Владимир Коларић: Руска култура је непрегледна

Она увек нуди нова открића, а њени најбољи представници се никад нису одрицали потраге за смислом и јединством људског знања и искуства

Овај број Либартеса посвећен је Русији и руској култури. О Русији се у последње време у медијима, нажалост, углавном говори у једном суженом, дневнополитичком контексту. Какав је твој однос према Русији и руској култури, ако је тако нешто уопште могуће сажети у један одговор?
Код нас се о Русији мало зна, и кад се хвали и кад се куди. Један од разлога је и у томе што је изгубљен континуитет у превођењу квалитетних књига из шаролике руске продукције (која се свакако не своди само на Сорокина, Пељевина, Прилепина, Улицку и слично), али и у дистрибуцији руских филмова или телевизијских програма, док популарна руска култура није ни привирила на наше просторе, мада итекако има шта да понуди. Ја сам са руског преводио, докторирао сам на теми о Достојевском, писао сам теоријске радове, приказе и есеје о руским ауторима. То је код мене био производ различитих околности, нисам студирао русистику, а у школи сам из руског био прилично слаб. Томе је свакако помогло упознавање са руском филозофијом и литературом такозваног „сребрног века“ (период од отприлике 1890. до 1930), великом руском поезијом, потом сам драматизовао Набоковљев роман „Цамера Обсцура“ на другој години студија драматургије. Затим сам преводио, писао приказе и есеје за сваки број Руског алманаха од 2006. године, после сам чак преводио и поезију. Не верујем да руској култури дајем предност над другима, на мене је на, пример, више утицао амерички или француски него руски филм, многи моји омиљени писци нису руски, и тако даље. Али руска култура је непрегледна, увек нуди нова открића и подстицаје, а њени најбољи представници се никад нису одрицали потраге за смислом и јединством људског знања и искуства. То је можда нешто што ме суштински привлачи.

Једно од поглавља у твојој књизи “Хришћанство и филм” посвећено је Алексеју Балабанову, који је до своје преране смрти био један од најпродорнијих новијих гласова међу руским редитељима. Да ли постоји неко међу млађим руским редитељима код кога препознајеш тај потенцијал?
Не. Али нисам познавалац савременог руског филма, немам екстензиван увид. Осећај слободе који постоји код Балабанова је прилично затомљен у савременој руској продукцији, што свакако иде уз већу државну контролу и тржишне намете.

Кад је реч о књизи “Хришћанство и филм”, да ли би могао за оне који са њом нису упознати да појасниш на који начин се у њој сусрећу те две велике теме из наслова?
За верујућег човека његова вера није нешто што се може одвојити од других аспеката живота, јер се тиче темељних питања смисла, разумевања себе и света. Тако ни од уметности, подједнако за ствараоце и за њене љубитеље. Човек, и ако није верујући, не може да превиди колико је хришћанство обликовало културу и свест историјски хришћанског дела света. У књизи се бавим и неким важним аспектима филма, пре свега филмске слике, који могу да се доведу у везу са шватањем уметности у хришћанству, односно могућности уметности, конкретно филма, да изрази и представи невидљиве реалности.

Блог за који пишеш се зове: Одбрана уметности. Од кога је све данас уметност потребно бранити и како?
Многи би рекли од тржишта, од центара моћи, од разних облика банализације и инструментализације. А најважније је одбранити је од недостатка самопоуздања данашњих уметника да се баве значајним питањима и искуствима, да уметност подређују било чему што није она сама и њена аутентична мисија у људском животу. Треба бранити право уметности да буде уметност, а не илустрација ових или оних готових идеја, и не мајмунисање. Од нормализованог става да уметност има смисла само ако доноси зараду или, још горе, служи промоцији одређених идеја. Али уметност стварају људи, који морају од нечег да живе. А живимо у веома неслободном и контролисаном добу. Али које доба није било такво?

