Лука Угрица: Јован Ристић – српски Томас Џеферсон

Оно што је за америчку државу био Томас Џеферсон, за Кнежевину Србију био је Јован Ристић. Заиста је чудесна паралела између ове двојице државника

„Ево, Ваша Екселенцијо! Када Руси буду начинили још једну овакву Ћеле кулу, од српских глава, и ову моју, поврх њих метну, е тек тада ће Бугари добити Ниш!“

Овим тешким речима српски кнез Милан Обреновић, обратио се руском конзулу, по заврштеку Другог српско-турског рата, 1878. Тих преломних дана и недеља за будућност наше младе кнежевине водила се велика дипломатска борба по питању јужних српских територија, управо ослобођених од вишевековне турске управе. Санстефанским мировним уговором предвиђена су знатно мања територијална проширења за Србију, од оних које је извојевала њена војска. На штету наше кнежевине, стварала се Велика Бугарска у чији састав је требало да уђе чак и град Ниш. За кнеза Милана и српску владу такав исход није долазио у обзир. Уплашени да би се могли наћи у новонасталој бугарској држави, Срби из Врања, Пирота, Трна, Брезника и Ниша писали су депеше кнезу Милану, захваљујући му на ослобођењу и молећи га да не допусти да њихови домови остану ван граница Србије.

У лето 1878. долази, међутим, до ревизије Санстефанског споразума, на великом конгресу у старом немачком граду на реци Шпреји. Главну је реч водио моћни немачки канцелар, Ото фон Бизмарк, док је Србију у овој дипломатској арени представљао јунак наше приче, прекаљени дипломата и врхунски интелектуалац – Јован Ристић. На позорници Берлинског конгреса, он је маестрално одиграо улогу свог живота. Када је било најтеже, а уједно и најважније, његов дипломатски дар дошао је до изражаја. Благодарећи Ристићевом политичком такту и стрпљењу, преговарачким вештинама, као и утицају и поштовању које је уживао у високим европским круговима, Србија је за себе обезбедила највише што се тада могло добити!

Од највећег међународног конгреса 19. века прошло је 140 година, а од смрти великана наше дипломатије 120. Међутим, његова заоставштина своме народу нимало није избледела, већ напротив, и данас чини темељ модерне и независне Србије.

Јован Ристић је рођен у Крагујевцу, 16. јануара 1831. године у сиромашној породици. Отац Риста рано је умро, те он остаје да живи са мајком Маријом. Од малена је тежио да се избори са немаштином, па је постизао одличне резултате у основној школи. Још у раној младости, Ристић се одликовао изузетном интелигенцијом и виспреношћу. Увидевши његов велики капацитет, породични пријатељ га шаље у Београд, на даље школовање, где Ристић пођеднако успешно завршава средњу школу. У престоном граду кнежевине ускоро постаје члан „Дружине младежи српске“, организације основане при београдском Лицеју, која је одмах по оснивању успоставила блиске везе са српским студентима у Хабзбуршкој монархији. Ристић као стипендиста Кнежевине Србије стиче диплому Лицеја, а потом наставља студије у Берлину, где се изванредно уклопио у друштвено окружење ове европске метрополе, у којој ће имати прилике да стекне драгоцена искуства и важна познанства.

Ристић ће докторирати филозофију на престижном Универзитету у Хајделбергу, а током студија у Немачкој упознаће се и са чувеним историчарем Леополдом фон Ранкеом. Најпре као професор и ментор, а потом и као искрени пријатељ и поуздани савезник, Ранке ће играти веома битну улогу у животу овог српског дипломате. Он је уједно био и велики поштовалац нашег народа и његове јуначке борбе за слободу и независност, па је тако написао дело „Српска револуција“. Треба напоменути да је своје успешне студије Јован Ристић наставио и на једном од најугледнијих светских универзитета, на париској Сорбони. Интересантно је да је за све време свога студирања млади Ристић замишљао себе као историчара, док ће му игром судбине његова животна одисеја доделити још неке, много значајније улоге.

По повратку у домовину Ристић убрзо ступа у државну службу, при Министарству унутрашњих дела, 1854. Његов потенцијал и високо образовање препознао је тадашњи председник владе, искусни српски политичар Илија Гарашанин. Недуго затим он упознаје младу Софију, своју будућу супругу и ћерку угледног трговца Хаџи Томе. Њена породица била је изразито поштована и утицајна у нашем друштву те ће му тај брак поред иметка донети и афинитет многих моћних Срба тога времена, пре свих династије Обреновић. Политичка и дипломатска каријера Јована Ристића практично и почиње повратком ове државотворне српске династије на престо. Услед заоштравања односа између Кнежевине Србије и Отоманске империје, Гарашанин шаље Ристића у Цариград, 1861. Показаће се да ће та мисија бити само почетак његове успешне и плодоносне каријере, у којој ће за своју земљу извојевати бројне државничке успехе.

