Шта повезује Путина, Макрона и Шумадију?

Путин, Макрон, Никита Михалков, Шумадија. Све њих повезује један човек, један винар који жели да од Шумадије направи “српску Тоскану”

Село Винча покрај Тополе, смештено у сред непрегледних засада винове лозе, за сада је познато углавном локалном становништву око Тополе и руским купцима нашег воћа. Међутим, воћарска престоница Србије и шумадијски бисер ће само још неко време остати ван светала светске јавности, јер управо ту, у питомини тополских брда, већ 15 година рађа се једна визија да своје најлепше, оно на шта смо сви поносни, коначно представимо свету. Рађа се визија о уцртавању наше земље на све винске мапе овог света. Ако се та визија, као стратешка развојна шанса Србије и прилика за озбиљно иступање наше земље у светским оквирима, оствари, за њу ће бити заслужан један човек. Он је један од наших најуспешнијих привредника, први винар Србије, шумадијски домаћин и власник најбоље српске винарије – винарије „Александровић“, господин Божидар Александровић.

Недавно смо посетили његову винарију и попричали са њим о шансама за развој српске привреде, српском винарству, значају винског туризма у Србији и, оно што је најважније, његовој стратешкој иницијативи да се читава држава придружи његовом патриотском позиву за брендирање Шумадије као „српске Тоскане“.

Ако Мађари могу да брендирају Токај, Хрвати Истру, Французи Бургундију, зашто не би и Србија своју Шумадију? Доста су само посетиоци Музеја вина у Бордоу имали прилике да се упознају са квалитетом вина „Александровић“. Време је да читав свет упозна Шумадију.

Реците нам за почетак нешто о самим почецима и историјату винарије „Александровић“. Читаоце би сигурно интересовала прича о сарадњи са краљевим виноградарима и бренду винарије „Тријумф“.
Винарија „Александровић“ је настала на темељима породичног виноградарства и винарства. Моја породица се у прошлости бавила узгајањем грожђа и производњом вина, а ја сам четврта генерација. Мој прадеда Милош Александровић био је међу оснивачима Венчачке виноградарске задруге 1903. године и у том периоду смо имали око два хектара или 20.000 чокота под виновом лозом. Након Другог светског рата долази један тежак период када је винарство прешло у руке великих државних фирми и комбината тако да су виноградари били осуђени да производе грожђе које би потом предавали. Дакле, не продавали него предавали великим друштвеним комбинатима који би то плаћали кад год хоће и по цени коју они сами одреде. Дакле, од 1945. године, па све до деведесетих, то је био јако непрофитабилан посао будући да смо били само произвођачи јефтине сировине, односно грожђа, док је привилегија производње вина била у државним рукама.

Тек Закон о приватизацији Анте Марковића је дозволио 1990. године да приватник може имати своју етикету. Ја сам се 1992. године, по окончању студија на Пољопривредном факултету у Београду, на смеру воћарство и виноградарство, вратио на село да са деда Александром (Лесом) у породичном подруму од 60 квадратних метара производим вина. Прво вино које сам произвео са етикетом било је 1991. године и та прича је одјекнула по читавој регији из разлога што је у то време била права сензација да неки приватник има своје вино. Тај глас се чуо до синовца краљевог подрумара Живана Тадића, писменог младића из Љубесела покрај Тополе, који је, дописујући се са својим стрицем, напоменуо да је унук његовог пријатеља по окончању студија на Пољопривредном факултету почео производњу вина. То је изазвало одређене емоције код краљевог подрумара који је после Другог светског рата, тачније 1954. године, емигрирао у Канаду из које се никада није вратио.

Он је спаковао један пожутели рукопис о производњи вина и винарству у краљевој винарији где је радио од 1931. до 1943. године докле је та винарија функционисала, и послао га мени. У једном кратком допису пожелео је да неко настави оно што су започели краљ Александар Карађорђевић и његов енолог Немац Ото Кабеј. Тако да од 1992. године почињем производњу белог вина „Тријумф“ по оригиналном сортном саставу из тог времена, са краљевским педигреом за које се засигурно зна да се пило на европским дворовима – од румунског до енглеског краљевског двора.

Поред поменутог „Тријумфа“, можете ли нам представити палету Ваших осталих вина и рећи којим све капацитетима располаже сама винарија?
На самом почетку производње 1992. године имао сам свега поменутих 2 хектара породичног поседа. Међутим, те године, као што знамо, почињу санкције и ратови, тако да наредних 10 година, све до 2002, није било никаквог напретка. Производио сам неких 7.000 до 8.000 боца вина у свом подруму. Био је то период стагнације, учења заната и преживљавања. Тек након политичких промена 2000. године, када је профункционисао и банкарски систем, полако улазим у професионалну производњу вина. Почињем са подизањем својих винограда и винарије чија је градња трајала пуних 16 година. У међувремену смо посадили још 73 хектара винограда.

