Н. Бабић: Индија и САД, азијски див не пристаје на уцене

Индија жели да искористи протеривање кинеске робе из САД-а, али то не значи да ће трпети све протекционистичке мере САД без одговора

Одлука Индије да уведе повећане царине на одређену количину робе из Сједињених Држава била је упозорење Вашингтону. У посљедњих неколико година су САД, играјући на противречја Њу Делхија с Пекингом и продајући Индији своје оружје, покушали ову земљу претворити у свог вјерног партнера у Азији. Али сада односи између двије земље улазе у раздобље пуноправног трговинског рата, сличног сукобу између Сједињених Држава и Кине.

У попису 29 америчких производа на које Индија намеће повећане царине доминирају пољопривредни производи, посебно јабуке, бадеми, леблебија, сочиво и ораси. Од ових царина Њу Делхи очекује добит од 240 милиона долара. Тачно је да је то кап у океану индијско-америчке трговине, чији је укупни промет прошле године износио око 89 милијарди долара. Но, контекст одлуке о царинама сугерише да су економска противречја између двије земље итекако озбиљна, а она датирају још из 2014. када је Индија одбила пристати на реформу Свјетске трговинске организације на којој је америчка управа радила цијелу деценију.

Прије су САД укинуле повластице на бесцарински увоз одређеног броја индијских производа укупне вриједности 5,7 милијарди долара годишње, укључујући, од укупно 2.000 разних производа, драгоцјено камење, кожну галантерију, лијекове, хемијске производе, пластику. Индија у трговини са САД-ом углавном дјелује као индустријска снага, док су Сједињене Државе у ову земљу углавном извозе своје пољопривредне производе, које Индија лако може купити у другим земљама, баш као и оружје, што је извоз с високом политичком компонентом. Осим тога, Индија има сталан суфицит у трговини с Америком, који је прошле  године износио око 13 милијарди долара.

Трампова управа је први покушај да преокрене ову ситуацију направила прошле године, укључујући стављање Индију на попис земаља којима су повећане царине на челик. Као одговор на то је Индија, 2018. године, која је постала други највећи произвођач челика у свијету, објавила властите протекционистичке мјере, али су оне у контексту растућег трговинског рата између Америке и Кине одложене на неко вријеме. “У трговини са Сједињеним Државама ће Индија бити вођена императивима и интересима властитог развоја”, нагласио је новоименовани министар трговине Индије Пијиш Гојал. Та “размјена љубазности” се догодила уочи посјете америчког државног секретара Мајка Помпеа Индији.

Иако је Помпео планирао разговарати о јачању одбрамбених и енергетских веза, сада ће на дневни ред неизбјежно доћи царинска политика. Знаковито је да је индијски премијер Нарендра Моди ову одлуку донио готово истовремено с годишњим самитом Шангајске организације за сарадњу, гдје се с Владимиром Путином и Си Ђинпингом сложио да на самиту Г20 у Осаки одрже нови трилатерални састанак посвећен јачању економске сарадње.

У мају је амерички министар трговине Вилбур Рос позвао Индију да одустане од свог “неповољног става према америчким компнијама и неравнотеже у међусобној трговини”, што је идентична порука која се већ неко вријеме користи против Кине. “За сада то није продужетак трговинског рата и ово је мала битка која ће помоћи даљем обликовању веза између Индије и Сједињених Држава”, саопштили су за Блумберг из међународног тинк тенка CUTS у Џајпуру.

Према аналитичарима агенције, “Сједињене Државе ће наћи врло увјерљиве аргументе, обзиром да је Индија други највећи купац америчког оружја и зато што је у протеклих пет година извоз америчког оружја у Индију порастао за више од 550 одсто, што Њу Делхи може одвратити од продубљивања трговинских спорова”. Но, је ли то баш тако?

ЗАЈЕДНИЧКИ НЕПРИЈАТЕЉ КАО „ЛИЈЕК ЗА НЕСУГЛАСИЦЕ“
До недавно је Вашингтон сматрао да су Аустралија, Индија и Јапан три водеће земље у азијско-пацифичкој регији које су у стању задржати растућу привредну и војну тежину Кине. За такве калкулације су амерички стратези имали све разлоге, будући да територијални спорови између Индије и Кине од шездесетих година још увијек нису ријешени, а посљедња ескалација сукоба на Хималајима се догодила недавно, 2017. године.

Међутим, дјеловање Трампове администрације може значајно смањити значај напетости у индијско-кинеским односима. Притисак САД-а на кључне земље Евроазије до сада доводи до тога да се напетости између тих земаља  ублажавају, баш као што су антируске санкције ублажиле контрадикције између Русије и Кине.

