Šta “smrdi” u Americi, narod ili elite?

Američki narod je sit toga da mu spoljnu politiku vode elite koje ne samo da nisu kažnjene za prethodne pogrešne procene, već su nagrađene

Ovo bi mogle biti uznemirujuće vesti za neke čitaoce, ali kolumnista Njujork tajmsa Dejvid Bruks je veoma nezadovoljan američkim narodom. Zašto? Zato što izgleda da ljudi više neće slepo da slede njegove poglede na spoljnu politiku. Zapravo, u svojoj najnovijoj kolumni on kaže da ideje naroda o američkoj spoljnoj politici „smrde“.

Da budemo precizni, Bruks je zabrinut zbog nedavnih istraživanja javnog mnjenja koja su pokazala opadanje javne podrške beskrajnim američkim intervencijama u inostranstvu. On ove ankete tumači kao dokaz da Amerikanci napuštaju tradicionalni liberalni internacionalizam i vraćaju se na izolacionizam. Ovaj trend ga zaista muči zato što on veruje da je američka vodeća uloga nakon Drugog svetskog rata – i naročito njena promocija takozvanog liberalnog svetskog poretka – bio nesebični čin državništva koji je proizveo nekoliko generacija koje žive u miru i prosperitetu. Sada, na njegovu žalost, on smatra da se Amerika „povlači iz sveta“ i da taj trend dopušta „vukovima“ kao što su Vladimir Putin i Si Đinping da „popune prazninu, omogućavajući državama poput Irana da destabilizuju Bliski istok.

GDE BRUKS GREŠI
Da li je on u pravu? Da li je američki narod zaista u zabludi, kao što on tvrdi? Treba li da budemo veoma uplašeni? Nikako.

Za početak, liberalni svetski poredak koji Bruks sada veliča nikada nije bio u potpunosti liberalan, nikada istinski globalan, i nikada toliko uređen koliko se priča. Istina, nije bilo rata između velikih sila od 1945. godine, a američki angažman u Evropi i severoistočnoj Aziji pomogao je u stabilizaciji ovih regiona tokom dugog Hladnog rata. Ali Bruks propušta ključnu lekciju iz tog perioda: američki internacionalizam je najbolje funkcionisao onda kada je bio suštinski odbramben po prirodi i kada se fokusirao na odvraćanje direktne sovjetske agresije na vitalne američke interese (čitaj: NATO). Američka moć – uključujući i njenu vojnu moć – pokazala se veoma dobrom u ovoj misiji, posebno kada je bila kombinovana sa sofistikovanom i dalekovidom diplomatijom.

Nasuprot tome, napori Sjedinjenih Država da preobraze lokalnu politiku u drugim delovima sveta – drugim rečima, da se uključe u izgradnju nacije – često su bili moralno sumnjivi i mnogo manje uspešni. Sovjetski Savez i SAD nikada nisu međusobno direktno ratovali, ali Hladni rat, na koji Bruks gleda sa takvim divljenjem, sadržao je krvave i skupe sukobe u Koreji i Vijetnamu, ponovljene intervencije od strane obeju supersila u zemljama u razvoju u kojima su ubijeni ili ranjeni milioni ljudi i mnoštvo regionalnih sukoba između drugih država, od kojih su neke ohrabrivali i podržavli Moskva ili Vašington, ili obe strane. Ovaj aspekt američke hladnoratovske politike nije funkcionisao tako dobro, a upravo taj deo američke politike najviše asocira na posthladnoratovske političke ludorije. Ne iznenađuje to što se ovo ne spominje u Bruksovom nostalgičnom sanjarenju.

Protest protiv rata u Vijetnamu, Boston, 16. oktobar 1965.