Дакле, винарија „Александровић“ данас укупно има 75 хектара под виновом лозом и имамо богат соритмент. Производимо и пенушава вина, односно, како их Французи зову, шампањце. Имамо три етикете шампањца. То су „Тријумф Спарклинг“ од шардонеа, пино ноара и један розе. Затим, имамо бела вина: „Тријумф“ (где доминира совињон бели), „Харизма“, „Оплен Ризлинг“, „Тема“, „Тријумф Барик“, као и „Тријумф Голд“. Осим белих вина имамо и розе вина. То су „Тријумф Розе“, „Еуфорија“ и „Варијанта“. Палета црвених вина обухвата: „Тријумф Ноар“, „Визија“ (купажа каберне франа и каберне совињона), „Регент“ (каберне совињон и мерло у пропорцији 50:50) и наше најпознатије вино „Родослов“. На крају, поменуо бих и дезертна вина „Тријумф касну бербу“. Укупно имамо 18 етикета.

Позната је чињеница да је винарија „Александровић“ наша најодликованија и најнаграђиванија винарија. Можете ли нам рећи која су ваша најзначајнија достигнућа или признања на која сте највише поносни?
У целом концепту наше производње доминира квалитет. Када сам окупљао тим и када сам се опредељивао за производњу вина, желео сам да производим само вина врхунског квалитета. Шумадија је Богом дана за производњу белих и црвених вина која се налазе на винским картама најбољих хотела и ресторана од Јапана, преко Кине и Хонгконга, Русије, Западне Европе, па све до Њујорка, Калифорније, Лос Анђелеса и Сан Франциска. Укупно извозимо 25 одсто производње и та вина се налазе у понуди више од 15 ресторана са Мишелиновим звездицама.

Што се тиче медаља, овде у региону били смо укупни победници словеначког такмичења 2015. године, хрватског националног такмичења у категорији белих вина – Сабатина 2016. То су ми најдраже медаље. Поред тога, наша вина су освајала велике и значајне медаље на такмичењима Декантер у Лондону, Мундус Вини у Немачкој, AWC у Бечу, такмичењима у Италији и Швајцарској, док је у Јапану наше вино „Родослов“ уврштено у листу 20 најбољих црвених вина на јапанском тржишту.

Каква је ситуација у савременом српском винарству? Како се наша вина котирају у иностранству и можемо ли да будемо конкурентни у свету по квалитету?
Српско винарство је све до пре 10-ак година било на коленима. У тих 10 година је приметан одређени успон – настало је на десетине винарија и подигнуто је неких 2.000 до 3.000 хектара нових засада, али је све то недовољно да би се заузело оно место које Србија заслужује. Ми, као земља, имамо само 6.500 хектара у виноградарском регистру. Колико је то мало илуструје чињеница да једна мала Словенија, која је вишеструко мања од Србије, има преко 30.000 хектара. Стога, можемо рећи да се српско винарство и виноградарство налазе у самом повоју. Но, и поред тога квалитет српског вина је сигурно порастао, будући да неретко имамо прилике да чујемо како наша вина освајају медаље на такмичењима у Европи. То је оно што радује. Међутим, за будућност нам треба још виноградарских површина и надам се да ће у овом периоду држава још више да инвестира у подизање винограда, отварање и опремање винарија, развој винског туризма, развој винских регија и чини ми се да ако се буде ишло тим путем у наредних 10-ак година бољитак у Србији ће осетити на стотине хиљада људи који живе у винским регијама наше земље.

Шта држава треба да омогући или учини за развој српског винарства? Које су то кључне ствари које треба изменити или побољшати?
Па, прва ствар је да мора што пре да се изради стратегија о развоју винских регија. Чуо сам неке позитивне сигнале да се већ размишља у том правцу. Њен главни део треба да буде план за развој виноградарства, односно, план како да се подигну површине под виноградима у наредних десет година на бар 20-25.000 хектара. Затим, мора да се што више улаже у изградњу и опремање винарија путем субвенција. То је пракса свуда у свету. Такође, треба да се омогући школовање винара у периоду од три до четири године. Када све то узмемо у обзир можемо рећи да је потребно од седам до десет година да би једна винарија могла самостално да функционише. Када прође тај период и када винарија заживи она ће свакако да враћа то што је уложено у њу.

