Шта „смрди“ у Америци, народ или елите?

Амерички народ је сит тога да му спољну политику воде елите које не само да нису кажњене за претходне погрешне процене, већ су награђене

Ово би могле бити узнемирујуће вести за неке читаоце, али колумниста Њујорк тајмса Дејвид Брукс је веома незадовољан америчким народом. Зашто? Зато што изгледа да људи више неће слепо да следе његове погледе на спољну политику. Заправо, у својој најновијој колумни он каже да идеје народа о америчкој спољној политици „смрде“.

Да будемо прецизни, Брукс је забринут због недавних истраживања јавног мњења која су показала опадање јавне подршке бескрајним америчким интервенцијама у иностранству. Он ове анкете тумачи као доказ да Американци напуштају традиционални либерални интернационализам и враћају се на изолационизам. Овај тренд га заиста мучи зато што он верује да је америчка водећа улога након Другог светског рата – и нарочито њена промоција такозваног либералног светског поретка – био несебични чин државништва који је произвео неколико генерација које живе у миру и просперитету. Сада, на његову жалост, он сматра да се Америка „повлачи из света“ и да тај тренд допушта „вуковима“ као што су Владимир Путин и Си Ђинпинг да „попуне празнину, омогућавајући државама попут Ирана да дестабилизују Блиски исток.

ГДЕ БРУКС ГРЕШИ
Да ли је он у праву? Да ли је амерички народ заиста у заблуди, као што он тврди? Треба ли да будемо веома уплашени? Никако.

За почетак, либерални светски поредак који Брукс сада велича никада није био у потпуности либералан, никада истински глобалан, и никада толико уређен колико се прича. Истина, није било рата између великих сила од 1945. године, а амерички ангажман у Европи и североисточној Азији помогао је у стабилизацији ових региона током дугог Хладног рата. Али Брукс пропушта кључну лекцију из тог периода: амерички интернационализам је најбоље функционисао онда када је био суштински одбрамбен по природи и када се фокусирао на одвраћање директне совјетске агресије на виталне америчке интересе (читај: НАТО). Америчка моћ – укључујући и њену војну моћ – показала се веома добром у овој мисији, посебно када је била комбинована са софистикованом и далековидом дипломатијом.

Насупрот томе, напори Сједињених Држава да преобразе локалну политику у другим деловима света – другим речима, да се укључе у изградњу нације – често су били морално сумњиви и много мање успешни. Совјетски Савез и САД никада нису међусобно директно ратовали, али Хладни рат, на који Брукс гледа са таквим дивљењем, садржао је крваве и скупе сукобе у Кореји и Вијетнаму, поновљене интервенције од стране обеју суперсила у земљама у развоју у којима су убијени или рањени милиони људи и мноштво регионалних сукоба између других држава, од којих су неке охрабривали и подржавли Москва или Вашингтон, или обе стране. Овај аспект америчке хладноратовске политике није функционисао тако добро, а управо тај део америчке политике највише асоцира на постхладноратовске политичке лудорије. Не изненађује то што се ово не спомиње у Бруксовом носталгичном сањарењу.

Протест против рата у Вијетнаму, Бостон, 16. октобар 1965.

Брукс такође преувеличава обим данашњег америчког повлачења. Сједињене Државе су и даље у НАТО-у; и даље имају на хиљаде војника, морнара и пилота у већем делу Блиског истока; и даље имају моћне војне снаге у Азији и вероватно ће их бити још више; и даље су заузете вођењем противтерористичких борби у више земаља него што стижемо да испратимо. Заиста, ниједна земља на планети није ни приближно на нивоу војних активности у које су данас укључене америчке војне снаге. А да се саветник за националну безбедност Џон Болтон и државни секретар Мајк Помпео питају, Сједињене Државе би се у не тако далекој будућности нашле у још једном рату на Блиском истоку. Ако овако изгледа „повлачење“, не бих волео да видим како би изгледала политика већег ангажмана.

МИ ПРЕТЊА? НЕМОГУЋЕ!
На крају, Брукс нуди типично поједностављено виђење акција америчких противника, оно према којем је једини грех Сједињених Држава недовољна одлучност. Нисам задовољан са оним што Русија, Кина и Иран раде последњих година, али Путиново сајбер мешање, Сијев удар на Ујгуре и друге заједнице и иранске активности на Блиском истоку тешко да су мотивисане жељом да се прекине амерички ангажман. У случају Русије и Ирана, њихове акције се лакше објашњавају као покушаји да осигурају своје сопствене интересе против онога што сматрају непопустљивим америчким притиском. То није оправдање за оно што чине; то је објашњење које избегава поједностављено карикирање. Али идеја да се Сједињене Државе могу појавити као претња другима – чак и ненамерно – јесте концепт који Брукс не може да схвати или призна.

Међутим, с обзиром на светоназоре које заступа, Брукс има разлога за забринутост. Американцима је све нелагодније што носе огромни глобални терет, а он мисли да је то махом због тога што су „изгубили веру у људску природу и људске могућности“. Он жели да им се тај оптимистични дух врати како би могли својевољно да покупе копља, узјашу своје коње и похитају назад у свет како би побили још неколико змајева. Не брините: то ће бити просто као пасуљ, а можда ће и сами сносити своје трошкове. Постоји много очигледније објашњење за трендове који брину Брукса, а на које се он осврће само у пролазу. Американци су незадовољни спољном политиком коју су он и други продавали народу током протеклих четврт века из једног простог разлога: она је била готово потпуно неуспешна, и тако изнова и изнова.

