Весна Пешић: „Дивљаци“ као што је Вучић не могу се срушити без спољне подршке

Није тешко закључити да без спољашње подршке Србија не може успети да сопственим снагама сруши Вучићеву кулу личне власти

У последњој емисији „Утисак недеље“ гледали смо представу колективне неурозе коју се одлично одиграли Ољини утисци и гости у студију. Видели смо одраз распојасане радикалске дистопије коју је до детаља изградио Александар Вучић. Критичка јавност се компулзивно бави њеним описивањем, што је већ постало помало досадно, јер том описивању нема краја. Сваки дан доноси ново мрцварење људи који живе у Вучићевој Србији. Вероватно многи не знају да је пре неки дан Вучић представницима Народне банке Србије, иначе независне институције, забранио да учествују на економском форуму у Бечићима. И наших представника тамо није било. А зашто је то забранио? Е, зато што је тај форум организовао недељник НИН! Већ сутра ће бити нових траума за здрав разум, а излаз из такве владавине није на видику.

Постоји само једно важно питање. Како изаћи из Вучићевог пакла? Да ли имамо унутрашњих снага које могу победити, када би он пристао на пристојне изборе? А знамо да неће, ако га нека виша сила не натера. Знамо да нема довољно људи на улицама који би га принудили да одступи. Ако се све опозиционе активности ставе на гомилу, не пропустивши ниједну, укључујућу и неколико слободних медија и одбрану хабитата на Старој планини и грађанску одбрану Топличиног венца и локалних заједница, чини ми се да их нема довољно за победу, било на изборима било за револуцију о којој сања Јово Бакић.

И пре Вучића је српско друштво било слабо и није успевало да се без спољашње подршке извуче из ауторитарног и злочиначког режима Слободана Милошевића. Зашто би то могло данас, када су опозиционе странке и невладине организације неупоредиво слабије од ондашњих. Ако се присетимо колико је опозиција 2000. била помогнута споља, није тешко закључити да без спољашње подршке Србија не може успети да сопственим снагама сруши Вучићеву кулу личне власти. Пети октобар није био могућ без договора две највеће светске силе – Русије и САД, да Милошевић мора да оде. Не треба заборавити посету руског министра спољних послова Игора Иванова, који се појавио у предвечерје 5. октобра и рекао Милошевићу да призна победу Војислава Коштунице. Треба веровати бившем америчком амбасадору у Београду Вилијаму Монтгомерију да су САД у рушење Милошевића уложиле 100 милиона долара. А и бомбардовали су нас пре тога; било је тешко, али ипак су се многи запитали како се то баш нама десило. Томе треба додати и то да су Милошевићеве службе, и полиција и војска, биле истрошене малтретирањем на Косову и несувислим убиствима и да су једна за другом окренуле леђа Милошевићу, одбијајући да интервенишу против грађана. Када се све то сагледа, јасно је да су ондашња и садашња ситуација потпуно различите и неупоредиве.

Тражење излаза из садашње ситуације обешрабрује политички перпетуум мобиле, то непрекидно враћање истих проблема, па и истих политичара. Опет се боримо против ауторитаризма, а за правну и демократску државу. За то смо се борили и за време Милошевића, а за то исто се боримо и данас, против личне власти Вучића, бившег Милошевићевог министра информисања. Кључно је питање зашто је демократија у Србији тако крхка биљка, брзо се суши и слаби, да би се аутократија вратила у горем облику него што је била. Зашто се стално боримо за исто и против истог? Чини ми се да је овај перпетуум мобиле само одблесак историјске опсесије српским националним интересом који је настао још у 19. веку, од обнове косовског мита до територијалних претензија.

Откад је у центру међународне пажње „решавање Косова“, Вучић је успео да се препоручи да ће он то питање решити и тако је заправо дошао на власт. Под спољашњом заштитом је искористио Косово да већ седам година јаше и уништава Србију и, што каже Јово Бакић, ову земљу је претворио у мафијашку државу где је на свим нивоима, од месне заједнице до њега лично, поставио батинаше и разбојничке банде. Ти бандити су срушили готово све цивилизацијске тековине које су овде с муком стваране. Потписивањем Бриселског споразума Вучић је уверио међународне факторе да је он тај који ће испоручити признање Косова, због чега су ти фактори лицемерно затварали очи на све што он изнутра ради. Чак су га и хвалили као великог реформатора и понекад уздизали у небеса.

Седмогодишњи преговори су дали неке почетне резултате, али главни проблеми нису решени. Вучићев план је био територијално разграничење са Косовом, заправо подела или размена територија, али је тај „компромисни“ план пропао. А он нема ниједан други. И сада је све стало. Не зна се ни о чему би се наставили преговори. То значи да Вучић није успео да реши косовско питање и да се иза тог питања одвијала дивља градња његове личне власти и пљачка Србије. Он за то мора да положи рачун, у коме је главна ставка његова владајућа глава.

До пропитивања његових лажних обећања вероватно неће доћи зато што се међународни фактори надају да ће из њега нешто ипак исцедити и с њим направити дил. Они чекају да он победи на изборима идуће године, па да кад обезбеди власт, у првој години призна Косово. Све претпоставке да ће нам неко споља помоћи да се отарасимо Вучића не долазе у обзир. Данашњи свет више није онај стари. Интересовање за Балкан и проширење ЕУ је пропало пред другим проблемима који муче Европу и „велики свет“. Том свету нимало не сметају аутократи и дивљаци као што је Вучић. Чак им добро дође да лакше завршавају своје послове, под условом да не дође до рата и да се Русија и Кина преко Балкана не угнезде у Европи. То је ваљда још једини разлог зашто се запад интересује за судбину Косова и БиХ.

Српски национални интереси се више не односе на Косово, сем утолико што службе и криминлаци контролишу ситуацију како се не би уздрмала Вучићева власт. Црква је легла на руду, јер и птице на грани знају да је Косово изгубљено. Српски интерес се померио на главни згодитак, о чему је и Ивица Дачић запевао у Лакташима: „Република Српска је главни интерес Србије и српског народа. Имамо ми у митологији и других главних мјеста за српство, али то је историја, а Република Српска је будућност. БиХ није и никад неће бити муслиманска, како то хоће Бошњаци. Да сад не претјерујем, почињем да личим на Милета Додика“.

Ако се кренуло овим путем, нећемо се ратосиљати ни Вучића ни националистичких аутократија. Сада знамо да су аутократије инхеретна последица српских националистичких претензија. За трајни отклон од таквих претензија потребан је револуционарни заокрет у нашим главма и српској политици. Потребно је сређивање Србије као модерне, европске и демократске државе окренуте ка развоју и сарадњи са својим суседима. Поносне на балканско шаренило различитих вера, нација и идеологија. Нису потребни дуге цеви и јурцање по улицама, о чему је причао Јово Бакић. Потребне су нове генерације политичара који су се досетили где је квака. Преокрет у главама – то је излаз.

 

Извор Пешчаник, 18. јун 2019.