Bruks takođe preuveličava obim današnjeg američkog povlačenja. Sjedinjene Države su i dalje u NATO-u; i dalje imaju na hiljade vojnika, mornara i pilota u većem delu Bliskog istoka; i dalje imaju moćne vojne snage u Aziji i verovatno će ih biti još više; i dalje su zauzete vođenjem protivterorističkih borbi u više zemalja nego što stižemo da ispratimo. Zaista, nijedna zemlja na planeti nije ni približno na nivou vojnih aktivnosti u koje su danas uključene američke vojne snage. A da se savetnik za nacionalnu bezbednost Džon Bolton i državni sekretar Majk Pompeo pitaju, Sjedinjene Države bi se u ne tako dalekoj budućnosti našle u još jednom ratu na Bliskom istoku. Ako ovako izgleda „povlačenje“, ne bih voleo da vidim kako bi izgledala politika većeg angažmana.

MI PRETNjA? NEMOGUĆE!
Na kraju, Bruks nudi tipično pojednostavljeno viđenje akcija američkih protivnika, ono prema kojem je jedini greh Sjedinjenih Država nedovoljna odlučnost. Nisam zadovoljan sa onim što Rusija, Kina i Iran rade poslednjih godina, ali Putinovo sajber mešanje, Sijev udar na Ujgure i druge zajednice i iranske aktivnosti na Bliskom istoku teško da su motivisane željom da se prekine američki angažman. U slučaju Rusije i Irana, njihove akcije se lakše objašnjavaju kao pokušaji da osiguraju svoje sopstvene interese protiv onoga što smatraju nepopustljivim američkim pritiskom. To nije opravdanje za ono što čine; to je objašnjenje koje izbegava pojednostavljeno karikiranje. Ali ideja da se Sjedinjene Države mogu pojaviti kao pretnja drugima – čak i nenamerno – jeste koncept koji Bruks ne može da shvati ili prizna.

Međutim, s obzirom na svetonazore koje zastupa, Bruks ima razloga za zabrinutost. Amerikancima je sve nelagodnije što nose ogromni globalni teret, a on misli da je to mahom zbog toga što su „izgubili veru u ljudsku prirodu i ljudske mogućnosti“. On želi da im se taj optimistični duh vrati kako bi mogli svojevoljno da pokupe koplja, uzjašu svoje konje i pohitaju nazad u svet kako bi pobili još nekoliko zmajeva. Ne brinite: to će biti prosto kao pasulj, a možda će i sami snositi svoje troškove. Postoji mnogo očiglednije objašnjenje za trendove koji brinu Bruksa, a na koje se on osvrće samo u prolazu. Amerikanci su nezadovoljni spoljnom politikom koju su on i drugi prodavali narodu tokom proteklih četvrt veka iz jednog prostog razloga: ona je bila gotovo potpuno neuspešna, i tako iznova i iznova.

Tokom Hladnog rata, Sjedinjene Države su se služile suštinski relističnom strategijom – obuzdavanjem. Da bi odvratio sovjetsku ekspanziju, Vašington se skoncentrisao pre svega na održavanje pogodne ravnoteže snaga u Evropi, istočnoj Aziji i naftom bogatom Persijskom zalivu. Američki lideri jesu pravili neke krupne greške na tom putu (npr. Vijetnam), ali u celini ova strategija je funkcionisala dobro i na kraju se završila mirnom dezintegracijom Sovjetskog Saveza. Ova politika je imala smisla zato što je sprečavanje nastanka protivničkog regionalnog hegemona bilo u dugoročnom strateškom interesu SAD.

Džordž Buš stariji i Mihail Gorbačov, Helsinki, 9. septembar 1990.

Međutim, u unipolarnom trenutku koji je usledio nakon Hladnog rata, američki lideri podlegli su oholosti i odlučili da pokušaju da preoblikuju svet po američkom ukusu. Ubeđeni da su pronašli magičnu formulu za uspeh, Sjedinjene Države su se obavezale da će preoblikovati lokalne politike svuda širom sveta. Američki lideri su se nadali da će to učiniti na miran način – kroz širenje NATO-a, podržavanje obojenih revolucija u Istočnoj Evropi, odobravanje Arapskog proleća, itd. – ali se nisu libili da upotrebe silu kad god je to bilo neophodno.

