono što bi se danas nazvalo “poštenom inteligencijom”.

Iz ovih ovlašnih razmatranja može se videti zašto glupost cveta, a IQ se smanjuje – zato što postoji politička odluka da se količina znanja koja se traži od čoveka sistematski smanji (kako bi ovaj bio podložniji manipulaciji) i zato što se političkim sredstvima formira takva društvena klima da svako ko želi da napreduje u znanju (pod uslovom da to znanje nije svedeno na puku funkciju) rizikuje da bude optužen za “fašizam”, tj. preti mu se likvidacijom. Jednostavno, zar ne? A sada znate šta nam valja činiti: pravac u riblji restoran.

 

Autor Slobodan Vladušić

 

Izvor Pečat, 07. jun 2019./Novi polis, 12. jun 2019.