Један од првих, свакако је било повлачење турског гарнизона из Београда, 1867. године. Велики допринос том историјском тренутку за нашу државу дао је управо луцидни Ристић, тада већ уважени велепосланик Србије. Као награду за успешну дипломатску службу на Босфору, Јован Ристић добија звање министра иностраних дела. Убрзо потом, кнез Михаило намениће Ристићу и место председника српске владе, но с обзиром на своја либерална начела, он није могао прихватити да буде шеф владе пуне конзервативних политичара. У овом тренутку долази до размимоилажења кнеза и његовог врсног чиновника, док на место понуђено Ристићу бива постављен Никола Христић. Иако вешт и прагматичан у питањима спољне политике Јован Ристић није имао довољно такта и стрпљења да се додвори својим владарима, најпре Михаилу, а доцније исто тако ни Милану Обреновићу.

Наредне 1868. догодио се свирепи атентат у Кошутњаку, који је уздрмао како Србију тако и читав Балкан. По убиству кнеза Михаила готово читаву власт у земљи непоколебљиво је у своје руке преузео пуковник Миливоје Петровић Блазнавац. Ситуација је претила да ескалира у веома опасну безбедносно-политичку кризу у држави што је спречио управо Блазнавац, контроверзни, али веома способан српски официр. Тада се међу министрима који су заседали повело питање Михаиловог наследника, као и саме будућности земље: „Почивши књаз Михаило, нажалост, није имао наследника“ – рече окупљеним министрима Илија Гарашанин. „Михаило није имао, али династија га има!“ – одговорио му је оштро одлучни Блазнавац. Он је затим за новог кнеза Србије извукао малолетног синовца почившег владара, Милана Обреновића, који бејаше и унук чувеног Господар Јеврема. Влада и министри нису могли ништа друго већ да се повинују силовитом Блазнавцу. Пуковник тада узјаха свог коња и појури ка постројеним јединицама на главним градским улицама: „Живео српски књаз Милан Обреновић IV!“

Викао је пуковник колико га је грло носило, галопирајући кроз варош. Убрзо, војска то прихвати громогласно и читавом престоницом се орило: „Живео! Живео! Живео!“. Међутим, нови кнез се у том тренутку налазио у Паризу, где је похађао Лицеј. Блазнавац шаље управо Јована Ристића да доведе Милана у земљу. По њиховом повратку, Народна скупштина образовала је трочлано Намесништво, чији је члан био и Ристић. Он ће се у наредном периоду практично надметати са преким пуковником око утицаја над младим, неискусним кнезом. Његовим именовањем за намесника доћи ће до јачања либералне струје у земљи.

Ристић је одмах стао радити на прекомпоновању државне управе, па тако на његову иницијативу долази до расправе о потреби за новим Уставом, да би већ у јуну, наредне 1869. године био изгласан Намеснички устав, чији је нацрт написао сам Јован Ристић. Њиме је такође желео да уведе још једну прогресивну тековину европских монархија тога времена, по узору на пруски државнички апарат. Реч је о дводомном систему скупштинског устројства. Тиме би се у великој мери спречило страначко мешетарење, а људима би се дала могућност директног гласања за своје народне трибуне.

Нажалост, у тадашњој Србији, још увек недовољно политички освешћеној и еманципованој, није било слуха за такве његове тежње. Интересантно је пак да је овакав Ристићев концепт прихватио једино будући краљ Александар Обреновић, који га је заправо и увео у нашу парламентарну праксу Априлским уставом, из 1901. Тим државним актом, формиран је Сенат, као горњи дом парламента и поред њега Народна скупштина. То је био једини пут у српској историји када је постојало овакво уређење законодавне власти.

Ристић је по питању спољне политике заступао националне српске интересе друге половине 19. века, а као главног савезника и сарадника на том путу, најпре је видео Русију. Најтежи изазов у животу и каријери Јована Ристића уследиће, као што смо видели на почетку, након српско-руске победе 1878. Иако савезник Србије у том рату, Русија је Санстефанским уговором у знатној мери разочарала српску јавност. Тада на политичку сцену Старог континента ступа ингениозни Ристић, кога кнез Милан, као доказаног борца за српске националне интересе именује за главног изасланика Кнежевине на Берлинском конгресу. Он ће у наредним недељама и месецима неуморно путовати по европским престоницама, од посланства до посланства, у настојању да избори за Србију што је више могуће. Из тадашњих његових дипломатских активности, произашла је девиза: „Мисли што мислиш, али узми што можеш!“

Он је радио стрпљиво и марљиво, упорно инсистирајући да буде примљен и саслушан од стране утицајних политичара и државника тога доба. Између осталих, њега је тада примио и канцелар Немачке Ото фон Бизмарк, коме је Ристић предочио српске тежње и молбе. Иако Србија није имала званично право учешћа на конгресу, захваљујући Ристићевим познанствима и вештој дипломатији, њена реч ипак се чула тих дана у далеком Берлину. Након силних разговора и преговора, неуморни Ристић је на крају склопио економски споразум са аустроугарским грофом Андрашијем. Одлучено је да се Србији присаједине четири ослобођена округа: Нишки, Пиротски, Врањски и Топлички, док је самој Кнежевини призната међународна независност. Србија је тако повратила део свог поробљеног народа, увећавши територију кнежевине за 40 одсто.