Трампова главна улога није поновно учинити Америку сјајном, него свим земљама у свијету показати како се требају понашати. Индија је већ научила ову лекцију и показала је независност у доношењу одлука. Индијске власти под националистичким премијером Модијем, што је очекивано, жељеле би искористити све празнине које се након могућег протјеривања кинеске робе појављују на америчком тржишту, али то не значи да ће Индија без одговора трпјети све протекционистичке мјере америчке трговинске политике.

Њене власти схватају потребу за протекционизмом, али неће слијепо зависити од америчких рецепата. Индијци размишљају рационално и вођени су интересима својих произвођача, властитим тржиштем, а не неким смијешним доктринама о “слободној трговини и Вашингтонском консензусу”. Није тачно ни да Индија зависи од америчког оружја. Њу Делхи купује америчко оружје уз очекивање да ће то индијској роби омогућити бржи пробој на америчко тржиште, а сада видимо супротно.

Будући да САД и Индија нису “стратешки савезници”, што би био однос којег САД имају с вазалским земљама попут Пољске, продаја оружја Индији је посао у којем потенцијални будући агресор продаје Њу Делхију оружје за које Пентагон одавно има противлијек. Наравно, оружје од потенцијалног агресора можете купити само у два случаја: или ако сте луди или ако очекујете узајамне преференције на такозваном “слободном тржишту”. Јасно је да Индија припада другом случају, стога се слаба тачка не налази у Индији, него у Сједињеним Државама, које могу изгубити индијске уговоре о војној сарадњи, а ту користи може имати само Русија. С овом политиком САД ризикују да се нађу у ситуацији у којој немају гдје продати оружје. Себи су дали катастрофалну “рекламу” у Ираку, Сирији и Либији, а мало ко жели купити оружје од некога тко би вас сутра могао напасти.

Уредник портала Полит Економикс Хазби Будунов каже како Сједињене Државе већ почињу осјећати посљедице Трампове економске политике, јер се у првих осам мјесеци фискалне године буџетски дефицит повећао за 39 одсто. “Када говоре о трговинском рату, обично се оставља по страни питање како ће Сједињене Државе замијенити кинеску робу. Нисам сигуран да је Трамп имао икакав план у том смјеру. Чини се да су мјере против Кине биле журне и не баш промишљене” рекао је Будунов.

„Како би стимулисао америчку привреду, Трамп је смањио порезе и покушао надокнадити изгубљене приходе царинама, прво на рачун Кине, а сада на рачун Индије. У овом случају су америчке власти највјероватније очекивале да ће се домаће америчко тржиште реконструирати и почети производити робу која је претходно долазила из Кине. Али сада видимо да буџетски дефицит расте, а осим тога, ФЕД већ дуго одбија смањити каматну стопу и нема јефтиног новца у америчкој економији”, додаје Будунов.

У почетку су многи сматрали да је трговински сукоб САД-а с Кином нека врста неспоразума који ће се брзо ријешити и нико није био потпуно сигуран да је то окрет према глобалном протекционизму. Но, ситуација с Индијом свједочи да се крећемо у том смјеру. Све то, међутим, не значи да ће укључивање у трговински рат за индијску привреду бити подстицај. Прошлог дана је национална банка земље извијестила да би слаба глобална потражња због трговинских ратова могла утицати на извоз и активности инвеститора, док су мања потрошња и дужничка криза у финансијском сектору већ смањили привредни раст на петогодишњи минимум.

Од добрих вијести за Њу Делхи можемо истакнути чињеницу да се Индија још увијек успјешно носи с проблемом америчких царина на свој челик због раста домаће потрошње. Прошле је године производња сировог челика порасла за 4,9 одсто и износила 106,5 милиона тона, а то је у овој години настављено. У мају је производња индијског челика на годишњем нивоу порасла за 5,2 одсто, иако је извоз забиљежио значајан пад од 34,7 одсто. Но, Индија је и даље нето увозник тих производа. Вишак челика диктира смјер дугорочних промјена у економској политици Индије, тврде домаћи стручњаци и подсјећају да су за “вишак” челика у земљи експлодирала два главна потрошача, жељезнице, којима треба велика модернизација, те станоградња.

У Индији огроман број људи живи на улици, такорећи у истим условима у којима су њихови преци живјели прије неколико хиљада година. Истовремено постоји и феномен као “унутарња Швајцарска” у којем су виши слојеви друштва потпуно модернизовани и живе као Европљани. Немогуће је привући људе из нижих слојева друштва у економске процесе а да им се не понуде пристојни услови становања, посебно с вишком челика којег има Индија.