DRSKOST JE PUT U KATASTROFU
Nažalost, ova strategija bila je osuđena na propast. Agresivna promocija demokratije uzbunila je autoritarne države, a otvorena ekspanzija NATO-a zatrovala je odnose sa Moskvom i Rusiju približila Kini. Promene režima na raznim mestima nisu vodile do stabilnih demokratija, već do neuspelih država, skupih okupacija i nicanja novih terorističkih pokreta. Ubrzana ekspanzija globalnih tržišta nije donela veliku korist, a učinila je svetski finansijski sistem manje stabilnim, što smo imali priliku da iskusimo 2008. godine. Kao što su stari Grci govorili, drskost obično dovodi do ponižavajućih katastrofa.

Glavni dokaz, naravno, jeste invazija na Irak 2003. godine – rat na kojem su Bruks i njegove kolege neokonzervativci radili prekovremeno kako bi ga prodali američkom narodu – ali lista neuspelih pokušaja globalnog socijalnog inženjeringa uključuje i večiti rat u Avganistanu, svrgavanje libijskog diktatora Muamera el Gadafija, preuranjene izjave predsednika Baraka Obame kako Bašar el Asad mora da ode i aktivna podrška Sjedinjenih Država antivladinim snagama u Siriji. Aktivnosti SAD, koje se nalaze u direktnoj suprotnosti sa navodnim američkim liberalnim idealima, takođe su uključivale i oslanjanje administracije Džordža V. Buša na torturu, protivzakonitu prismotru, prinudno izručivanje i ciljana ubistva – akcije koje mogu imati veze sa opadanjem privlačnosti američkog modela širom sveta.

Rezultati ovih politika govore sami za sebe. Odnosi sa Rusijom i Kinom stalno su se pogoršavali od devedesetih godina prošlog veka, a dve supsersile se sve više približavaju jedna drugoj. Prema Fridom hausu, demokratija je u povlačenju u prethodnih 13 uzastopnih godina. Bliski istok je u plamenu, a američke akcije u prethodnih 25 godina su više doprinele destabilizaciji regiona od iranskih. Sjedinjene Države su proćerdale hiljade milijardi dolara na nepotrebne i neuspešne ratove, od kojih su neki bili pravdani lažima. Ipak, kako Bruksova karijera savršeno ilustrije, ljudi koji su podržali ove akcije platili su malu ili nikakvu cenu za svoje greške. Umesto toga, većina njih je napredovala i zauzela još uticajnije pozicije u medijima ili u vladi.

Dejvid Bruks, kolumnista Njujork tajmsa i dugogodišnji zagovornik intervencionističke politike

Prava lekcija iz istraživanja koja muči Bruksa je sasvim jasna. Amerikanci ne odbacuju konstruktivne forme globalnog angažovanja; zaista, postoje čak i određeni dokazi da bi Amerikanci bili voljni da se žrtvuju kako bi se izborili sa velikim problemima poput klimatskih promena. Amerikanci ne prihvataju ni izolacionizam; oni su samo siti spoljne politike koja ne funkcioniše. Oni su umorni od plaćanja ratova koje njihova zemlja nije morala da vodi, u kojima nije pobedila, i koji su Amerikance učinili slabijim i manje bezbednim nego što su bili. Oni ne žele da i dalje finansijski pomažu bogate saveznike koji odbijaju da se potrude da se samostalno brane, niti da nastave da pružaju bezuslovnu podršku bezobzirnim partnerima na Bliskom istoku čije su vrednosti u suprotnosti sa njihovim.

Gle čuda: Amerikanci su takođe manje spremni da slede savete ljudi koji su kumovali ovim neuspesima, koji se nikada nisu izvinili zbog toga i koji, čini se, nisu naučili ništa iz svojih grešaka. Razumem zašto Bruks smatra da je ova situacija uznemirujuća, ali u ovom trenutku on ne bi trebalo da bude iznenađen. U svakom slučaju, ono što „smrdi“ u vezi ove situacije nije razuman odgovor američkog naroda na četvrt veka pogrešnih koraka u spoljnoj politici. Neprijatan miris proizvode elite koje odbijaju da priznaju svoje greške ili da preuzmu odgovornost za njih. E, to je ono što smrdi.

 

Stiven Volt je profesor međunarodnih odnosa na Univerzitetu Harvard.

 

Preveo Radomir Jovanović

 

Izvor Forin polisi