Држава треба да помогне улагање у хотеле, ресторане, специјализоване винске продавнице, сајмове вина. Неопходно је много ствари: изградња инфраструктуре до винарија у тим винским регијама, обележавање винарске сигнализације, винских путева, рад на маркетингу, рад на заједничким наступима на међународним сајмовима под именом Србија. Имамо проблем да нас у Европи не препознају као винску регију, јер не знају ни да имамо винограде и вина, а у свету не знају ни где се налазимо. Тако да на томе треба држава да ради и све то треба да се стави под окриље једне националне стратегије за развој винских регија из којих ће долазити вина са етикетом Made in Serbia.

Једном приликом сте изјавили како „Шумадија може да постане српска Тоскана“. Шта је неопходно за тако нешто? Шта нам то недостаје да нашу Шумадију брендирамо као што су Хрвати, примера ради, брендирали Истру или Мађари Токај?
Бавећи се овим послом обишао сам скоро све винске регије у Европи и свету, док једино нисам био на Новом Зеланду и у Аустралији. Кад год сам се вратио у Србију приметио сам да је Шумадија, ако не лепша, онда макар у равни са најпрестижнијим светским винским регијама. Јер, у Тоскани поред винове лозе имате још само маслине и маслиново уље. Ништа више! А код нас, поред винограда, имате и јабуку, крушку, шљиву, брескву, трешњу, кајсију и шта год хоћете. Нама је Бог дао пуно, а оно што нама фали, и сами знате, јесу предузетнички дух и знање. Оне који имају тај предузетнички дух је ова социјалистичка уравниловка успавала и онемогућила их да га развију.

Божидар Александровић, власник водеће српске винарије „Александровић“ (Фото: ЦМЈП/Ивана Чутура)
Божидар Александровић, власник водеће српске винарије „Александровић“ (Фото: ЦМЈП/Ивана Чутура)

С друге стране, када сам пре 15-ак година почео са причом како Шумадија може да постане српска Тоскана у окружењу је била само једна винарија, винарија „Александровић“. После тога је отворена краљевска винарија, па онда редом винарија „Тарпош“ у Аранђеловцу, винарија „ДеЛена“ у Липовцу итд. То су били сами почеци. Ево, данас око Тополе што активних, што винарија које настају има 15. У Шумадији их већ има 20-ак и за пет година ће сигурно бити 30-ак винарија. Дакле, за само 15 година се толико тога променило. Ја сам у обраћањима и интервјуима које сам давао, позивао људе који воле вино, који воле виноградарство, који имају своју земљу да саде винограде (а они који немају да је купују по брдима око Тополе), да праве винарије, јер ће доћи време када ће се то јако ценити. Читава ова прича није само бизнис него укључује и још једну значајну ствар – развој винске регије. Јер вина су ништа друго до амбасадори једне земље и она омогућавају да туристи из света дођу у ту земљу, да виде ове наше лепоте и да читава та винска регија осети неки бољитак.

Цените да је то неко удруживање виноградара могући рецепт?
Па видите, ви као јединка не значите ништа. Када сам био једина винарија у овом делу опленачког рејона имао сам годишње свега пар стотина људи у посети. Сада, када има седам до десет живих винарија, кроз винарију „Александровић“ пролази више од 10.000 људи. Дакле, једноставно нико неће да дође због вас самих, чак ни из Београда а камоли из света. Али када се прича о једној винској регији и када се чује да је ту могуће видети и пробати различита вина из више различитих винарија, да има ресторана, да је могуће ту преспавати, тада ће људи сигурно доћи из света да виде шта се то дешава. Ми морамо да искористимо ову шансу коју имамо, а то је сеоска егзотика. Сви знају за Тоскану, али нико не зна за Шумадију, нити за друге српске виноградарске рејоне попут Фрушке горе, Неготинске крајине, Жупе итд. То морамо да променимо и да промовишемо наше село.

Налазимо се у крају буна и устанака, у алеји српске краљевске династије, у српском државотворном крају Опленца и Тополе. Сама винарија одише једним домаћинским приступом али истовремено примећујемо присуство савремене технологије. Могу ли модерно и традиционално да иду заједно – руку по руку?
Добро сте то приметили. Спој традиције и модерне технологије је апсолутно неопходан и битан. То је једна симбиоза без које се не може. Јер, шта је традиција? Традиција је темељ једне здраве приче, а савремена технологија је уствари неопходна да би се пратили трендови. Ми се данас налазимо у 21. веку, али свакако не треба да заборавимо и како је радио мој деда и како је радио мој прадеда. Из тога црпимо и технологију и нека традиционална сазнања која не треба мењати. С друге стране не треба им ни претерано робовати јер она уистину могу представљати добар темељ, али могу постати предмет спотицања. Према томе, ако се ослоните на тај темељ и ако га надограђујете, ви ћете онда сигурно водити једну успешну причу сходно времену у коме живите.