С-400 И РУСКО-ИНДИЈСКИ ОДНОСИ
У овом контексту Русија види своју прилику, што и није тешко обзиром на преговоре с Вашингтоном који се увијек своде на пријетњу и ултиматум. Ништа тако добро не илуструје неуспјехе политике ограничавања Русије као покушај да се Москва притисне кроз гасоводе и трговину оружјем, посебно С-400. САД су прекинуле изградњу Јужног тока и добиле Турски ток. Покушали су осујетити испоруке  С-400 Турској и побољшали су везе између Москве и Анкаре. Сада покушавају искористити тему С-400 како би извршили притисак на Индију и изазвали немире између Русије и Ирана, али ће резултат бити управо супротан очекивањима Вашингтона.

С-400 постаје најјаче руско геополитичко оружје, али не војно, већ конкретно политичко средство за промјену равнотеже снага у свијету и показатељ како се на свјетској шаховској плочи ситуација мијења. Сама чињеница продаје руског противавионског ракетног система било којој земљи је много озбиљнија ствар од једноставног прилива у руски буџет милијарди „долара“ и продубљивања војно-техничке сарадње с неком земљом. Након што су Сједињене Државе прошле године донијеле Закон о сузбијању непријатеља путем санкција (CAATSA), којим је Конгрес обвезао владу да се супротстави извозу руских модерних оружја, САД су готово аутоматски почеле пријетити земљама које су га одлучиле купити, а међу њима је и Индија.

Као што смо навели, САД желе Индију за савезника, али по својим правилима. Али такав притисак доводи до тога да су те земље присиљене донијети важне одлуке. Свједочимо да САД јавно добијају одбијенице на своје захтјеве и трпе велики губитак „имиџа“. Заиста, једна је ствар када се слабљење нечијег утицаја одвија у тишини, а сасвим друго када као одговор на ултиматум САД добију одговор: „Ово није ваш посао“. Дакле, политика активног супротстављања продаји система С-400 доводи до тога да Сједињене Државе не штете Русији, него себи. И сада, готово у исто вријеме, имамо три вијести о С-400 од којих двије потврђују тај тренд.

Прва се тиче чињенице да су Сједињене Државе коначно препознале узалудност пријетњи Турској, која би овог љета могла добити системе С-400. У разговору с Ердоганом је Трамп пристао основати заједничку техничку групу која би се бавила компатибилностима авиона Ф-35 и С-400. Преведено, Вашингтон је учинио први корак у одустајању од властитих пријетњи да ће Анкари забранити испоруку авиона Ф-35 и учешће у његовом производном програму. Већ неколико година САД активно врше притисак на Турску да не купи С-400, пријетећи губитком уговора за Ф-35 и разним другим казнама, укључујући чланство у НАТО пакту, иако НАТО-у више требају Турци него он њима.

Уцјена Турске није довела ни до чега и Ердоган није намјеравао попустити. На крају се Трамп морао повући. Сада ће се САД морати сложити с обећањима Турака да ће Ф-35 и С-400 ставити у различита подручја, тако да се авиони не налазе у подручју покривања ракетних система. У ствари, говоримо о потпуном поразу САД-а. Друга вијест се односи се на уговор за продају система С-400 Индији, којег САД такође покушавају минирати. Ако су раније о споразумима које су потписали Путин и Моди углавном говорили амерички конгресмени, сада се огласио и Стејт департмент. Иако кроз свог анонимног високог представника, изјава је била више него специфична.

Тајмс оф Индија пише да је портпарол Стејт департмента новинарима рекао како се не слаже с тиме да одлука Делхија да купи системе С-400 “није битна”. “Овај се представник није сложио с мишљењем да индијска куповина С-400 из Русије неће имати никаквих посљедица све док ова земља повећа своју војну купњу у Сједињеним Државама”, пише Тајмс оф Индија. “Не слажем се с тим. С-400 је важан јер подлијеже санкцијама према Закону о сузбијању непријатеља Сједињених Држава путем санкција. То је такође важно јер такве залихе ометају будућу војно-технолошку сарадњу” ,  казао је званичник Стејт департмента.

“Договор Индије и Русије о куповини система на С-400 може довести до чињенице да Сједињене Државе наметну санкције у складу са Законом о сузбијању америчких непријатеља санкцијама, који је усвојен у америчком Конгресу како би се супротставио куповини оружја из Русије”, додао је.

Званичник је казао како ће, ако Индија одлучи купити руски систем С-400, то имати озбиљне посљедице за билатералне војне везе с Вашингтном. “Можете пратити врло озбиљан разговор који се одвија с нашим НАТО партнером Турском. Исти проблем ће настати ако Индија одлучи купити систем С-400. Не мијешамо системе који користе најмодерније технологије. Куповина система С-400 ствара одређене пријетње. Стога се и води овај разговор у Турској“, изјавио је амерички дужносник за Тајмс оф Индија. Напомињући да за ниједну земљу не постоје изузеци за закон CAATSA, званичник је рекао да постоји одредба која допушта предсједничку дефиницију.