Овим величанственим тријумфом неформалне српске дипломатије, заокружена је вишедеценијска борба Срба за својом самосталношћу. Задовољни Ристић шаље потом телеграм Народној скупштини у Крагујевцу, обавештавајући посланике о исходу берлинских преговора. Он ће 14. јула 1878. званично изаћи пред народне представнике у свом родном граду и обзнанити изборену незавинсост Кнежевине Србије. Честитке и сипматије спрам „рађања“ 27. независне државе света, стизале су са свих страна, па је тако Ристићев некадашњи ментор и професор, Леополд фон Ранке, у писму своме ђаку поручио:

„Независност је највеће благо које је Србија могла добити. Независност је основа на којој државе постају и своју будућност обезбеђују!“ На овим речима подршке Јован Ристић му је благодарио и додао: „Оно што је слобода за човека, то је независност за државу!“

Симпатије према младој, српској кнежевинини и њеној јуначкој борби, није крила ни европска јавност, као ни светска штампа. Амерички Њујорк тајмс је у тексту насловљеном: „The youngest european state“ – у први план ставио велики допринос српске војске у борби против османске силе на европском тлу. Такође, у једном лондонском листу је објављен текст под насловом „Најмлађа европска кћи“ („Serbia, the youngest member of the European family“). Сам Ристић, баш као и кнез Милан, увидео је након минулих збивања да се мора дејствовати прагматичније. „Ни са једном силом коначно раскидати, ни са једном се коначно не везивати“ – говорио је.

Након Берлина, Ристића ће у наредним годинама чекати нове политичке и дипломатске борбе на Балкану. Захваљујући његовом ангажовању и сарадњи са митрополитом Михаилом, кога је послао на аудијенцију код патријарха Јоакима III, изборена је убрзо и потпуна независност српске цркве. Иако подвргнута жестоким притисцима и критикама, пре свих Пашићевих радикала, Ристићева влада решила је успешно и железничко питање, што ће напослетку представљати грандиозну заоставштину будућим нараштајима. Личним Ристићевим залагањем, уз сарадњу са краљем Миланом, посебна пажња усмерена је ка развитку Ниша и других припојених, јужних српских вароши. Након успешне и надасве плодоносне државотворне сарадње ове двојице српских великана, али и растућег анимозитета и међусобних турбуленција на приватном плану, доћи ће неизбежно до разилажења краља Милана и Ристића.

Последња државна функција у његовој богатој каријери, биће поновно место намесника, овога пута престолонаследнику Александру, последњем владару Србије из династије Обреновић. Период трећег намесништва карактерисаће бројна политичка и страначка трвења, углавном између радикала и либерала. Политичка криза узимала је све више маха, па се стога седамнаестогодишњи Александар одлучио да преузме власт од Намесништва годину дана раније, прогласивши себе пунолетним, 1893. На тај начин, извршио је државни удар подржан међутим од војних кругова краљевине. Подршка радикала коју је нови краљ, неоспорно бистар и промућуран младић, обезбедио пре овог чина, била је кључна, јер су радикали имали јако бирачко тело и снажно упориште у народним масама. У таквој констелацији снага, а имајући у виду да напрасна смена намесника није наишла ни на осуде из Европе, Јован Ристић могао је само прихвати ново стање ствари и да поднесе краљу своју оставку.

Пред сам крај живота, овај велики српски државник, историчар и дипломата, постаће председник Српске краљевске академије. Осим верне и предане службе отаџбини, Ристић се у животу студиозно бавио и научним радом, те је будућим генерацијама оставио драгоцена историјска штива, као што су: „Спољашњи одношаји Србије 1848-1872“ и „Дипломатска историја Србије 1875-1878“.

Оно што је за новонасталу америчку државу био Томас Џеферсон, за Кнежевину Србију био је Јован Ристић. Заиста је чудесна паралала између ове двојице државника, светског ранга. Само 5 година по смрти Џеферсона, родио се Ристић. Обојица су били дипломатски представници својих земаља у европским метрополама и одлично говорили неколико страних језика. И један и други били су на челу утицајних политичких партија које су лично основали, били су у самом врху државног апарата и у једном моменту политичке каријере важили за сиву еминенцију у својим државама. Наш је Ристић, попут Џеферсона био изразито надарен писац, а баш и као он по питању Декларације о Независности, Јован је водио главну реч у креирању српског Устава. Такође, и једноме и другоме може се приписати огромна заслуга за увећање државне територије. Наиме, Џеферсон је играо кључну улогу при куповини земљишта данашње Државе Луизијане, од Француске, док је Ристић, као што смо већ видели, допринео проширењу Србије на њене јужне и источне крајеве.

Доајен српске дипломатије и један од највећих државника наше савремене историје, преминуо је у Београду, 4. септембра 1899. Оставио је неизбрисив траг у модерној српској државности и утабао пут развоју наше дипломатије. Управо ће Јован Ристић, својим грандиозним ликом и делом, постати инспирација и узор генерацијама потоњих српских министара, амбасадора и конзула, у међународној политичкој арени.

 

Аутор је члан Центра за међународну јавну политику.

 

Извор ЦМЈП, 12. јун 2019.