Током Хладног рата, Сједињене Државе су се служиле суштински релистичном стратегијом – обуздавањем. Да би одвратио совјетску експанзију, Вашингтон се сконцентрисао пре свега на одржавање погодне равнотеже снага у Европи, источној Азији и нафтом богатом Персијском заливу. Амерички лидери јесу правили неке крупне грешке на том путу (нпр. Вијетнам), али у целини ова стратегија је функционисала добро и на крају се завршила мирном дезинтеграцијом Совјетског Савеза. Ова политика је имала смисла зато што је спречавање настанка противничког регионалног хегемона било у дугорочном стратешком интересу САД.

Џорџ Буш старији и Михаил Горбачов, Хелсинки, 9. септембар 1990.

Међутим, у униполарном тренутку који је уследио након Хладног рата, амерички лидери подлегли су охолости и одлучили да покушају да преобликују свет по америчком укусу. Убеђени да су пронашли магичну формулу за успех, Сједињене Државе су се обавезале да ће преобликовати локалне политике свуда широм света. Амерички лидери су се надали да ће то учинити на миран начин – кроз ширење НАТО-а, подржавање обојених револуција у Источној Европи, одобравање Арапског пролећа, итд. – али се нису либили да употребе силу кад год је то било неопходно.

ДРСКОСТ ЈЕ ПУТ У КАТАСТРОФУ
Нажалост, ова стратегија била је осуђена на пропаст. Агресивна промоција демократије узбунила је ауторитарне државе, а отворена експанзија НАТО-а затровала је односе са Москвом и Русију приближила Кини. Промене режима на разним местима нису водиле до стабилних демократија, већ до неуспелих држава, скупих окупација и ницања нових терористичких покрета. Убрзана експанзија глобалних тржишта није донела велику корист, а учинила је светски финансијски систем мање стабилним, што смо имали прилику да искусимо 2008. године. Као што су стари Грци говорили, дрскост обично доводи до понижавајућих катастрофа.

Главни доказ, наравно, јесте инвазија на Ирак 2003. године – рат на којем су Брукс и његове колеге неоконзервативци радили прековремено како би га продали америчком народу – али листа неуспелих покушаја глобалног социјалног инжењеринга укључује и вечити рат у Авганистану, свргавање либијског диктатора Муамера ел Гадафија, преурањене изјаве председника Барака Обаме како Башар ел Асад мора да оде и активна подршка Сједињених Држава антивладиним снагама у Сирији. Активности САД, које се налазе у директној супротности са наводним америчким либералним идеалима, такође су укључивале и ослањање администрације Џорџа В. Буша на тортуру, противзакониту присмотру, принудно изручивање и циљана убиства – акције које могу имати везе са опадањем привлачности америчког модела широм света.

Резултати ових политика говоре сами за себе. Односи са Русијом и Кином стално су се погоршавали од деведесетих година прошлог века, а две супсерсиле се све више приближавају једна другој. Према Фридом хаусу, демократија је у повлачењу у претходних 13 узастопних година. Блиски исток је у пламену, а америчке акције у претходних 25 година су више допринеле дестабилизацији региона од иранских. Сједињене Државе су проћердале хиљаде милијарди долара на непотребне и неуспешне ратове, од којих су неки били правдани лажима. Ипак, како Бруксова каријера савршено илустрије, људи који су подржали ове акције платили су малу или никакву цену за своје грешке. Уместо тога, већина њих је напредовала и заузела још утицајније позиције у медијима или у влади.

Дејвид Брукс, колумниста Њујорк тајмса и дугогодишњи заговорник интервенционистичке политике

Права лекција из истраживања која мучи Брукса је сасвим јасна. Американци не одбацују конструктивне форме глобалног ангажовања; заиста, постоје чак и одређени докази да би Американци били вољни да се жртвују како би се изборили са великим проблемима попут климатских промена. Американци не прихватају ни изолационизам; они су само сити спољне политике која не функционише. Они су уморни од плаћања ратова које њихова земља није морала да води, у којима није победила, и који су Американце учинили слабијим и мање безбедним него што су били. Они не желе да и даље финансијски помажу богате савезнике који одбијају да се потруде да се самостално бране, нити да наставе да пружају безусловну подршку безобзирним партнерима на Блиском истоку чије су вредности у супротности са њиховим.

Гле чуда: Американци су такође мање спремни да следе савете људи који су кумовали овим неуспесима, који се никада нису извинили због тога и који, чини се, нису научили ништа из својих грешака. Разумем зашто Брукс сматра да је ова ситуација узнемирујућа, али у овом тренутку он не би требало да буде изненађен. У сваком случају, оно што „смрди“ у вези ове ситуације није разуман одговор америчког народа на четврт века погрешних корака у спољној политици. Непријатан мирис производе елите које одбијају да признају своје грешке или да преузму одговорност за њих. Е, то је оно што смрди.

 

Стивен Волт је професор међународних односа на Универзитету Харвард.

 

Превео Радомир Јовановић

 

Извор Форин полиси