Свечаном академијом обележено 20 година од битке на Кошарама

У сали су у једном делу остављене празне столице, са именима и презименима погинулих у бици на Кошарама

Није мртав борац онај који је погинуо, него онај који је заборављен, а јунаци са Кошара нису и не смеју бити заборављени — у тој поруци Владимира Ивића, једног од преживелих бораца битке на Кошарама, синоћ су, на Академији у Београду, сажете емоције с којима је обележено 20 година од једне од најтежих битака у новијој историји 1999. године.

Сведочењима преживелих, цитатима из писама неких од 108 погинулих припадника Војске Југославије, који су животом бранили државну границу од албанских снага током НАТО агресије, као и драмско-документарним извођењем представљен је сав ужас кроз који су пролазили војници, борци, остављени на најтежем месту, готово одсечени од света, а под сталним нападима терористичких група, албанске војске и НАТО авијације.

Тако је публика, цитирањем њихових писама породици, могла да сведочи њиховој храбрости, солидарности, другарству, уз свакодневне жртве и упркос њима.

Подсетили су како су војници проводили војничке дане, шта су осећали и шта их је мучило, радости и бриге — породица, отргнутост од младости, школа, девојке, њихова храброст…

У једном делу прочитано је писмо упућено породици капетана који је жртвовао свој живот да би спасао своје војнике.

„Овим писмом ми, војници са Кошара, желимо да вас известимо о смрти нашег капетана који се часно борио у акцији заузимања непријатељског положаја. Покушао је да извуче рањене војнике упркос непријатељским снајперима. Морао је да се придигне да би их извукао и тако свој живот изложио опасности. Пре него што је погинуо, рекао је да се не сме одустати од акције без обзира на жртве… Успешно смо се стационирали на граници, а наш капетан ће заувек остати у вашим срцима. Живела Србија, до коначне победе“.

Владимир Ивић, тада 20-годишњи припадник 5. батаљона Војне полиције, присетио се тих дана 1999. године, када је са јединицом кренуо ка рејону Кошаре, према караули.

„Граничарима је лакнуло када су нас видели, а једини ослонац су нам били обученост и знање на непознатом терену. Сви смо били као један, иако засути кишом граната и метака, храбро смо држали положај, не дајући непријатељу да напредује“, рекао је Ивић, сведочећи о ужасу кроз који су прошли.

Ноћу су им, каже, непријатељи били и магла, глад и зима, а војници су, често мокри до голе коже, правили кревете од грања и приближавали се један другом да се загреју.

Владало је другарство, а некад је и по њих 15 делило једну конзерву месног нареска.

„Напад је почео у зору, трајао цео дан. Недостаје муниције, али не посустајемо… Иако неискусни, нема панике, јуначки се боримо“, прича Ивић.

Током битке гинуле су храбре старешине, међу којима и командир његове јединице.

„На Ђурђевдан нас засипају гранатама толико прецизно, да је сваки пут неко био рањен. Губимо старешине, гину момци… скоро да нема никога ко није рањен, они који су мање рањени излаче друге“, присетио се Ивић.

Касније су, каже, сазнали да су непријатељима нанели веће губитке него што су они нанели војсци наше земље и да су спречили да непријатељи пређу на територију Србије.

„Неки од бораца остали су да заувек бране караулу. Никада их нећемо заборавити“.

Командант борбене групе 63. падобранске бригаде Видоје Ковачевић рекао је да је битка на Кошарама временом постала симбол храбрости и одлучности у одбрани отаџбине и народа.

Долазак у рејон Кошара дао је велику моралну и психолошку подршку грађанима и припадницима јединица које су се ту налазиле, рекао је Ковачевић.

Битка на Кошарама, која се водила на суровом терену, у тешким временским условима и против бројнијег и технички опремљенијег непријатеља, практичан је пример Његошевих речи да „бој не бије свијетло оружје, већ бој бије срце у јунака“, јер су припадници војске свакодневно, надљудским напорима успели да спрече шиптарске терористичке снаге.

„Кошаре су пример како војничко умеће, снага, воља, жеља, јединство, али изнад свега морал, могу да надјачају надмоћнијег непријатеља. Она ни у ком смислу не представља војнички пораз, већ су се јединице војске повукле после Кумановског споразума“, рекао је Ковачевић.

Додао је да је ветеранима драго што држава у последњих неколико година негује сећање на битку и цени жртву коју су борци поднели.

У једном од писама један учесник битке на Кошарама пише:

„Драги тата, пре пар дана смо стигли на Караулу, али никако нисам стигао да вам се јавим. Читаву ноћ смо путовали и пред свитање стигли. Имали смо слободно јутро и онда постројавање и све редом. Надам се да си поносан на мене. Налазимо се на караули Кошаре на граници са Албанијом и нема нас много… Реци мајци да се ништа не брине, знам да се плаши и сваки дан моли Богу за мене“.

Каже да има друштво из читаве земље и да сви деле исту судбину.

„Први до мене је неки момак из Пријепоља због кога свако јутро устајем без будилника, јер се свако јутро моли Богу за нас. Кажи мајци да није једина која се моли за мене. Ако Бог постоји, па ваљда је чуо све те наше молитве. Толико сам поносан што сам окружен овим храбрим момцима да често у шали кажем да за ову земљу вреди погинути, кад има овакве синове!“.

Други борац се у писму обраћа другу три године касније, када је напокон видео море, што му је, док је био на Кошарама, било једино на шта је могао да скрене мисли.

Прича му како га родитељи нису препознали када се вратио, да је мајка плакала, отац и брат грлили, да је тек шест месеци касније почео да мисли о друговима.

„Кад сам се вратио и када сам се наспавао видео сам да мајка пије лекове, мислили су да сам погинуо, девојка ме је оставила, каже чудан сам. Коме да објашњавам шта смо ми тамо прошли. Гледам ствари у својој соби, то више нису моје ствари и ништа није као што је било“.

Каже да има и других, теже рањених, који сада примају помоћ од државе.

„Ако наш народ не зна шта смо прошли, ови из врха то морају да знају. Ја нећу тражити ништа док сам жив… Изгледа да смо своје одслужили и да нам сада следи оно што увек следи у Србији — заборав, а не тражимо пуно — само да се поштује оно што смо учинили“, каже он.

Битка на Кошарама, заједно са оном на Паштрику, зауставила је НАТО поход на СРЈ, али и продор албанских снага, а за тај велики успех заслужни су обични војници, борци и старешине тактичких јединица.

Свечаној Академији поводом обележавања 20. годишњице битке на Кошарама, поред бораца — учесника те битке, чланова њихових породица, породица страдалих, присуствовао је и државни врх, са председником Александром Вучићем на челу.

У сали су у једном делу остављене празне столице, са именима и презименима погинулих у бици на Кошарама.

 

Извор Спутњик, 15. јун 2019.