„Сваки ће се случај појединачно разматрати. Али чини ми се да је главно питање смјер у којем се воде индијски војни послови. С ким ће дијелити најмодерније технологије и системе подршке? Јер неке одлуке искључују друге… Будући да преговарамо о испоруци борбених авиона и других модерних система наоружања, одлука Индије о куповини система С-400 утицаће на те расправе”,  рекао је портпарол Стејт департмента.

Индија, чији највећи партнер у наоружању ипак остаје Русија, посљедњих је година склопила уговоре са САД-ом вриједне 18 милијарди долара. Сада Вашингтон почиње пријетити одбијањем испорука оружја, иако је ријеч о профитабилним пословима за амерички војно-индустријски комплекс. Чак и ако занемаримо чињеницу да је војно-техничка сарадња с Делхијем потребна Вашингтону због дотока капитала, финансијски разлози су овдје мање важни. Главни је циљ приближити Индију у план америчког обуздавања Кине у азијско-пацифичкој регији, или Индо-Пацифику, како сада ову регију воли звати атлантистичка елита.

Међутим, мислити да ће Индија, која је већ шест деценија у војно-техничкој сарадњи уско везана за Русију, демонстративно раскинути већ потписани споразум с Москвом, значи не разумјети ништа о геополитичком размишљању индијске политичке елите. Зашто онда САД врше овакав притисак на Индију, чак и анонимно? На то нема рационалног одговора, осим да америчке елите једноставно не могу ћутати, чак и када им се то исплати. За крај, трећа би вијест била наводни „преокрет“ у вези с чињеницом да је Русија одбила Ирану продати С-400. О томе је извијестио Блумберг, наводећи чак и неке појединости о томе како је све наводно учињено. У Москви је „одбијеница“ оповргнута, али се успјела раширити свијетом, иако је све, строго говорећи, сврха провокације остварена.

Било је потребно убацити клин у односима између Техерана и Москве, играјући на чињеницу да се прије десет година Русија, након што је изашла у сусрет Сједињеним Државама и Израелу, повела не баш искрено са својим партнером и замрзнула испоруке система С-300 Ирану, иако је уговор већ био потписан. Али сада је ситуација сасвим другачија. И то не само зато што су се руски односи са Сједињеним Државама промијенили. Од 2015. године Русија и Иран дјелују као „браћа по оружју“ у Сирији, испоруке система С-300 су завршене у јесен 2016. године, а политичке везе Москве и Техерана су пуно ближе.

Иран је на граници придруживања пуноправном чланству Шангајској организацији за сарадњу. Тренутни покушаји Вашингтона да раскине “ирански споразум” неће успјети, рат у Сирији ће се завршити, а ако Ирану буде требао С-400, добиће га. Али за сада није било захтјева, а сходно томе ни одбијања. Но, постоје покушаји да се унесу немири у односе између двају земаља. Посебно су импресивни наслови у стилу „Уговор за испоруку С-400“, а да никаквог уговора није било.

У исто вријеме, најтужније је за САД да ће се у случају постизања споразума о испоруци система С-400 Ирану они налазити не само у Турској и Сирији, него и у Исламској Републици, па чак и у Саудијској Арабији и Уједињеним Арапским Емиратима. Обе арапске земље су већ изразиле интерес за куповину руских система противваздушне одбране. Штавише, уговор са Саудијцима потписан је 2017. године, иако конкретни датуми још нису договорени.

Путинова посјета Саудијској Арабији одржаће се ове године и више је него вјероватно да ће током тог сусрета бити објављено хоће ли и када Саудијци добити С-400. Хоће ли и краља Салмана и престолонасљедника Мухамеда САД такође казнити због сарадње с Русијом? То ће бити занимљив развој догађаја, јер су Саудијци, који су о Вашингтону престали размишљати као владару свијета још од Обаминог времена, ипак обећали Трампу да ће купити америчко оружје вриједно готово 100 милијарди долара.

С обзиром на број земаља које су заинтересоване за куповину система С-400, за Русију главни ограничавајући фактор могу бити само њене производне могућности. Али оне ће расти заједно с растућим утицајем Русије у свијету и падом утицаја Сједињених Држава, које саме и на све начине допирносе томе, покушавајући силом и притисцима зауставити растући утицај великих евроазијских дивова, Кине Индије и Русије, те  регионалних сила попут Ирана.

 

Аутор Н. Бабић

 

Извор logicno.com, 20. јун 2019.