Својевремено си писао текстове за интернет портал “Стање ствари”, а сада за “Нови Стандард”. С обзиром на то да се у њима дотичеш наше (али и светске) друштвене збиље, занима ме какав је твој начелни став спрам улоге у друштвеном животу некога ко се изјашњава као слободни уметник, односно постоји ли ту некаква одговорност и спрам кога?
Слободни или самостални уметник представља правно дефинисан статус, који подразумева некога ко не ради у установи, већ се самостално бави уметничком професијом, али је као такав преко уметничког удружења обезбедио статус, који омогућава да му Град уплаћује доприносе. Ако тако гледамо, он је у истој позицији као неко ко је запослен у установи, и правно и етички. Ја нисам више слободни уметник, пошто сам од пре неког времена запослен у установи. За мене се у том смислу ништа није променило. Човек има одговорност, увек, према себи, другима, друштву у ком живи. На који начин ће такву одговорност испољавати, то је његов слободан избор. Сви смо уосталом чланови друштва и грађани државе, независно од тога чиме се бавимо.

Ако би у некој будућности написао књигу која би се звала “Идеологија и филм”, који би филмови нужно нашли своје место у таквој књизи?
Занимљиво питање. Било би интересантно размотрити оне који макар покушавају да демонтирају идеологију као такву – Роугови, Кауфманови филмови, сав тај Годар, помињани Балабанов, и тако даље. Али идеологија је гадна, враћа се у најнеочекиванијим облицима и кад сте мислили да сте је се ослободили. Идеологија је овај свет, на који смо толико навикли, и питање је да ли је се можемо макар мало ослободити све док смо у њему.

Живимо у земљи у којој филмски часописи практично не постоје, а и глобални тренд је да се писање те врсте све више сели на интернет. Како видиш даљи развој ситуације у том смислу?
То је тужна ситуација. Људи се и данас сећају текстова које сам писао у „Пајкићевом Антипирату“ на прелазу миленијума, а изашло је само неколико бројева, на лошем папиру и штампи. Али писало се, добро, снажно и слободно. Не знам шта данас толике људе спречава да исто тако пишу по блоговима, јер ни ми нисмо добијали никакав новац тада, мада – тачно је – нисмо ни потрајали. Критичаре и есејисте можете имати ако се дају хонорари, а часописи, електронски или штампани, немају пара за то, па одавно немамо тај сој људи какав смо имали на пример осамдесетих, где сте век могли да проведете пишући критике, есеје и слично, без академских претензија, али ни на нивоу препоручујем-не препоручујем, него озбиљније. Мада, видимо, ни то није потрајало. Данас или се пише аматерски, или чисто информативно, или се принудно уписују докторске студије и тиме отвара простор за академску каријеру чак и код оних који тако нечему иначе никада не би били склони. Тако да ми данас немамо ни добру филмску критику, ни есејистику, али ни теорију. А свако мисли да може да пише, да зна, да другима соли памет у коментарима. Постоје наравно поједници, јер они увек постоје.

Пошто се у својој докторској тези бавиш трансформацијама текста Ф. М. Достојевског, какав је твој однос према филмским адаптацијама књижевних дела и коју би филмску адаптацију (или више њих) издвојио као најуспелију?
Већина филмова су адаптације, мада не увек познатих и квалитетних дела, па се то и не зна. Квалитет дела ништа не говори о квалитету према њему насталог филма, нити их треба поредити. Увек се, на пример, издваја „Џепарош“ Робера Бресона, који је врло специфична адаптација „Злочина и казне“, слободна. а суштинска или Вендерс који је у „Пријатељу уз Америке“, од адаптације романа Патрише Хајсмит направио одличан метафилмски есеј. Такође, многи не знају да је на пример, Балабановљев „Груз 200“ адаптација Фокнеровог „Светилишта“, мада непотписана, јер није могао да добије права. А лично, кад сам као средњошколац читао „Судар“ Џејма Баларда, који ме је одушевио, рекао сам да би то требало да режира Кроненберг. И заиста, неколико година после тога и јесте, одлично. И да, ако баш тражиш најбољу адаптацију, Кроненбергов „Голи ручак“ је свакако у игри. Невероватно је како је то урадио, како је превео Бароуза у одличан филм, чак забаван, а који је уједно Бароуз у малом.

 

Аутор Милош Цветковић

 

Извор Либартес, 19. јун 2019.