Ваша вина су, између осталог, завршила и на столу француског председника Емануела Макрона као део званичног државног поклона Републике Србије. Можете ли нашим читаоцима открити још неке сличне занимљиве „пикантерије“ као и то које су све познате или славне личности пробале вина „Александровић“?
Увек је задовољство када ваш труд, ваш рад, ваш зној, ваше знање доживи такве моменте да заврши у рукама познатих личности. Свакако да вам је то посебно драго и, на неки начин, доказ да је ваше вино ствар престижа. Засигурно знам да је председник Путин пио вина „Александровић“, као и француски глумац Жерар Депардје. Својим очима сам у Лондону, за једним од столова у једном престижном ресторану видео да је Род Стјуарт пио вина „Александровић“.

Онда је ту господин Никита Михалков, познати светски режисер. Он је више пута био у нашој винарији. Дакле, пуно људи је за ово време било у прилици да проба наша вина, а сигурно да има и оних за које нисам чуо или видео да су пили. То су отприлике моменти када се осећате поносно јер се овај посао не ради због новца. Он се ради из неких других побуда и ја то често упоређујем са децом: деца се и рађају и узгајају из неких других побуда, не због новца. Тако је и са винима.

Познати смо као земља ракије али се чини да се све више повећава број оних који уживају у вину. Умеју ли Срби да препознају квалитет и како уопште видите винску културу код нас?
Производња воћних ракија је апсолутно наша традиција и требало би свакако у будућности радити на томе још више. Познато је да имамо фантастичне ракије. Међутим, стил живота сада је више усмерен на софистициранија пића. Не кажем да ракија није софистицирано пиће, али вино је сигурно софистицираније јер је одраз једног поднебља, једног парчета неба и земље. Ја у вину видим ништа друго до једно уметничко дело! Свако вино, од сваке сорте грожђа, из сваког винограда је посебно уметничко дело. Вино је пиће вишег друштвеног стандарда, пиће људи који уживају у храни. Вино је и образ једне земље; оно се увек носи као најдрагоценији поклон. Ми имамо један хендикеп, рекао сам вам, што имамо прекид од 1945. до 1990. Тада је вино било у индустријској производњи када се вредновао квантитет уместо квалитета. Сада се то полако мења.

Винска култура је у Србију почела да стиже тек после 2000. године, када су наши млади момци и девојке, који су радили по престижним ресторанима на Западу, почели да се враћају у земљу. Они су је донели са собом. Упоредо са тим је ишао и развој српског винарства тако да су почеле да се јављају те пратеће делатности од винских новина, блогова, сајмова и то, малтене, свакога дана. Ево сад видим да се и цивилни сектор укључује у ову винску причу што ми је јако драго.

За крај, какав савет Ви као успешан српски домаћин и предузетник имате за младе људе, младе предузетнике који тек ступају у свет бизниса?
Људи који имају предузетнички дух, који имају жељу да уђу у неки посао нека једноставно крену! Јер има она народна – „нисте стигли, ако нисте кренули“. Радите стрпљиво из дана у дан и резултати ће доћи. Погрешно је очекивати резултате за годину-две поготово не у овом послу, али за седам, осам, десет година свакако да имате чему да се надате. Ни ја нисам кренуо ођедном од 75 хектара винограда него сам кренуо од два хектара које сам наследио од своје породице. Када сам кренуо да правим вина нисам имао винарију од 2.000 квадратних метара, већ сам кренуо од подрума од 60 квадратних метара у својој кући са деда Лесом. Када сам кренуо нисам имао пумпу за претакање вина него смо претакали са кофом кроз левак. Значи треба кренути али, узгред буди речено, треба нон-стоп учити, образовати се и градити своје сазнање о ономе што желите да постигнете. Јер ако не напредујете, други вас претекну. Према томе, морате стално да учите, да се усавршавате и да томе посветите велику љубав и рад. Самим тим, и резултати ће доћи.

 

Аутор Радомир Јовановић, суоснивач и члан УО Центра за међународну јавну политику

 

Извор ЦМЈП, 05. јун 2019.